Kriza nemačke socijaldemokratije

„U Nemačkoj se urušava politička partija od istorijskog značaja. Još gore od toga: sami socijaldemokrati za to mnogo ne mare. I upravo ta ravnodušnost, neosetljivost i letargija među istaknutim članovima partije donekle objašnjavaju zašto je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) tako duboko potonula”. Ovo je ocena koju „Špigl” daje o stanju u najstarijoj, nekad najvećoj, najpopularnijoj i najuglednijoj političkoj partiji Nemačke. Osnovana daleke 1890. godine, SPD je i jedna od najstarijih radničkih partija socijalističke orijentacije u Evropi i svetu. Za razliku od komunista, koji su propagirali revoluciju, SPD se od nastanka zalagala za put u socijalizam demokratskim parlamentarnim putem. Pod Hitlerom zabranjena i proganjana, ona je jedina stranka iz Vajmarske Republike koja se borila protiv nacizma. U Hladnom ratu, kad je njen lider bio Vili Brant, dala je značajan doprinos popuštanju zategnutosti između Istoka i Zapada i profilu Socijalističke internacionale. Sada, u vladi kancelarke Angele Merkel, lidera CDU-CSU, SPD je nezaobilazna u političkom životu Nemačke, ali je njen glas sve slabiji. Uz to, stranka je, kako to obično biva u kriznim situacijama, podvojena i raslojena. NJen lider Kurt Bek, kako je pokazala nedavna konvencija stranke u Nirnbergu, nalazi se pod unutrašnjim pritiskom da se povuče i svoje mesto ustupi Frank-Valteru Štajnmajeru, vicekancelaru i šefu diplomatije. Iduće godine u Nemačkoj se održavaju izbori za Bundestag i jedna anketa televizije ARD pokazala je da je 70 odsto nemačkih birača raspoloženo da glasa za Angelu Merkel, a samo 12 odsto za Kurta Beka. Ako bi, umesto Beka, SPD predvodio Štajnmajer, on bi dobio 30 odsto, a Merkelova 56 odsto glasova. Nemačka štampa zato piše da je smena na vrhu SPD neizbežna do kraja godine. Sama stranka, kako pokazuju neke druge ankete, jedva da ima podršku 20 odsto birača. To je upola manje od rejtinga stranke u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, kad su se na njenom čelu nalazili Vili Brant i Helmut Šmit. Šta je više oslabilo stranku koja je nekad bila moralni stub Nemačke: njena, možda starovremska, ideologija ili njen umanjeni politički i, osobito, ekonomski učinak na vlasti? Teško je biti izričit. SPD se u dva navrata ideološki prilagođavala novim svetskim trendovima: 1959, kad je tržišnu privredu i izgradnju društva blagostanja i teoretski i praktično pretpostavila državnom planskom socijalizmu, i na početku 21. veka, kad je Gerhard Šreder nastojao da modernizaciju privrede saobrazi konceptu globalizacije. U prvom slučaju partija je iz krize, tokom vremena, izašla ojačana, jer je životni standard ljudi rastao, a država blagostanja uspešno funkcionisala. U drugom slučaju kriza se produbila. Šreder je bio politički poražen, ali je njegov koncept ekonomskih reformi opstao. Koncept „trećeg puta”, osmišljen pod uticajem Ronalda Regana i Margaret Tačer – koji konkurentnost privrede pretpostavlja socijalnim blagodetima – počeo je da u masovnoj radničkoj partiji otuđuje industrijsku radničku klasu, to jest njenu sopstvenu podlogu. Nezadovoljnici smatraju da SPD više ne zastupa ideje i interese radništva i da niže slojeve društva olako lišava već stečenih socijalnih prava. U ta prava spadaju puna zaštita nezaposlenih i zavidan – a skup – sistem socijalnog, zdravstvenog i penzionog osiguranja. U poslednjoj deceniji članstvo je prkosno napustilo oko 450.000 „plavih kragni”. U isto vreme, SPD se iz leve partije postupno preobraća u građansku partiju desnog centra koja se, iz ekonomske nužde, kritički odriče sopstvene baštine. NJeni bivši članovi, pretvoreni u njene oštre kritičare, čak tvrde da partijskim birokratama više odgovara pozicija desnog centra. Iz te pozicije se lakše ulazi u vladajuće koalicije, nego iz leve pozicije. SPD sad više liči na „interesnu grupu koja se bori za vlast”, nego na stranku socijaldemokrata, tvrde najžešći kritičari. Levu ideologiju preuzima, od pre tri godine, partija koja se i sama tako zove: Leva partija. Predvode je Oskar Lafonten, nekadašnji lider SPD i disident, i Gregor Gizi, lider nekadašnje istočnonemačke Demokratske partije socijalizma (reformisanih komunista). Leva partija je u usponu, jer ne odstupa od „klasike” u borbi za radnička prava u društvu koje se sve više polarizuje. Usmerila se na očuvanje socijalnih i materijalnih interesa radnika. Glavni je inspirator masovnih štrajkova. Ima poslanike u Bundestagu i u 10 od 16 pokrajinskih parlamenata. Ova zbivanja u nemačkom političkom životu ne tiču se i ne mogu se ticati samo Nemaca. Izgleda da Nemačka prednjači u nekoj novoj fazi savremene istorije u kojoj tradicionalne leve stranke nestaju, dok leve ideje ipak opstaju. A neko je već odavno rekao: svi smo mi pomalo socijalisti, zar ne?