Povratak srpskog arhaizma

Kermauner, čovek jakih strasti i britke besede, beskompromisan u odbrani načela za koja smatra da su univerzalna, nije ostao dužan ni svojim sunarodnicima niti kulturnoj eliti, svojim dojučerašnjim istomišljenicima i saborcima. I dok se većina oberučke prihvatila vlasti i pravljenja slovenačke države, Taras Kermauner odbija sve primamljive ponude i kako sam kaže, “pre dve godine principijelno i praktično izlazim iz slovenačke kulturne javnosti”, dok političku javnost napušta “mnogo ranije”. U tišini slovenačkog krasa i dalje predano traga za istinom, razočaran nad postmodernim slovenačkim liberalnim društvom. Na marginu društvenog života povukao se svesno i potpuno, a posle selidbe iz Qubljane na periferiju države, gde namerno živi kao odsečen od sveta, bez telefona, postaje i fizički nedostupan. Iako se u svakom pogledu odrekao javnosti, svake godine napiše oko 10 knjiga, koje su rezervisane samo za uzak krug njegovih vernih prijatelja. Posle gotovo decenije i po od poslednjeg intervjua koji je dao za čitaoce iz Srbije, Taras Kermauner se veoma obradovao pozivu za intervju u jubilarnom broju NIN-a. I odlučio da prekine svoje dugogodišnje ćutanje. Prošlo je više od decenije od kad ste serijom “Pisama srpskom prijatelju” pokrenuli kritičan dijalog slovenačkih sa srpskim intelektualcima. Dijalog su prekinuli tragični događaji na tlu bivše zajedničke države. Kako vidite danas svoja pisma “srpskim prijateljima”? Da li biste ih, kada biste znali sve ono što znate danas, ponovo potpisali? - Takoreći nijedan citat iz mojih “Pisama srpskom prijatelju” koja sam u Sloveniji objavljivao 1957. a krajem 80-ih godina prošlog veka štampao u obliku knjige, u srpskoj štampi nije bio naveden pravilno. Najviše podsmeha je išlo na račun mog evroslovenstva, na moj predlog da idemo zajedno sa Srbima od staljinizma-kardeljizma i arhaizma-nacionalizma preko proevropskosti – napred. Neko je to čak krstio kao eurokrem. Samozaslepljenost tadašnjih srpskih intelektualaca, bilo Miloševićevih pristalica, odnosno pripadnika Partije, bilo disidenata, bila je tolika da su videli samo ono što su hteli da vide, sve kako bi ispunili zadatak modela nacionalne države. Takvo usmerenje moralo je da kulminira u međunacionalnim svetim ratovima, onako kako je to bilo u zapadnoj Evropi od sredine 19. do sredine 20. veka. Upozoravao sam i Srbe i Slovence na zao put kojim su krenuli, sve dok po usponu Miloševića nisam shvatio da je prekasno. Milošević je udružio arhaizam-gentilizam i nacionalizam sa pseudosocijalizmom, odnosno diktatorskom državom jednog vladajućeg naroda. Slovenci su se tome suprotstavili iz civilizacijskih i nacionalnih razloga. Imali su sreću da ih rat nije pogodio, što je bila čista slučajnost. A onda se pokazalo da je za Slovence nacionalizam pre način samovrednovanja, maska, parola, nego stvarnost. Potom se i njihov civilizam razotkriva kao sekundaran. Zato su veoma talentovano prihvatili mali tržišni kapitalizam (koji nisu tajkunizirali zahvaljujući poslovičnoj rezervisanosti), i uopšte pronašli cilj i vrednost života u tržišnim utakmicama. Srbi u obnovi plemensko-srednjovekovnog heroizma, Slovenci u obnovi i razvoju racion alnog zanata iz vremena Janeza Blajvajza i neutralne države iz doba Jozefa II, austrijskog cara. Je li Srbija, posle Miloševića, sposobna za autorefleksiju? - Nisam siguran da je današnja Srbija već sposobna za odgovarajuću autorefleksiju. Previše je samokritike koja prelazi u autodestrukciju, a ona se dalje povezuje sa samosažaljenjem, s mazohizmom uživanja u očaju i stradalništvu, što može biti odlično kao literatura, ali je za društvo necelishodno. Stoga bi srpski kulturni poslenici i političari morali da počnu generalno pranje tumačenja svoje istorije. Upravo sam “Pismima srpskom prijatelju”, od kojih sam prvo adresirao na Dobricu Ćosića, do tada mog dobrog prijatelja i saradnika – pokušao da srpske disidentske intelektualce preusmerim ka autorefleksiji, u stranu od čak vojnog ispravljanja istorijskih nepravdi, koje je svet a posebno Zapad navodno prouzrokovao Srbiji. Doživeo sam pravi šok kada sam potom pročitao napade na moja pisma u srpskim novinama, posebno što su ti napadi bili tako razjareni, slepi od ostrašćenosti, prosto vojnički organizovani, bez imalo sluha za autorefleksiju. Autorefleksiju, nažalost, nisam uspeo da pokrenem ni kod Slovenaca, mada je njihova zaslepljenost bila manje strasna ali zato prepredenija, što je tipično za Slovence, jer smo pravi licemeri. Mogu li srpski intelektualci išta da nauče od slovenačkih i obrnuto? - Srbi na putu u današnju tržišnu Evropu masovnog kapitalizma mogu mnogo da nauče od Slovenaca. Dilema je – da li je to dobar put? Možda drugačije ne ide. Za mene je cilj na drugom mestu, ne u Evropi užitaka i reklama. Eto, i u meni još pomalo drema marksista. Dakle, ako Srbi i njihovi intelektualci žele viši materijalni standard, veću sigurnost, iako je ona pod znakom pitanja zbog porasta nasilja i siromaštva u dvotrećinskom društvu, onda će ići tragom Slovenaca, kao što smo mi Slovenci za Austrijancima i Nemci za Englezima. Decenijama unazad ste, međutim, zajedno sa Dušanom Pirjevcem u Beogradu našli utočište pred partijskom represijom i provincijalizmom? - Srbi su me bukvalno spasavali od terora koji sam doživljavao u Sloveniji od tradicionalno humanističkih kulturnih poslenika i partijske države. Tu mislim na srpsku disidentsku inteligenciju, koja je u ono doba bila čarobna. Stoga sam često išao naročito u Beograd, potom sam tamo odveo i Pirjevca. Primali su me uvek izuzetno lepo, bio sam prilično vezan na svoje srpske prijatelje, naravno i emocionalno, poštovao sam ih kao izuzetno bistre i kao lučonoše građanske tradicije, kakvu mi Slovenci nismo imali. Sad razumete otkud toliko moje razočaranje posle 1985. Sve to sam sebi objasnio tako da je bio tanan sloj srpske inteligencije zaista veoma “francuski”, ali on nije odražavao suštinu, htenja srpskog naroda. Pa čak i u njima samima, u Tadiću, Mihajlu Markoviću i drugima, preovladao je krajem osamdesetih godina srpski arhaizam. Kao da je potonuo njihov evropski sloj, kao da ga nikad nije ni bilo. Od tada se u Beogradu i Srbiji mnogo šta promenilo? - Meni lično je Beograd do 80-ih predstavljao oazu slobode, stvaralaštva, drugarstva, dok je Qubljana predstavljala mesto zavisti, uskogrudosti, sitničarenja, svet samih malih ljudi. Ipak, trebalo se odlučiti ili za male ljude, koji su osiguravali put u Evropu, ili za heroje-koljače, koji su bili sluđeni kao antički Ajaks. Bio sam veoma nesrećan što me je sudbina bacila pred takvu, za mene nemoguću dilemu.