Vujaklija – institucija

U predgovoru za drugo izdanje “Leksikona stranih reči i izraza” Milan Vujaklija je 1954. godine napisao da je ovaj rečnik, u neku ruku, rezultat sporazuma između izdavača i autora: “Izdavač je želeo da u ovo izdanje, sem ranijih, uđu i reči i izrazi koji su postali u poslednjih 15 godina, koliko ima od pojave prvog izdanja, kao i da se izvestan nemali broj odrednica revidira, dopuni i eventualno preradi ili izostavi.” Od tog prvog posleratnog izdanja koje je objavila „Prosveta” (prvo, predratno, iz 1937. bilo je izdanje “Gece Kona”), do danas, sporazum o najpopularnijem leksikografskom delu na srpskom jeziku – i dalje važi. Novo, šesto dopunjeno izdanje “Vujaklije” čiji je izdavač, zajedno sa tradicionalnom beogradskom “Prosvetom”, prvi put i podgorički “Oktoih”, priredio je i dopunio dr Drago Ćupić, naučni savetnik, dosadašnji recenzent dva izdanja ovog rečnika. Tako da ne pokvari Vujaklijin rukopis, reći će. Na početku razgovora za NIN, dr Drago Ćupić, lingvista, onomastičar, dijalektolog, istoričar srpskog jezika, prevodilac i dugogodišnji direktor Instituta za srpski jezik SANU (1979 – 1996), kaže: - Pripremajući se nekoliko godina za ovaj posao, izbacio sam neke odrednice Vujaklijine koje više nisu u upotrebi, a takvih nije bilo mnogo, tek nekoliko desetina, ali sam ubacio sedam do osam stotina novih reči konsultujući savremenu leksikografsku i drugu literaturu iz oblasti politike ili politikologije, prava, medicine, ekonomije, informatike... Koristio sam literaturu iz nekih tridesetak terminoloških oblasti da bih dopunio ovo izdanje. Prošlo je devetnaest godina od četvrtog “Prosvetinog” dopunjenog i redigovanog izdanja ovog neobično značajnog dela Milana Vujaklije i u tom periodu srpski jezik je obogaćen novom stranom i internacionalnom leksikom. Uz to, neke leksičke jedinice dobile su nova značenja, ili su ranija nešto izmenjena. U pedesetak postojećih odrednica u Leksikonu dopunjeno je ili delimično izmenjeno značenje, zavisno od razvoja tih značenja u srpskom ili izvornom jeziku. Naravno, nije bilo moguće obimnije obuhvatiti stranu leksiku koja je u srpskom jeziku nova, jer da se to i moglo – Leksikon bi se pretvorio u tezaurus strane leksike, a to mu autor Vujaklija, svakako, nije postavio kao cilj.” Od 10.000 novih reči, u novo izdanje „Vujaklije” uneli ste sedam do osam stotina onih reči za koje ste bili sigurni da će ostati u srpskom jeziku. Bilo je, u stvari, najteže odbaciti one reči za koje nije sigurno hoće li ili ne ostati u srpskom jeziku? - Tako je. Pri tom je trebalo ostati dosledan u poštovanju metodologije autora Milana Vujaklije. Dosad, nijedan izdavač, nijedan priređivač nije smeo da učini bilo šta zbog čega bi se rečnik Vujaklijin toliko izmenio da čitaoci ne prepoznaju ruku Milana Vujaklije. I tako bi trebalo da ostane. Strogo sam vodio računa da sačuvam autohtonost Vujaklijinog načina obrade leksike, da ne oštetim dignitet i autoritet Milana Vujaklije, tako da izdanje koje sam dopunio i priredio niko ne može smatrati različitim od običnog Vujaklijinog izdanja. Svi priređivači su dosad poštovali strukturu Vujaklijinog dela i Vujaklijino autorstvo. Vujaklija se ne menja ni metodološki ni po obliku ni po sadržaju. Nijedno proširenje dosad nije podrazumevalo mnogo stranih reči. Ima desetina i stotina novih stranih reči. Ne bi bilo dobro uzimati svaku reč koja se čuje u pravu, medicini, ekonomiji, muzici, sportu, informatici. Ima mnogo novih stranih reči koje će možda ostati u srpskom jeziku ali je neophodno praviti takvu selekciju da se ne narušava ono što je Vujaklija činio, a to je unošenje onih reči koje će imati trajnu vrednosnu upotrebu u jeziku za koji se priprema rečnik. Koje ste to reči nastojali da izbegnete? - Gledao sam da ne upotrebim reči koje danas banalizuju jezik. Kao što je, na prvom mestu, neprimerena upotreba anglicizama. Ludost bi bilo da se upotrebe reči “ćao” ili “keš” ili “fan”. Pre 15 godina, dosta je te leksike ulazilo. “Ćao” je u široj upotrebi u srpskom nego u italijanskom. Svuda je “ćao”, nema “dobro jutro”, “zdravo”, “doviđenja”... Zašto “keš” kredit kad ima “gotovinski”, kad svaka baba na selu zna šta je gotovina.... Srpski jezik nije jezik velikog naroda, ali je veliki jezik, radi se o jeziku koga ne treba da se stidimo, naprotiv, i ne treba da koristimo strane reči ukoliko imamo dobru zamenu. Mi smo jezički poltroni, kao što smo politički poltroni prema američkoj sili pa se ponašamo poltronski i prema njihovom jeziku. Od prekomernih anglicizama pate mnogi veliki jezici. A nove reči se teško prave u srpskom. - Ne samo u srpskom, svuda. Nove reči se inače teško prave. Dok sam bio direktor Instituta za srpski jezik SANU molio sam informatičare da naprave mali rečnik informatičkih reči i izraza. To nije do danas urađeno. Jer, ne mogu se naći pogodne reči za disk, desktop, i mnoge druge informatičke reči. Hrvati su komotniji u tom stvaranju novih reči, čak nekad idu do banalnosti, ali nekad su te njihove nove reči veoma pogodne i uspele, imaju pogodna rešenja, kao što je zrakoplov. Obnavljanje “Vujaklije” predstavlja značajan događaj za srpsku kulturu uopšte, ali posebno za srpsku leksikografiju za koju nam se čini da u poređenju s leksikografijom u regionu, da ne govorimo o evropskoj leksikografiji, prilično zaostaje. Novca nema dovoljno, rad na rečnicima je dugotrajan i konačni rezultat je slab. - Dobili smo, u izdanju novosadskog “Prometeja” rečnik stranih reči i izraza Milana Šipke i Ivana Klajna. Izašlo je već treće izdanje. Wihova imena garantuju da je to dobar rečnik. Ipak, Vujaklija je odavno postao lingvistička institucija, etalon leksikografske kulture uopšte i to će ostati i dalje. Do razbijanja Jugoslavije, Vujaklija nije bio u manjoj upotrebi u Hrvatskoj od Klaićevog rečnika stranih reči i izraza, koji je čak obimniji od Vujaklijinog. Međutim, stanje srpske leksikografije ogleda se u kadru koji imamo. Nemamo ljudi. Malo se ljudi opredeljuje za lingvistiku, malo za srbistiku a naročito malo za nauku. U srpskoj lingvistici kao nauci, nikad nije bilo nekih značajnijih privilegija, naučnici nisu dobijali stanove, nikada nije postojala značajna materijalna podrška koja bi ih privlačila da ostaju u toj profesiji. Ni danas nije bolje. Nedostatak sredstava je opšte mesto. Zato, valjda, jezički instituti po Evropi imaju pet ili šest puta više saradnika nego što ih ima Institut za srpski jezik? - Tako je. Institut za bugarski jezik ima 250 saradnika. Naš Institut za srpski jezik nikad nije imao više od 26 lingvista. Bilo je spoljnih saradnika do 40. Institut za poljski jezik ima 260 saradnika, a u Institutu za slavistiku ih je više od dvesta. U Hrvatskoj nisu prebogati, ali imali su uvek duplo više nego mi, oko osamdeset. I to jeste naš veliki nedostatak. Drugo, ne insistira se, a trebalo bi, na terminološkim rečnicima, ljudi ne rade rečnike svojih struka. Recimo, profesor dr Odavić objavio je dobar rečnik medicinskih termina sa oko 108.500 reči. Na srpskom jeziku imamo osamdesetak terminoloških rečnika. To je malo. Trebalo bi imati rečnik za svaku struku. Time bi se dobio osnov za izradu velikih opštih rečnika tzv. apelativske leksike, opšte leksike. Tankuljavi smo tu, to je tačno, i nismo mnogo pažnje posvećivali takvim rečnicima, jer je glavni projekat decenijama bio veliki Rečnik SANU za koji se smatralo da će, tako veliki, zadovoljiti sve leksikografske potrebe. A to je nemoguće. Godinama je, recimo, pripreman jednotomni Rečnik Matice srpske. I jedva smo ga dobili prošle godine. Ja sam bio direktor Instituta kad smo ga Pavle Ivić i ja pokrenuli. Jednotomni Rečnik Matice srpske ima više od 85.000 reči, pre neki dan smo na Odboru za standardizaciju srpskog jezika pričali kako je moguće napraviti novo izdanje, da se po mogućnosti nešto skrati, da se ubaci pokoja nova reč, i da ne bude knjiga od tri kilograma i 870 grama, makar kad bismo ga sveli na kilogram i po. Radilo se na njemu 12 ili 13 godina. Izgleda da nismo naročito sposobni za timski rad? - Kad se radi autorsko delo, autorski rečnik, svako nastoji da završi svoju obavezu što pre. Kolektivni poslovi sporo idu. Godinama, decenijama smo skupljali novu leksiku iz novije književnosti i narodnih govora. Kad sam došao u Institut 1979, počeli smo da radimo liste s rečima u dva primerka, jedan za Maticu srpsku, drugi za Institut za srpski jezik SANU. Istovremeno se radilo na pripremama za dopunu šestotomnog Rečnika Matice srpske i na dopuni Rečnika SANU. Zatekao sam oko tri i po miliona listića u građi Rečnika SANU, a sada, kako dobijam obaveštenja iz Instituta, jer sam već 12 godina u penziji, ima više od šest miliona listića građe Rečnika SANU, to je bogatstvo kakvo malo koji narod i malo koji jezik imaju. Kad bude ovaj Rečnik SANU gotov, biće to jedan od najvećih leksikografskih monumenata u svetskoj nauci, iako se danas možda čini neracionalnim dovršavati posao na rečniku srpskohrvatskoga jezika. To je ručno urađen rečnik jezika cele literature ovih prostora i narodnih govora. Bilo je, recimo, za predlog “na” 6.000 listića. Koji je to kompjuter koji će izdiferencirati sva moguća značenja iz svih primera, iz ne znam koliko stotina sela ili koliko desetina hiljada knjiga? Nađite kompjuter koji će to izdiferencirati, ali samo ljudska ruka i ljudsko oko mogu da izdiferenciraju tih 6.000 listića u 102 klase značenja. Iza tog predloga “na” iz Rečnika SANU, iza toga stoje meseci i godine rada nejednog čoveka. Kad sam radio jednu obradu za Rečnik SANU, reči iz šerijatskog prava su mi takve jade zadavale da nigde u literaturi nisam mogao ništa da nađem. Pozovem telefonom starog akademika Mehmedbegovića: Molim vas, profesore, šta bi ovo moglo da znači i da li bi se moglo negde u literaturi naći? Kaže, ne može se nigde naći, ali da je pronašao u nekom trskom dokumentu šta znači. I kaže mi. Leksikografija je rudarski posao, neprivlačan za mlade ljude, jer ne daje autorsku satisfakciju, tu vam se gubi ime, nema tu imena na koricama, nego tamo unutra ima nekakav spisak čeljadi koja su sarađivala na tome.