Dača, mit i mediji

Sedam dana posle saobraćajne nesreće u kojoj je teško povređen vaterpolo reprezentativac Srbije Danilo Ikodinović, interesovanje javnosti za njegovo zdravlje se ne smanjuje. Svakoga dana na naslovnim stranama novina saznajemo da li je Dača otvorio oči, trepnuo, pomerio prst. Iako suzdržano, lekari Kliničkog centra u Novom Sadu svakodnevno izdvoje vreme da bi informisali građane o Ikodinovićevom stanju i mogućnostima za oporavak. Za tridesetdvogodišnjeg vaterpolistu, oca dve ćerke – Andree i Hane, dan po nesreći, 27. juna oko 20 časova i 20 minuta, na pedeset trećem kilometru autoputa Zrenjanin-Novi Sad, na najpopularnijem društvenom sajtu Fejsbuk, otvorene su tri grupe podrške sa preko trideset pet hiljada članova – „Ne daj se, kralju!”, „Dačo, izdrži”, „Uz tebe smo, Dačo”... Saobraćajna nesreća u kojoj je drugi učesnik, vozač „juga”, prošao sa lakšim povredama, bila je vest pre svih vesti tog dana, pre vidovdanskih podsećanja na neke druge heroje i antiheroje, čak i pre prebrojavanja ministarstava u novoj vladi Mirka Cvetkovića. Za nekoliko dana saznali smo sve što o Ikodinoviću nismo znali dok je osvajao medalje i na pobedničkim se tronovima ogrtao srpskom zastavom. Iako nerado, medijska „pokrivenost” ovog udesa lako se može porediti sa prošlogodišnjom tragičnom smrću makedonskog pevača Tošeta Proeskog čiji se lik i delo na isti način eksploatišu do danas. Na sreću, Danilo Ikodinović će preživeti i nadajmo se da neće biti prilike da se njegovog života prisećamo kroz novinske arhive. Ipak, istog dana na Ibarskoj magistrali u nekoj drugoj saobraćajnoj nesreći, u sudaru dva automobila poginulo je troje ljudi i jedna je osoba teško povređena. Deset dana pre Ikodinovića na motoru je nastradao tridesetdvogodišnji Dejan Milošević dok se s prijateljima spremao da proslavi rođenje svog deteta. Nekoliko dana ranije je i Mališa Popović u pijanom stanju na delu pruge između Mladenovca i Smederevske Palanke izazvao sudar u kome je usled udara voza u automobil stradalo njegovo dvoje dece – jedanaestogodišnja ćerka i devetogodišnji sin, a njihova majka je teško povređena. Nijedna od ovih tragedija nije zainteresovala javnost kao borba za život slavnog vaterpoliste. Kao što se smrt holivudskog glumca, koji je posle samo tri poznata filma i danas jedan od najslavnijih glumaca svih vremena, tada dvadesetčetvorogodišnjeg Yemsa Dina, pamti kao najveća saobraćajna nesreća svih vremena, iako je u njoj stradala samo jedna osoba. Da li smo preterano zainteresovani za crnu hroniku, bizarnosti i nesreće koje se opisuju do detalja ili smo u stanju da saosećamo samo kada u nesreći učestvuje neko koga prepoznajemo sa televizije? Identifikujemo li se sa poznatim likovima ili smatramo da je njihov život vredniji od drugih života? Dragan Popadić, psiholog, objašnjava da se zainteresovanost čak i za tragedije čiji su akteri poznate ličnosti ne bazira na identifikaciji sa tim ličnostima. „Pre je reč o saosećanju, ali otkuda saosećanje? Istina je da se poznatima priznaju njihove zasluge i često ne vidimo zasluge drugih u istim situacijama. Dok razmatramo uzroke događaja, tada, međutim, i poznate vidimo kao anonimne. No, to što nam se čini da jedni i drugi nemaju i ne zaslužuju saosećanje, rezultat je medijske pokrivenosti. I sreća i nesreća dobijaju onoliki značaj koliki mu pridaju mediji.” Razorni zemljotres u Kini od čijih posledica je stradalo sedamdeset hiljada ljudi, bio je druga ili treća vest u maju i u zaglavljima naslovnih strana najviše dva do tri dana. Malo je onih koji se mogu setiti da li je juče u pojasu Gaze ili Avganistanu poginulo hiljadu, jedna ili nijedna osoba. Da li to znači da se značaj ljudskog stradanja može umanjiti povećanjem geografske udaljenosti? Popadić kaže da kao i u slučaju razornih cunamija masovna stradanja ne privlače pažnju koliko nesreće u kojima učestvuju jedan ili dva poznata čoveka, te da je sve zajedno proizvod medijske predstave o događaju. „To se, međutim, ne pokazuje doslednim ponašanjem kada je pomoć u pitanju. Qudi su spremniji da pomognu nekim anonimnim ugroženim ljudima nego onima za čiju se pomoć neprekidno apeluje. Zato što veruju da će na apele odgovoriti i drugi i da će se uvek naći neko da pomogne. Ali, vesti koje su na naslovnim stranama i koje se puštaju iz dana u dan, ljudi pažljivije čitaju, pa i sa ličnostima koje su življe predstavljene lakše se poistovećuju nego sa ugroženima od tragedije koja se dogodila na drugom kraju sveta”, kaže Popadić. Iz godine u godinu, saobraćajne nesreće u kojima učestvuju motociklisti značajno se povećavaju. Najpre zato što se povećava i broj registrovanih motora, a onda i zato što svako veruje da može, da je sposoban da provoza motor. Bez prethodne obuke, koju auto-škole i ne nude, uostalom, čak i deca od 14 godina mogu da voze skuter do 50 kubika. Uz polaganje testova u saobraćaju sa 16 godina već, dozvoljeno je voziti svaki motor do 125 kubika. Bitka za oslobađanje od odgovornosti na putu između bajkera i vozača automobila po njihovim je udruženjima veoma usplamtela. Ali je istina da u polovini saobraćajnih nesreća odgovornost snose vozači motocikla. Najčešći uzroci nezgoda su prolazak na crveno, prebrza vožnja i nepoštovanje saobraćajnih propisa. Među prvim prekršajima su provlačenje kroz kolonu vozila, pravljenje popularnih osmica i obilaženje kolone s desne strane što stručnjaci dijagnosticiraju kao izbegavanje dvotočkaša da se u saobraćaju ponašaju kao četvorotočkaši. Novi zakon o bezbednosti u saobraćaju, na koji se izuzetno dugo čeka, kritikovan je zbog rigoroznih kazni koje predviđa, ali se valja podsetiti da je u prva četiri meseca ove godine, dakle, pre sezone bajkera, samo u Beogradu zabeleženo čak 179 saobraćajnih nesreća u kojima su učestvovali motociklisti. Bez trenda smanjenja, godišnji broj saobraćajnih nesreća u Srbiji je oko 60 hiljada. Starosna granica za vožnju motora je u evropskim zemljama za šest godina veća nego u Srbiji i statistički se poklapa sa pet puta većom smrtnosti u saobraćaju kod nas. U slučaju slavnog vaterpoliste pokazala se svrsishodnom akcija „kaciga glavu čuva”. Lekari kažu da je tako i bilo, ali će tolika medijska pažnja imati smisla ako četrnaestogodišnji vozači to pročitaju i prihvate. Jedan Danilo Ikodinović nadajmo se da neće biti upamćen po ovoj tragediji; štaviše, nadajmo se da će za njega, njegovu porodicu, karijeru i vaterpolo, 27. jun 2008. godine biti samo jedan veoma ružan dan bez posledica. Za vozače, ovaj događaj ne bi smeo proći bez posledica po njihov doživljaj dok sede na točkovima. Makar toliko da uvek imaju na umu da se godišnje u Srbiji hiljadu motociklista nikada ne probudi zbog sopstvene ili tuđe opuštenosti u vožnji. Karijera povređenog asa Trista puta za državu Na nedavno završenom turniru Svetske lige Danilo Ikodinović je odigrao tristoti meč za nacionalni tim, i za to vreme dao gotovo isto toliko golova. Dača je rođen 1976. godine u Beogradu, gde je započeo karijeru u vaterpolo klubu “Partizan”. Igrao je u jednoj od zlatnih “Partizanovih” generacija. Kako su to bile godine dominacije VK “Bečej” u našoj ligi, “Partizan” je tada najveće uspehe ostvario u evropskim takmičenjima. Dača je bio član ekipe koja je u „splitskom paklu” osvojila LEN kup 1998. godine. Bio je to prvi klupski trofej nekog srpskog kluba posle ukidanja sankcija. Posle “Partizana”, igrao je za italijanske klubove “Kataniju”, “Brešu” i “Pro Reko”. Sa “Pro Rekom” je osvojio Evroligu 2003, i bio proglašen za najboljeg igrača Fajnal-fora. Sezonu 2005-2006. ponovo je proveo u “Partizanu”, da bi nakon toga otišao u Rusiju. Za narednu sezonu potpisao je ugovor sa “Jadranom” iz Herceg Novog. Najveće uspehe Dača je imao u kapici reprezentacije. Počeo je 1997. godine; sa samo 21 godinom na EP u Sevilji osvojio je srebrnu medalju. Sa nacionalnim timom bio je prvak Evrope 2001. u Budimpešti, 2003. u Kranju, i 2006. u Beogradu, kada se prvi put delilo zlato uz himnu „Bože pravde”. Na svetskim prvenstvima ima srebro i dve bronze. Osvajao je i svetske lige i svetske kupove. U finalu SP u Montrealu 2005. Mađarima je dao četiri gola, a naši su pobedili 8:7. Te godine je proglašen za najboljeg sportistu Beograda. Jedino što nedostaje Ikodinoviću i njegovim kolegama je zlatna medalja na olimpijadi. Peking ove godine bila je idealna šansa. Pre toga našim vaterpolistima predstoji još jedno Evropsko prvenstvo. Igrači su čak razmišljali da ne igraju, ali onda su rekli da će igrati, da osvoje medalju za Daču.