Arijanovo pismo

Vratio se Leonardo, Srbi moji! I, umesto u rodnu Vinču, prvo je na Tošin bunar svratio! I, tu, u Toši, pored moje srušene kuće, svoje je ratne mašine i ostale izume izložio. Ah, kako sam se zaradovao što se moj Leonardo da Vinči kući vratio! I taman sam prestao da sanjam kiše meteora, kad, evo, u Holandiji panika, moj bajo! Spremaju se za Kraj sveta, za Novi Potop. Kupuju čamce, pojaseve za spasavanje, pa i ronilačku opremu jer i po kalendaru drevnih Maja, smak sveta predviđen je za 21. decembar 2012. godine. I, žajd, recimo da su se Maje zaračunale i da su u astronomskom računu pogrešile, ali i ovi iz NASA kompanije znaju čak i da je meteor Herkulubus, ŠEST PUTA veći od Jupitera, i da treba da tresne na Zemlju te iste 2012. godine! Ufff! A Srbi još nisu sastavili proevropsku socijalno odgovornu vladu i još nisu ušli u Evropsku uniju! Elem, tutnji Herkulubus ka Zemlji, znaju to i u Ruskoj akademiji nauka; tačnije, u Federalnom naučnom centru “Levočkin”, a ovamo nas zaluđuju sa ruskim naftovodom. A nafta sve skuplja i skuplja, pa već vidim u naftovodu paučina će da se hvata. Planeta, bre, samo što nije počela da gori, a svetske i evropske babe se češljaju, Buš bojkotuje Mugabea, ali zato, brale, Afrika podržava Bokija. Dok Vojčeta više ne podržava ni Belanovica! A Herkulubus se primiče, primiče, naša rasa nestaće... Ako je za vajdu, dosta je i trajala. Zaista, zaista vam kažem, Srbi moji: ne bojte se, neće biti novog svetskog rata! Herkulubus će nas toga poštedeti i ljudski rod u crno će zaviti, oh nebesa, bez Nepobedivog Sunca će nas ostaviti! Danima, mesecima Sunce nam neće svitati, niti zalaziti, bez hrane ćemo ostati, kao zveri, kao pacovi, između sebe ćemo se izjedati. Nastupiće duga Čovekova noć, o tome je pevao još Heraklit. I kao mračni Heraklit, razvežem perčin, raspletem kose niz leđa, kao arijevac, spreman da primim poraz, kaznu bogova. Klonem ničice, bacim se u skute ligeštula na terasi iznad FK “Obilić”. Zavalio sam se da gledam, uživo, Smak sveta, a uobrazio sam da će Herkulubus roknuti, baš tu, u Avalu. Jer, Srbi su oduvek bili kurate sreće, uvek su bili u centru svetske nesreće. Nego, zeznem se. Počnem na junskoj žezi i na prazan stomak da pijem hladno belo vino iz Slankamena. Zaboravim koliko hladno belo može da bude podlo i podmuklo. Cuga i Jung belo na šamlici i puši na srebrnoj patarenskoj lulici, ali mozak mu, nekako, bolje radi, pa ovako divani: “Što si se, zbog nastupajućeg Smaka sveta, toliko snuždio!? Tebi je mesto na Sedmom nebu odavno obezbeđeno! Zbog Herkulubusa neka brinu tajkuni i političari, ali i siroti džabalebaroši, svi oni što na svojoj duši nisu radili te je nisu razvili, unapredili i put na nebo joj obezbedili. I nije li ti, još u Hilandaru, pre trideset godina, bibliotekar Hrizostom rekao da tvoja duša mediteranskom jatu pripada i da zato, kao na dlanu, vidiš sudbinu Mediterana, Balkana, Dunava... Shvati, dostigao si slavu Homera, čeka te mesto na vrhu dunavskog Olimpa, a što se Srbadija i dalje drži Isusa, stići će je kazna Herkulubusa...” Gledam, preko čaše, u Junga, pijem ladno belo iz Slankamena. Da li me Švicer i u ovaj sudnji čas zajebava? A on, moj guru iz Švice, i dalje prži i loži: “Evo, ovi iz Nase javljaju da na Marsu ima znakova života, i tamo je, kažu, nekad pre četrdeset milijardi godina bio život, baš kao ovaj na Zemlji, a onda je i na Mars pala kiša meteora i Marsovci koji su preživeli, u poslednji čas su zbrisali, a neki su i do Zemlje stigli. E sad, da li su se ljudima samo hranili ili su se sa Zemljanima i parili, nije, na kraju, ni važno. Tek, stvoreni su Atlantiđani, a od njih arijevci... A to što se Leonardo da Vinči kući vratio, to samo znači da se Krug Zemlje zatvorio, da je došlo vreme Kraja sveta! Pa i Leonardov izum, njegov Hodač po vodi, samo kazuje da je priča o Isusu bila farsa, to jest, da svako može da hoda po vodi ako stavi na noge cipele poput malih čamaca i da se, pri tom, poštapa sa dva reketa...” Onda odem sa Oljom na Adu, ulogorim se, po običaju, u „Sansetu”. Ali, nešto se čudno dešava, kao da svi od mene zaziru. Sklanjaju mi se, bre, na plaži čak i ovi ošišani sa zlatnim lancima oko vrata, a mlade mame prikupljaju sitnu decu kao kvočke piliće pred naletom orlušine. I, tek tada shvatim! Obukao sam majicu Odbojkaškog kluba „Obilić” koju mi je poklonio Vanja Bulić. Lepa teget majica, a lep i amblem, zlatnožut, eto, i to ti, nekad, krči put... Bacim se u jezero i plivaj, kurblaj do druge obale, a obala mi, nekako, sve dalja. Sluđen belim vinom nisam, jadan, ni primetio da vetar nad Adom duva i da su se na jezeru digli talasi! Ej, pravi morski talasi na Adi ciganliji! I pljuskaju me u oči, nozdrve i usta, kuku lele, šta me snađe! Da Herkulubus nije već geknuo tamo negde kod Požarevca? Ili malo dalje kod Golupca? Borim se sa talasima. Oh, kako bi mi dobrodošle Leonardove cipele, poput malih čamaca, pa još i dva reketa! Kažem vam, zaista, stigao bih do Vimbldona! Nedelja. Stiglo pismo iz Praga. Od Arijana Danilovića. U pismu mi se odaje priznanje što sam zapadni Balkan locirao kao mesto biblijskog raja odakle su se i biljke i narodi širili u koncentričnim krugovima po ostatku sveta. Odaje mi se, moj bajo, i priznanje što sam utvrdio da su Rusi naša, srpska deca. U prilog tome, Arijan iz Praga šalje mi i ruske „genetske karte” iz kojih se vidi da je najstarija krvna grupa na Balkanu nastala i odavde se širila, ej tamo, sve do Vladivostoka. Bajdvej, priznaje mi se i da se Trojansko carstvo prostiralo od Jadrana do Dunava i da je Troja, verovatno, bila na Dunavu te da smo mi, Srbi, gubitnici Trojanskog rata od koga se još nismo oporavili. Na kraju pisma Arijan mi piše: “Ali, zapamtite, krv i jezik su stvari važnije od arheoloških lokaliteta. Budućnost je naša!” Bila bi naša, moj Arijane, da nam u susret ne ide Herkulubus koji će da napravi džumbus. I džaba ga bilo i što su nam Rusi deca, kada ni dete neće zaplakati kada se Herkulubus na nas sruči. Arijanovo pismo me toliko rastuži da krenem na deveriku od tri kile. Vlada Ribar ju je izvukao iz Dunava, a Olja je iz rerne izvukla i na sto stavila. Ah, što ti je deverika puna crnog luka! Začas zaboraviš na pretnju Herkulubusa! Ali, sa deverikom ne pijem više podlo belo vino, već ono crno Nikolino. A kada sam deveriku smazao, pred plazmu sam seo i gledao kako je matori Aragones Nemce samleo. Posle, kada sam u beržeri zaspao, moja Crna iz Vrčina, u snu mi je šaptala: “Možda bi iskustvo Aragonesa isfintiralo i Herkulubusa te da nas taj meteor promaši i završi negde u nekoj crnoj rupi ...”