Novobeogradska ulica

Naglo uvećavanje gradskog stanovništva u prvoj polovini HH veka nametnulo je nužne izmene u dotadašnjim urbanističkim modelima. Prizemna ili niskospratna stambena izgradnja morala je da ustupi mesto visokim objektima čemu je pogodovao i tehničko-tehnološki napredak. U takvim okolnostima korbizijanske ideje o međusobno odvojenim stambenim višespratnicama okruženim zelenilom brzo su se raširile i bile prihvaćene širom sveta. Ovakav pristup pratila je i zonska podela na stambena, poslovna, industrijska, sportsko-rekreativna i druga funkcionalna određenja. U takvoj prostornoj konstelaciji uloga ulice je doživela korenitu promenu. Umesto dvostranog okvira od prodavnica, restorana, biroa, zanatskih i drugih uslužnih radnji prilagođenih pešačkom koraku pojavile su se otvorene komunikacije namenjene prevashodno motornim vozilima. Izostala su tako mesta dinamičnog životnog pulsiranja, bliskih susreta, trgovačke raznovrsnosti, prijatnih kafanskih kutaka, večernjih korzoa... Novi stambeni blokovi, presečeni samo pristupnim saobraćajnicama, ubrzo su dobili podsmešljiv naziv monotonih spavaonica. Takvu etapu sa nazivom „Velika spavaonica” imao je u svom razvoju i Novi Beograd, koji je, inače, spadao u najveće svetske anglomeracije zasnovane na principima novog urbanizma. No, široka opredeljenost za zračna i zonirana naselja sredinom druge polovine HH stoleća počela je da postepeno slabi i da doživljava kritička preispitivanja. U tom smislu sredinom osamdesetih godina organizovan je i veliki međunarodni konkurs za restrukturiranje i oplemenjivane centralnih zona Novog Beograda. Ideje sa ovog konkursa nisu, međutim, iz raznih razloga otišle dalje od projektnih elaborata. Novi milenijum je, pak, Novom Beogradu doneo razvojni zamah, pa je on, uz stambenu funkciju, mnoštvom novih objekata postao i dinamično stecište poslovnih, trgovačkih, administrativnih, obrazovnih, uslužnih i drugih delatnosti, što je bacilo u zaborav naziv „Velike spavaonice”. Ipak, ostala je želja za ulicama merenim pešačkim koracima i za njihovim životvornim pulsiranjem. Otuda su se, svakako, i pojavili neki novobeogradski pokušaji da se bar mestimično i delimično primeni neki vid njihovog prostornog obličja. Jedan od takvih primera nalazimo na uglu Pupinovog bulevara i Bulevara umetnosti gde je podignut spojeni ulični niz od četiri velike poslovne palate. Ima ovde i prizemlja sa kolonadnim tremovima, ali nema sadržaja privlačnih za šetače, a nema ni šetača oko grupacije prostorno izdvojene širokim bulevarima. Sličan kompleks formiran je na delu severne strane Bulevara Zorana Đinđića pre njegove raskrsnice sa ulicom Milentija Popovića, s tim što su ovde prizemlja višespratnica iskorišćana za niz malih prodavnica, zanatskih radnji, agencija, servisa, kafića, pa je sve to donelo atmosferu stare ulice iako samo jednostrano formirane. Tako smo došli do fenomena da su „prave” dvostrano uobličene ulice u Novom Beogradu zasad našle mesto samo pod krovovima brojnih supermarketa. Interne, mermerom popločane komunikacije ovde su praćene obostranim redom raznovrsnih lokala koje krasi luksuzna enterijerska obrada uz bogatu robnu i uslužnu ponudu. Nažalost, neonsko osvetljenje, blještave reklame, kondicionirani vazduh i ukupna sterilna atmosfera čine da je ovakav ambijent daleko od životnosti stare ulice i da je duboko zašao u sferu virtuelnog sveta. I tako, naš obilazak Novog Beograda neminovno se završio pitanjem: Ima li povratka nekadašnjoj ulici? Iako sa puno sumnje, odgovor smo, ipak, ostavili otvorenim.