Da li će Zapad preoteti Amazon

Na prvi pogled izgleda kao plod mašte stranog novinara koji se upravo iskrcao u Brazil. Ali bilo bi previše naivno verovati da „NJujork tajms” otvori prostor dopisniku iz Rio de Žaneira a da to nema urednički cilj većeg dometa. Tekst Alekseja Barionueva „Konačno, čija je Amazonija?” (nedelja 18. maj) podupire međunarodni hor koji stavlja pod znak pitanja suverenitet Brazila nad Amazonijom. Barionuevo daje poruku odmah na početku citirajući senatora Ala Gora iz 1989 (posle je bio potpredsednik Bila Klintona u oba mandata): „Suprotno onome što misle Brazilci, Amazonija nije njihovo vlasništvo, već pripada svima nama”. Tri dana pre „NJujork tajmsa” engleski „Independent” objavljuje zahtev za ostavku ministarke životne sredine Marine Silve. Bez imalo stida ističe se: „Jedna stvar je jasna. Taj deo Brazila (Amazonija) isuviše je važan da bi bio ostavljen Brazilcima”. Posle ovih vesti iz NJujorka i Londona jasno je da Amazoniji preti velika opasnost. Ofanziva ova dva lista nije slučajna i već je prošao čas da vlada predsednika Luisa Inasija Lule da Silve donese čvrstu odluku koja će odjeknuti u svetu i koju će svi čuti: jasno i glasno Amazonija je naša. Pohlepa velikih sila nije iznenađenje. Brazilska Amazonija se proteže na preko devet država i zauzima 61 odsto brazilske teritorije – to je prostor kao polovina evropskog kontinenta i u njega „staje” 12 država, uključujući Nemačku i Francusku. Bila bi to šesta najveća država sveta sa populacijom od 20 miliona stanovnika. Granica regiona je 11 hiljada kilometara - preko Bolivije, Kolumbije, Ekvadora, Gvajane, Francuske Gvajane, Perua, Surinama i Venecuele. Reka Amazon je po količini vode najveća na Zemlji - petina slatke vode na planeti. Prema procenama OUN XXI stoleće biće obeleženo sukobima čiji će jedini razlog biti: nedostatak pijaće vode. To Amazon čini strateški važnim: u njegovim rekama je 21 odsto slatke vode vitalno važne za čoveka. U knjizi „Rat sutrašnjice”, pomoćnik za strateška pitanja UN-a Paskal Bonifasi predviđa invazije na amazonsku oblast jedne međunarodne koalicije. Opravdanje za akciju protiv brazilskog suvereniteta je: „Spasiti Amazoniju je isto što i spasiti čovečanstvo”. Bivši komesar za trgovinu Evropske unije, Francuz Paskal Lami, misli isto: „Sve tropske šume treba staviti pod kolektivni mandat, bolje rečeno pod mandat međunarodne zajednice”. I španski dnevnik „El pais” ističe da je „svet upro pogled na bogatstvo šume”. Zbog toga je brazilski suverenitet diskutabilan. Novi ministar životne sredine Karlos Mink ne želi da ozbiljno uzme „NJujork tajms”: „Neko ko nudi tako šta treba da ponovo prođe psihološki test. To su nesuvislosti. Vlasnici Amazonije smo mi.” Koliko god da ministar izigrava mirnoću, činjenica je da se stranci već dugo osećaju vlasnicima regije. Još 1862. nakon pobede Unije u američkom građanskom ratu, predsednik Abraham Linkoln predložio je predstavnicima oslobođenih crnaca stvaranje slobodne države u Amazoniji. Dom Pedro II nije o tome konsultovan, a Brazil su spasile crnačke vođe koje su Linkolnu dale tvrd odgovor: „Ne, ova je i naša zemlja”. U Drugom carstvu, šef vašingtonske mornaričke observatorije, komandant Metju Mori, branio je slobodnu međunarodnu plovidbu rekom Amazon. Sto godina kasnije, američki urbanista i futurista Herman Kan imao je ideju da potopi region u sistem jezera veličine države Sao Paulo, da bi se dobavljačima sirovina metalurške industrije SAD omogućila plovidba do rudnika u Boliviji, Peruu i Venecueli. U zamenu Brazil bi dobio gigantsku hidrocentralu. Planova za Amazoniju ne nedostaje. U nekim američkim školama kruže geografske karte koje prikazuju Brazil otrgnut od te regije i od Pantanala. Oni koji dovode u pitanje naš suverenitet tvrde da Brazil treba da bude kažnjen zbog lošeg upravljanja. Optuženi smo da ne uspevamo zaustaviti krčenje šuma. Prema engleskom institutu Stern, prestanak krčenja šuma je najjeftiniji put za zaustavljanje globalnog zagrevanja. Spaljivanje šuma za dan emituje više ugljendioksida nego letovi osam miliona osoba između Londona i NJujorka. Otud ogromna odgovornost Brazila. Tokom specijalnog zasedanja UN o životnoj sredini, juna 1997, američki predsednik Klinton je zahtevao značajno smanjenje emitovanja ugljenika i žestoko kritikovao zemlje koje ne sprečavaju paljenje šuma. Klinton je otkazao susret sa tadašnjim brazilskim predsednikom Fernandom Enrikeom Kardozom i dao prednost susretu sa lokalnim gradonačelnicima u Kaliforniji. Da je uništavanje šuma stalni argument onih koji žele internacionalizaciju prašume, pokazuju i poslednji izveštaji INPE (Nacionalni institut za ekosistem). Ipak, stranci nisu motivisani dobrim namerama. Mnogo veći motiv im je nepregledno bogatstvo Amazonije. Srećom, brazilska vojska je svesna opasnosti. I spremna za najradikalnije vojne intervencije. „Amazonija i njena bezbednost su danas u fokusu bezbednosne brige”, kaže ministar za pitanja strategije Mangabejra Unger. On procenjuje da je moguć „jedan asimetričan rat u Amazoniji, tj. rat protiv mnogo nadmoćnije sile, koja bi nas prisilila na nacionalni otpor”. Drugi scenario, prema Ungeru, uključio bi vojnu akciju iz jedne susedne države finansirane od strane jedne velike sile, a bilo bi i ubacivanja paravojnih snaga. Ministar odbrane Nelson Zobim ne vidi neposredni rizik, ali zaključuje da će se znati braniti: „Nijedna zemlja ne preti Brazilu, međutim, trebamo snage za odvraćanje da bismo otklonili mogućnost invazije”. Vojska se pripremila i za najgore. Osim obnavljanja naoružanja, trupe su prebačene sa juga u ovaj region. „Vojnici predviđaju sukob za 30 ili 40 godina, a najverovatniji neprijatelj su Sjedinjene Države”, kaže politikolog Paulo Ribejro Rodrigez da Kunja sa UNESP (Državni univerzitet Sao Paula). „Ne treba biti paranoičan, ali svakako ni lakoveran!” Većina stručnjaka misli da je vojna inicijativa daleko. Pukovnik u rezervi Zeraldo Lezbato Kavanjari Filjo, osnivač Centra za strateške studije UNICAMP (Univerzitet u Kampinasu) odbacuje mogućnost sukoba i zavere s ciljem internacionalizacije Amazonije, ali upozorava da to ne opravdava nikakvu „nemarnost vojne odbrane”. „A odbrana se ne završava na oružju. Ona obuhvata i zaštitu životne sredine i indijanskih zajednica, kao i sprečavanje ilegalne trgovine droge i krijumčarenje minerala i drveta”. General Karlos de Mejra Matos (preminuo januara 2007) nije obraćao pažnju na teoriju podeljenog suvereniteta i preporučivao je brazilskoj državi da nikako ne prihvati kršenje prava. Osim diplomatske ofanzive Brazil, preporučivao je Matos, mora da se osposobi za elementarnu sposobnost da upravlja Amazonijom, „razvijajući samoodrživu političku efikasnost koja čuva prirodu, štiti vode i unapređuje život stanovništva”. Zadaci brazilske države su jasni. A akcija hitna. Najbolja mera je prisustvo u regionu. To znači, na prvom mestu, imati manje popustljivu politiku prema brojnim NVO koje deluju u Amazoniji. Tamo se mešaju retke međunarodne organizacije priznatih zasluga u odbrani ekologije i ljudskih prava, sa bezbroj samostalnih organa nejasnih ciljeva. U stvari, oni su u potrazi za bogatstvima i biodiverzitetom. Treba da se zaustavi ta invazija kamuflirana ekološkim i humanitarnim ciljevima. Dovoljno je podsetiti je da 96 odsto svetskih rezervi niobijuma u Amazoniji i da je regija meta tzv. biopiraterije - laboratorija koje traže nove patente za lekove. Vlada se mora informisati o rutama kretanja NVO i primeniti najrigidnije propise u pristupu prašumi. Izdavanja dozvola će proći sito organa Ministarstva odbrane. Prema nacionalnom sekretaru pravde Romeu Tumi Zunioru, cilj je odvojiti žito od kukolja. „Neće biti prepreke za ozbiljne NVO.” „NJujork tajms” preteruje u poređenju novih zahteva postavljenih pred NVO sa vremenom hladnog rata kada su određeni delovi bivšeg Sovjetskog Saveza bili zabranjeni za strance. List tvrdi da i Brazil može završiti kao Sovjetski Savez. Poređenje je toliko neobično koliko i ponuda o internacionalizaciji Amazonije. U evropskim i američkim intelektualnim krugovima već kruže i priče da je Brazil pokrovitelj „strašnog istrebljenja svojih Indijanaca”. Ovim tvrdnjama, NVO nogama i rukama brane aktuelnu proindijansku politiku, koja je neka plemena „nagradila” teritorijama većim nego što su evropske države. NVO su zainteresovane da brazilska država nema političku kontrolu nad širokim područjem koje zauzimaju Indijanci, zbog toga što su to teritorije neotkrivenih bogatstava - i onda je lakše strancima koji žude za našim blagom da spletkare i ulaze u maglovite poslove sa Indijancima. Zbog toga hitno treba promeniti aktuelnu politiku demarkacije zemlje, jer će, ako ostane ovako, NVO preko Indijanaca okupirati sve više nacionalne teritorije. Tako će, nažalost, mnogo pre suočavanja sa spoljnim okupatorima Brazil morati izvršiti invaziju na delu samog Brazila da bi povratio integritet. Bila je to debata o uticaju izgradnje hidrocentrale Belo Monte na reci Singu na okolinu. Odjednom je inženjer „Eletrobrasa” Paulo Fernando Rezendji opkoljen i napadnut ogromnim noževima od nekoliko Kajapo Indijanaca na skupu u Altamiri, država Para. Rezendjiu je povređena ruka i rastrgana košulja. Kajapoi su iritirani njegovom kritikom ambijentalista i profesora UNICAMP Osvalda Sevija. Agresija je šokirala zemlju. Scena, nažalost, potvrđuje da je indijansko pitanje već dugo izvan kontrole zvaničnika. Brazilska država nema ni ideju šta se događa u unutrašnjosti indijanskih rezervata. Nije urađen inventar, a baština je nepoznata i nedirnuta. Rezervati predstavljaju 12,5 odsto celokupne nacionalne teritorije i u rukama su 534 hiljade Indijanaca raspršenih u 220 naroda (plemena). Samo u Roraimi, 32 područja su pod vlašću različitih etničkih grupa koje drže 103 hiljade kvadratnih kilometara, što je 46 odsto teritorije te države. Zemlja koju drže Indijanci u Roraimi veća je od Portugala. Simbol još većeg raspada politike demarkacije je rezervat Raposa Sera do Sol koji se prostire na 17 hiljada kvadratnih kilometara sa samo 18 hiljada Indijanaca, uglavnom iz skupine Makuzi. NJegova homologizacija u aprilu 2005. bila je povod pravnog rata koji je završio na Federalnom vrhovnom sudu. Sukob je uključio ruralne proizvođače, stanovnike regije i deo indijanske populacije koji žele podelu ove ogromne teritorije na manje delove. U Roraimi ima mnogo zemlje za malo Indijanaca. Nikakav razložan račun ne opravdava gigantske dimenzije rezervata kao što su Raposa Sera do Sol. Besmisleno je da se indijanske nacije transformišu u državu u državi. Na mnogim putevima u Amazoniji Indijanci naplaćuju putarinu i određuju vreme kad kamioni mogu da saobraćaju. Ovim se ugrožava lokalna vlast i dovodi u pitanje bezbednost zemlje. Na predavanju u Vojnom klubu u Rio de Žaneiru nedavno je vojni komandant Amazonije, general Augusto Eleno Pereira, uz rizik da bude kažnjen zbog nediscipline, obznanio ludosti koje se događaju u regionu. „Politika prema Indijancima je otuđena od brazilske istorije i hitno mora da se revidira”, tvrdi general. Komandant 2. prašumske pešadijske brigade brigadni general Antonio Mourao potpuno ga podržava: „Demarkacija produžava rizik. Indijanci će uskoro objaviti nezavisnost svojih teritorija”. Vojnike iritira to što se pitanje Indijanaca tretira romantičarskom vizijom: kako Indijanci ne žive civilizovan život. Ali većina Indijanaca u Raposa Sera do Sol i ne živi više u malim kolibicama zagubljenim po džungli. U mnogim slučajevima vojnici su jedino prisustvo države u džungli. Izgleda neprihvatljiva ideja da se Indijancima dozvoli potpuna autonomija na delovima brazilske teritorije. „Može li u naselju Liberdadje (kvart u Sao Paulu nastanjen pretežno Japancima) biti Japanaca i ne-Japanaca? Da li će ući samo ko je Japanac? Kako to da Brazilac ne može da uđe negde zato što je to indijanska zemlja?”, raspituje se general Eleno. Generali su u pravu. Međutim, opreznost nalaže da se oni drže na distanci od perja Kajapo Indijanaca. Iz brazilskog magazina „Isto”, prevod sa portugalskog LJUBOMIR MILIĆ