Poslednji barokni Srbin

Dobro je upamćeno da se samo za slavnog srpskog istoričara, po imenu Jovan, govorilo: učen kao Rajić. U novim okolnostima ponovljenog diskontinuiteta poslednja dva stoleća naše radoznalosti i istraživanja, jedino se još bez zazora može parafrazirati, s pomislima na Dejana Medakovića: učen kao Medaković. Naime, u svemu što je doticao ili, nalik na klasičnog elegičara, slutio, Medaković je svuda unaokolo, kao ono mladi junak rane proze Veljka Petrovića, gledao, mario naoko za sve obzire, podozrevajući bez prekida, govoreći, međutim, dramatičnu priču o jednoj od najostvarenijih srpskih građanskih porodica. Ponešto se nepravedno zaboravlja da je upravo Medaković našoj hodočasničkoj povorci liričara bez mane (Svetislav Mandić, Vasko Popa, Miodrag Pavlović) ne bez smernosti pripadao, žrtveno doznajući o našim (pre)ostalim kamenovima, napuštenim zdanjima, utihnulim zvonima. Wegovi Motivi (1945) su pokazali sumrak naše postojbine, pragmatičari bi rekli: u nevreme, a njegovi voluminozni antimemoari Efemeris, u kategorijama i dimenzijama romaneskne sage, nisu samo svedočanstva o srpskom severu, i u tom smislu komplementarni nestalom svetu Jakova Ignjatovića, nego su ostvarili podvig. Govoreći jezikom i ponašanjem i asocijacijama srpskog severa, nametnuli su se pažnji našeg usnulog, ukupnog čitalaštva. I to kao skupoceni brevijar o našoj tragičnoj Atlantidi. Medaković je jedinstveno, strasno, superiorno ali nimalo anahronično atribuirao srpski barok. Kao krucijalni trenutak u genezi naše kulture. Kao Evropu po nama. Kao izdvojenost među naoko sličnima. Kao posebnost. I u tom svom čistom junačenju bio je među našim najranijim borcima za različitost, iskošen pogled, detalj naoko bizarne, a u osnovi neposredne stvaralačke inicijative. U vreme kada samozvani enciklopedisti niču i sujetno rastu kao ludaje na banatskoj zemlji, Medaković je svojim neobično organizovanim sveznadarstvom ispunio sudbinu i našeg kolektivnog pamćenja i ostvarenu misiju neprekidnog prepoznavanja naših ljudi i krajeva u srednjoevropskim koordinatama. Kao usred nove secesije. Kao u samoj blizini Andrića, Crnjanskog i Krleže. Wegov životopis umnogome reprezentativno pokazuje naš tipični uzorak: red blagostanja, red bežanije, red neizvesnosti, red međuvremena, uvek između ratova. Zagrebačko detinjstvo na Zrinjevcu, u genealogiji u kojoj je lako prepoznati nekoliko nezaobilaznih naših istorijskih faca, školovanje u Sremskim Karlovcima, najglasovitijim, dug i plodonosan rad u Beogradu, sa putovanjima dragoceno istraživačkim i provokativnim. Ostvarivši čitavu biblioteku studija, knjiga, monografija, Medaković je zapravo uvek počinjao svoju veoma zanimljivu priču. Wegov Hilandar (1978), ostvaren u saradnji sa D. Bogdanovićem i V. Đurićem, i posle svih i svakojakih pokloničkih i predanih studija i putovanja drugih autora, stoji na samom čelu uočavanja i vrednovanja naših korenova. Nanovo je, ali kako briljantno i sa velikim gestom, osmotrio našu umetnost XVIII i XIX veka, a zavetnim krugom svojih monografija (Hilandar, Trst, Beč, Zagreb, Sentandreja, Sremski Karlovci) markirao zauvek granice srpskog naciona. One koje su dozivali Ćurčin i Crnjanski. Stoički je podnosio gubitak prijatelja i prijateljstava, uključujući i ona iz famozne Simine ulice, a neprijatelje je sticao hitro, odista preko noći, prkosan i preosetljiv. Besednik bez premca i hroničar sa sluhom za detalj, u isti mah i ljubazan i prek, kavge je zapodevao najčešće na razini pretpostavljenih idolopokloničkih razmimoilaženja. I stoga što je i sam proizvodio neistomišljenike, što u našem svakodnevnom govoru znači i neprijatelje, one koje je, sumnjičav i podozriv, posmatrao preko plota ili čak preko rova, umro je zapravo veoma usamljen. A po prirodi stvari, sav intimno opredeljen za saborno odlučivanje, za mnoštvo, za zajedničku akciju. Wegovi prirodni saučesnici u požrtvovanoj vojni za spas i slavu tragične srpske kulture, često su mu bili van vidokruga pažnje. A apologeti, fanovi, i to svake vrste, u onoj svojoj poniznosti, ni slučajno nisu bili dorasli svežini njegove misli. Problem inokosnog maštara i samosvojnog opservatora. Nisu, međutim, naši sabori, nego upravo obavezujuće šarmantni, plavooki, večito mladi čovek i njegov prekor, oglasili Svetu goru Fruškogorsku (2008), monografijom koja je nalik na još jednu zadužbinu fruškog brda. Wegov tragični kompromis bio je oličen u stalnom nastojanju da bude opšteprihvaćen u nijansama svog kultivisanog, prečanskog intelektualizma. Rabota dakako sizifovski uzaludna. (Pustinja amaterskog našeg duha korozivno traje. Nije li još Sveta Lukić, u pedesetim, čak i za Beograd napisao da je amaterska varoš?) Užasavala ga je sveopšta lenjost, a počasti i nagrade kojima je bio obasipan, posmatrao je, sujetan i po mnogo čemu neprikosnoven, kao privilegiju još jedne slobode. Voleo je da imamo, njegovi najbliži, saznanje da mu je sve dopušteno. Čak i kada je intervenisao hitro, neodložno, na prvi doziv. Jednako je, u karnerima raskošne dovitljivosti, besedio u Grockoj, u Vukovoj zadužbini, obično petkom, u Karlovcima, u starom zdanju „Prometeja” na novosadskom trgu Marije Trandafil, isto u blizini kuće jednog svog pretka... Poslednji barokni Srbin.