Irak je katastrofa

Knjiga jasno pokazuje ekonomske razloge zbog kojih je rat u Iraku greška, a vi ste bili protiv rata od njegovog početka. Zašto ste se suprotstavili ratu? - Posle Drugog svetskog rata uspostavljen je okvir za međunarodni legalitet u kome se nije priznavala mogućnost za objavu preventivnog rata. U ovom slučaju, radilo se o tome da se sazna da li ima razloga za izuzetak od pravila koja su funkcionisala tokom pola veka. OUN su tvrdile da nema dokaza koji bi opravdali ovakav rat. Ovaj rat predstavlja kršenje međunarodnih zakona? - Potreba da se oni poštuju čini mi se odlučujućim argumentom. Osim toga, OUN su bile u pravu; nisu pronađena oružja za masovno uništavanje. Ali, takođe mi se čini odlučujućim da se uči iz prethodnih grešaka. Mislite na Vijetnam? - To je bio drugi argument. Trebalo je da naučimo iz neuspeha u Vijetnamu. Nema sumnje da će najmoćnija armija na svetu bez mnogo teškoća osvojiti zemlju koja je godinama bila pod sankcijama. Zato je pravi problem: da li možemo da osvojim mir. Plemenska struktura Iraka je dobro poznata i invazija je podrazumevala ozbiljan rizik za sukob šiita, sunita i Kurda. Nije lako ostvariti mir i ako se pobedi u ratu. Govorilo se da se uspostavlja demokratija u Iraku, a odatle i dalje na čitavom Bliskom istoku? - Ironija je da se nameravalo uspostaviti demokratiju nedemokratskim sredstvima. A govorkanja o vezi Sadama Huseina i terorista od 11. septembra? - Od kada je postalo jasno da nije bilo oružja za masovno uništenje, Bušova administracija je morala da izvuče druge argumente. Irak nije imao veze sa atentatima, ni sa Al kaidom. Ta teroristička organizacija nije postojala u Iraku. Sada postoji. Svejedno kakvi kriterijumi se upotrebljavaju (ekonomski, nafta, demokratija, bezbednost), rat nije bio samo neuspeh, već i katastrofa. Zašto je onda započet? - To je jedno od pitanja u knjizi. Niko tačno ne zna. Mogla je nešto sa tim da ima infantilna vizija o geopolitici nafte. DŽordž Buš i savetnici su mislili da će moći da kontrolišu naftne resurse u Iraku i da će oni postati dodatni izvor za snabdevanje naftom. Ali, na početku smo XXI, a na u XIX veku, i ako jedna zemlja osvoji drugu, mora da poštuje neke norme. SAD su potpisnice Haške konvencije, i kao okupatorska sila, ne mogu da raspolažu iračkom naftom. Ali baš to su i uradile? - U knjizi govorimo kako je Haška konvencija predočena izaslaniku Bušove administracije za privatizaciju iračke nafte, a on je odgovorio: međunarodni zakoni nisu moja stvar, ja samo izvršavam naređenja predsednika Buša. Ali, kompanije nisu mogle da kupe tu naftu. U redu, kao sila su to mogle, ali su rizikovale da im posle neko kaže da su kupili ukradenu imovinu. Ne mogu da kupuju pokradenu imovinu. Zaista ne znam da li Bušova administracija nije razumela međunarodno pravo ili ju je baš briga za to. Možda je sve jednostavnije, jer Buš i savetnici su verovali u njegov plan? - Nedavno sam čitao da rat u Iraku upućuje na Edipov kompleks između Buša i njegovog oca; da rat ne može da se objasni kroz racionalne argumente. Bez sumnje su neki verovali u njegov plan, neki neokonzervativci. Sigurno znam da Buš nije shvatao kompleksnost iračkog društva, jer sam razgovarao sa nekim ljudima koji su pre početka rata razgovarali sa njima. Čak nije imao ni strategiju okupacije. Možda zbog toga sada govori da je bila greška otpustiti sve funkcionere i oficire koji su sarađivali sa partijom Sadama Huseina, sa BAAS partijom? - Ironija je što su sada pokrenuli suprotnu strategiju, zapošljavaju one koje su otpustili na početku. Tada nisu hteli da slušaju one koji su ih upozoravali na opasnost. Ali to ne čine ni sada; takav mentalitet i dalje traje. Hoće da slušaju samo one koji im govore ono što bi hteli da čuju. Za to vreme, situacija u Iraku se pomešala sa zategnutom situacijom oko Irana. - To je još jedan od paradoksa ovog rata. Govorilo se da je rat započet zbog oružja za masovno uništavanje, okupirana je zemlja koja nije imala to oružje, dok je druga zemlja, Severna Koreja, postala nuklearna sila. Pokušavajući da reši lažni problem, Bušova administracija je stvorila novi. I sada dolazi pitanje Irana. I zašto je tako učinjeno? - Mislim da ima veze sa održavanjem lažne slike o Iraku od strane nekih ekstremista. Početkom osamdesetih, Sadam Husein je dobio oružje (mislim čak i hemijsko), zbog rata sa Iranom. Delovalo se po principu da je neprijatelj mog neprijatelja - moj prijatelj. Sadam je bio protiv Irana, Iran je bio glavni neprijatelj, i prema tome, trebalo je dati oružje Sadamu. Sada je mogućnost da se učini nešto sa Iranom ograničenija, što je posledica rata u Iraku. Što će reći da je pozicija SAD oslabljena? - Tačno. Šiiti, većina u Iraku, osećaju se bliskim Iranu. Sa 140.000 američkih vojnika i 40.000 agenata za bezbednost u Iraku, SAD su ranjive. Ako SAD čine teškim život Iraku, Iran može učiniti teškim život SAD. Da li je moguće zaustaviti iranski nuklearni program? - Treba razlikovati dva aspekta. Prvo, da li Iranci mogu ili ne da razviju nuklearno oružje, a drugo je njihov kapacitet da lansiraju to oružje. U prvom aspektu, bitno je pronaći adekvatan mehanizam kontrole. Ali u ovom trenutku, mogućnost da SAD učine nešto ograničena je. Mogao bi da se uništi atomski program Irana, a tada bi se jedino postiglo da oni počnu sve iz početka. Postići dogovor o mehanizmu kontrole je najrazumnije rešenje? - Na kraju biće potrebno da se uloži globalni napor da bi se smanjila proizvodnja nuklearnog oružja. Taj širok program bi morao da obuhvati i neka nuklearna oružja SAD. Na kraju, ko su nama danas neprijatelji? I dalje se operiše sa hladnoratovskim mentalitetom, a Hladni rat je završen pre dvadeset godina. Tada je postojao sistem za odvraćanje od napada, ali danas nema nikoga na drugoj strani. Teško je da svi prihvate jednu zemlju kao svetskog policajca. Posebno kada ta zemlja nije poštovala međunarodno pravo kada ga je trebalo poštovati. Trebalo bi uspostaviti mnogo realniji režim međunarodne kontrole, a SAD takođe da budu njegov deo. U knjizi se ne govori samo o ekonomskom trošku rata, već i o korupciji koju je rat stvorio... - Mnogo je mehanizama za to. Pristupilo se dobijanju sredstava za hitne slučajeve pre dodele redovnih sredstava iz budžeta. Hitan slučaj, po definiciji, ne može da se predvidi, kao uragan Katrina. Ali rat nije bio nepredvidiv, ušao je u šestu godinu, a i dalje se koriste sredstva za hitne slučajeve. U redovnoj raspodeli iz budžeta, korupcija je teško moguća, jer troškovi se strogo kontrolišu. Pri hitnim slučajevima je drugačije. Kaže se Kongresu da će doći do katastrofe ako ne odobri sredstva, a kongresmeni ne mogu da ulaze u detalje. Tako se stvara okvir za korupciju. Proučili ste i ugovore firmi koje su trošile sredstva za hitne slučajeve... - U normalnim situacijama ugovori se dobijaju na javnom konkursu. U knjizi govorimo o borbi Ramsfelda i Kongresa. Kongres je tražio da se raspiše javni konkurs, a Ramsfeld je odbijao. Za to vreme nije utrošeno ništa na rekonstrukciju u Iraku, iako je Kongres insistirao na tome. Zbog toga je rekonstrukcija propala, a to se pretvorilo u jaku kartu pobunjenika. Mnogi Iračani osećaju da je njihov život danas gori nego pre rata. Interesantne su i vrste ugovora sa nekim firmama... - Vlada je prihvatila mehanizam pokrivanja troškova i plaćanja dodatne sume kao dohotka. A smanjen je broj kontrolora. Dakle, isključena je konkurencija, smanjena je kontrola, a povećavao se obim i broj ugovora. Delovalo se bez ikakvih skrupula. I firme kao “Blekvoter”, koja je imala političke veze, kao i “Halibarton”, smatrane su delom aparata za podršku Republikanske partije. Mladi Amerikanci su se borili i rizikovali živote, dok su ove firme brinule da izvuku dobit. Vrednost njihovih akcija se utrostručila. Kongres nije reagovao? - Dok su republikanci imali kontrolu, nije. Sada kad su demokrati većina, postoje istražne komisije koje su omogućile da se sazna za problem. Svake nedelje izbije novi skandal. Na primer, otkrilo se da su mnogi ugovori “Halibartona” otišli u ruke pomoćne firme na Kajmanskim ostrvima, gde nije plaćala porez. Bušova administracija je omogućila izbegavanje plaćanja poreza. Kako je potrošeno tih tri biliona dolara, i koje su posledica po ekonomiju SAD? - Mislim da je naša knjiga pomogla u raspravi o ceni mogućnosti ili o tome šta je sve moglo da se uradi sa tim novcem. Otvoreno je više veb-stranica na kojima se raspravlja o tome. Na primer, predsednik Buš smatra da imamo ozbiljan problem sa socijalnim osiguranjem. Plaši se bankrota sistema. A samo sa šestinom od onoga što nas je koštao rat u Iraku, mogli bismo da održimo sistem u narednih 50 godina. Bilo koji problem sa kojim se danas sreću SAD, bio bi rešen malim delom novca koji je potrošen u ratu u Iraku. Buš i savetnici govore da toliko košta imati bezbedniju zemlju? - Čak i na terenu bezbednosti stojimo gore. Sredstva i resursi su se koncentrisali na pogrešno pitanje. Kao posledica rata u Iraku, cena regrutovanja vojnika je porasla, kao i cena pomoći veteranima. Poskupela je i obnova ratnog materijala. A da ne računamo druge opšte efekte, koji ne doprinose da budemo bezbedniji; porast cene nafte i slabljenje ekonomije. Ocenjujete da je rat doprineo da se poveća cena nafte između 5 i 10 dolara. - To je konzervativan račun. Cifra je veća. Ali glavna razlika između situacije iz 2001. i današnje je u tome što je 2001. vlada SAD imala suficit od 2 odsto pre ulaska u recesiju. Danas imamo veliki deficit. Mislite li da će SAD ući u recesiju? - Ali recesija nije fundamentalno pitanje. Fundamentalno pitanje je razlika između potencijala za rast jedne ekonomije i stvarnog rasta. Ako možeš ekonomski da rasteš 3 odsto, a tvoj rast je 1 odsto, pad je 2 odsto. To je isti pad ako se raste 1,9 odsto pa se padne nešto ispod nule, samo što tada ne bi bilo u pozitivnim brojkama. Ima li načina da se to izbegne? - Trebalo je preduzeti mere pre šest meseci. Buš je uradio malo i kasno, a ni mere nisu adekvatne. Na primer, smanjenje poreza od 150 milijardi bi možda moglo da pomogne, ali je to bila mera koja je brzo bila potrošena zbog uvoza nafte. Na kratak rok potrebne su nam dve stvari: smanjiti broj osoba pod rizikom da izgube svoje kuće, što nije samo ekonomski već i socijalni problem, i druga stvar je potražiti fiskalne stimulanse. Ali usmerene na stvarne probleme. Svaki utrošeni dolar da ide ka stimulaciji ekonomije. Mora da se uloži u ciljeve na dugi rok. Buš samo nastoji da prenese problem na sledeću administraciju. Biće to vlada Baraka Obame? - Ja sam optimista. Ono što Mekejn predlaže, jeste treći mandat Buša. Bez sumnje, u nekim aspektima nudi poboljšanje. Na primer, kad kaže da ne veruje u torturu ili da ne veruje da se Zemlja zaista zagreva. Ali, po drugim pitanjima nema razlike; misli da ostane u Iraku, kao i Buš veruje da je smanjenje poreza rešenje svakog problema. Očekujem da se ova politika promeni jer je minirala našu bezbednost i ekonomiju. Barak Obama predstavlja promenu? - Ne samo za SAD, već i za čitav svet. Ako smo nešto naučili u ovim godinama, to je da SAD ne mogu same da razreše sve probleme. Imaju najjaču armiju, ali ne mogu da osvoje mir. Potrebna nam je pomoć. Jedini put je multilateralna procena međunarodnih sukoba, i ovaj period razuzdanog unilateralizma mora da se završi. Kritičari Baraka Obame kažu da je njegova „direktna diplomatija” raskid sa američkom tradicijom. - Buš koristi besmisleni koncept - diplomatija bez razgovora: mi smo spremni da razgovaramo sa vama, ali pre toga, vi treba da se složite sa svim što mi hoćemo. To nije diplomatija, to je tradicija koju je izmislio Buš. NJegov koncept diplomatije je neuspešan. Barak Obama predstavlja promenu i u ekonomskoj sferi? - U dva različita smisla. Prvo, Obama priznaje probleme, naspram Buša koji je odbijao bilo kakvu inicijativu, kao na primer činjenicu da postoji pedeset miliona Amerikanaca bez ikakvih mogućnosti, ili da zdravstveni sektor prolazi kroz ozbiljnu krizu. Drugo, Obama predlaže da zemlja raste uravnoteženo. Buš je kritikovao državni sektor, ali u toku njegovih mandata državni troškovi su dostigli rekordnu cifru, i to bez ikakve vizije. Obama donosi novu viziju o tome šta vlada treba da radi u oblastima istraživanja, infrastrukture, globalnog zagrevanja, stvari koje treba da preduzmemo. Tržište ima svoju ulogu, ali takođe i država ima svoju. Posle tri biliona potrošenih dolara, posle ekonomske i političke nestabilnosti, hoće li nova vlada imati hrabrosti da povuče trupe iz Iraka? - Pitanje nije hoće li SAD povući trupe, već kada će to učiniti. Šta se rešava ako se tamo ostane. Za četiri godine to će nas koštati najmanje ovoliko koliko smo već potrošili. Nećemo poboljšati bezbednost, a cena mogućnosti će biti viša. Svakog dana, nedelja i meseci, sve više Iračana i Amerikanaca će gubiti živote, a neće doći do značajnog napretka. I šta onda? - Treba da učimo iz iskustva u Vijetnamu. Hiljade Amerikanaca je umrlo uzalud, a na kraju smo morali da se povučemo. Osim ako neko ne bude uverljiv da će stvari krenuti nabolje ako ostanemo, bićemo primorani da se povučemo. El Pais Semanal Prevod sa španskog BRANISLAV ĐORĐEVIĆ