Zarobljenik pamćenja

“Um je prostraniji od neba, Um je dublji i od mora.” Emili Dikinson Nekoliko godina je američka štampa obaveštavala o postojanju “osobe koja ništa ne zaboravlja”, a bez objavljivanja rezultata petogodišnjeg naučnog ispitivanja tog fenomena u Institutu za ispitivanje ljudskog pamćenja, na Univerzitetu Irvajn u Kaliforniji. I konačno se pojavila knjiga DŽil Prajs (Jill Price) Žena koja ne može da zaboravi (The Woman Who Can’t Forget), u kojoj ova 42-godišnjakinja sa poznatim piscem Bartom Dejvisom i lekarom DŽejmsom MekGaugom iznosi pojedinosti o “koliko izuzetnoj, toliko i nepodnošljivoj sposobnosti (njenog) mozga”. Izvedena pred televizijske kamere, DŽil je kao iz rukava odgovarala na pitanja novinara o svemu što je preživela od osme godine života. Za svaki datum odmah je pogađala koji je dan u nedelji, šta je ručala i večerala, s kim je i šta razgovarala, šta je čitala u novinama, gledala na televiziji, kakve su bile vremenske prilike, čak i kako su se tog dana kretale berzanske akcije. Neko je primetio da se pojavio “živi gugl”, a naučnik je izjavio da dolazi vreme u kome neće samo kompjuter oponašati ljudski um, već će čovek mozak da koristi kao kompjuter. Prisutni su bili zapanjeni verodostojnošću prisećanja, a neuropsiholozi i naučnici koji proučavaju ljudski mozak fenomenu su dali naziv “apsolutno biografsko pamćenje” (the absolute biographical memordž). DŽil je objasnila da se u njenoj glavi “neprekidno smenjuju pokretne zvučne slike, koje mogu da zaustavim za određeno vreme, ali nisam u stanju da ih potpuno isključim – ni danju, niti u snu”. Kako to podnosi: “Uživam kada prisustvujem venčanju sa čovekom koga sam volela, a patim kada preživljavam njegovo dugo bolovanje i gledam kako umire pre vremena.” Da li sposobnost svog mozga smatra božjim darom, nije umela da odgovori. Kad je doznala da postoje ljudi koji se gotovo ničega ne sećaju, rekla je: “Ma koliko da mi teško pada moje pamćenje, ja svoj mozak ne bih zamenila za bilo koji drugi, pogotovo ne za onaj koji sve zaboravlja... Ipak, bilo bi bolje da neka moja prisećanja potonu u večni zaborav”. DŽil je nazrela sposobnost ljudskog mozga da “deponuje” neograničenu količinu podataka, mada čovek još nije u stanju da ih klasifikuje i raspolaže njima po slobodnoj volji. Po mišljenju naučnika, u pitanju je izuzetna konstelacija DŽilinih moždanih ćelija, električnih frekvencija i cerebralnih impulsa (cerebral firing) – oblast nauke koja ni blizu nije proučena. DŽilin slučaj potvrđuje da evolucija mozga vodi mentalnoj sposobnosti koja će moći da se reguliše, i koristi po želji i potrebi, a što će biti od koristi u lečenju moždanih oboljenja, za postizanje neposredne mentalne komunikacije među ljudima, a nažalost, i za ciljeve suprotne humanizmu (kao i mnoga naučna otkrića). Desetak dana posle DŽiline ispovesti objavljeno je epohalno otkriće: mozak je u stanju da neposredno upravlja veštačkim udovima (“instalisanim” na rukama i nogama šimpanza), što bi moglo unaprediti funkciju proteza koje invalidima omogućavaju da se kreću i koriste veštačke ruke. “Apsolutno biografsko pamćenje” DŽil Prajs dozvoljava mašti da postavi pitanje: zašto u mozak ne bi mogao da se ugradi (poput pejsmejkera) elektronski čip za montiranje slika u “mentalnom biografskom arhivu”? Tako bi pojedinac mogao da pravi “intimne mentalne eseje” i dostavlja ih poznanicima preko sopstvenog “mentalnog prijemnika”! Zar ljudski mozak nije u stanju da čini ono što postižu radio-prijemnik i televizija – mašine koje postoje zahvaljujući ljudskom umu? Ekstrasenzorno prenošenja misli od jednog do drugog uma (telepatija) postaje ostvarljivo. Fenomen “apsolutnog biografskog pamćenja” posebno je značajan u jeku ofanzive pobornika koncepta “inteligentnog dizajna” (ID) koji nastoje da biblijske skaske o nastanku svemira i života podignu na nivo naučne discipline. Ukoliko se prihvati objašnjenje da je svet – ma koliko kompleksan – proizvod “inteligentnog dizajnera” (Boga) opravdano je pitanje: zbog čega se “apsolutno biografsko pamćenje” DŽil Prajs pojavilo sa tolikim zakašnjenjem? Kreacionista (inače, antropolog), objasnio je da “inteligentni dizajner” još radi na “dizajnu”, i da verovatno nikad neće završiti. (Neko je dobacio: “Toliko mu se osladila zabava!”). Za evolucioniste DŽilin mentalni fenomen nagoveštava uzvišeniju fazu mozga, stanje u kome će ljudi, po nahođenju, da izazivaju događaje iz sopstvene prošlosti, da ih šalju drugima, kao što se pokretne slike i zvuci dostavljaju preko Interneta? Holivud već najavljuje film “inspirisan” DŽilinim fenomenom, a meni se čini da bi naslov ovog dopisa – “Zatočenik pamćenja”, preuzetog iz njene ispovesti – doprineo finansijskom uspehu filma. Knjiga Žena koja ne može da zaboravi već je bestseler u Americi, što donekle olakšava “mentalnu tegobu” DŽil Prajs. U (trećerazrednom) holivudskom naučno-fantastičnom filmu, na dalekoj planeti u bezgraničnom svemiru, ljudska bića nemaju – niti imaju potrebe da koriste – stopala! U bestežinskom stanju, noge su “evoluirale” u neku vrstu bodeža sa okoštalim šiljcima koji lako probadaju neprijateljska telesa (karakteristično je da nagon za uništavanjem drugih nije presahnuo ni u dalekoj budućnosti). Moj prijatelj, biolog na Harvardu, smatra da je takav razvitak ljudskih udova moguć, pretpostavljajući da će noge – u ambijentu lišenom centripetalne sile – zakržljati, a potom i “otpasti”, kao rep sa čovekove zadnjice, dok će se ostali ekstremiteti i organi preobražavati, smanjivati i povećavati. Uključujući i mozak. Time će nestati fraza koju koriste seksualno drčni muškarci kada ugledaju lepo žensko telo (“Uh, što ima dobre but...!), dok će fraza za ženske grudi biti u jednini (protagonistkinja filma ima samo jednu ogromnu i savršeno “izdizajniranu” dojku). A kako će tek izgledati vasionski sportovi u kojima muške i ženske noge igraju presudnu ulogu? Nedokučivi su putevi evolucije, posebno ljudskog organizma i funkcija! Kako će sve to izgledati, naravno, mogućno je samo pretpostavljati, s tim što evolucijom mozga i fantazija postaje sve pouzdanija.