Špekulanti će biti krivi za sve

Denijel DŽegi sedi za kancelarijskim stolom na jednom od spratova svog biroa na Place de Molard u Ženevi, samo na nekoliko koraka od obale jezera. Tačno je 13.45 - utorak - 24. juni. Cena barela sirove nafte tipa „brent” iznosi 136,40 dolara po barelu (barel je 117,347 litara). Ovaj 47-godišnji Švajcarac je trgovac naftom. Sa partnerom Markom Dunandom, vodi firmu Mercuria koja je u deset najvećih trgovačkih kuća na svetu. Oko 110 saradnika u Ženevi analizira tržišta, brine se oko kontakata i pazi na satnicu kretanja tankera po zadatim rutama. Mercuria je prošle godine trgovala naftom i derivatima u vrednosti od 30 milijardi dolara. Nekoliko miliona barela otišlo je u Kinu. „Decenijama je nafta bila jeftina; do 1999. koštala je manje od deset dolara po barelu”, kaže DŽegi. Prirodno je što su zemlje u usponu kao što su Kina, Indija, Rusija ili Brazil povećale potražnju i tako digle cene nafti i sirovinama. Velike promene napravili su i penzioni i investicioni fondovi koji su na tržište uneli mnogo novca. „Pre nedelju dana, 16. juna, cena nafte je dodirnula nezapamćen rekord od 139,89 dolara po barelu”, dodaje DŽigi. U potrazi za sigurnim i dugoročnim profitom, veliki ulagači novca počeli su da se usmeravaju prema „sirovinskim indicijama”. Tako uloženi novac obećava višestruko veće profite nego da je onaj investiran u akcije. Što su razni fondovi više investirali u sirovine, to su cene više skakale - tim pre što je tržište hartija za sirovine relativno malo, tako da svako prestrojavanje portfolija velikih udruženja za poslove s fondovima, lako menja cenu nafte. Oko 15.15 sati cena barela sirove nafte tipa „brent” je 137 dolara. U toku istog dana (utorak 24. juni) samo je Mercuria prodala blizu četiri miliona barela „prave” nafte, ali su obavljene desetostruko veće prodaje i preprodaje svepa, tj. nafte na papiru (swap, engl., dogovor dve strane u poslu, kojim se reguliše budući tok keša, shodno unapred utvrđenoj formuli, čime se na volšeban način kompanija osigurava od rizika - promene kursa i sl). „Za poslednja dva dana cena nafte je porasla za više od deset dolara”, kaže DŽegi. „Ranije se ovoliki porast cena na tržištima dešavao u godini dana”. Prošlog avgusta, barel je bio 70 dolara, početkom marta prešao je 100 dolara, dok je tog utorka po podne iznosio 137,19 dolara. Gde to vodi? Slično pitanje sebi postavlja i Erns Taner, ali on ne misli na naftu, već na kakao u zrnu. Taner je glavni čovek u fabrici za proizvodnju čokolade Lindt&Sprungli. Bio je svedok rasta cene kakaovog zrna za 40 odsto od početka 2007. iako ga na tržištu ima dovoljno. „S ponudom i potražnjom to nije imalo nikakve veze”, kaže Taner. Ista stvar je i s naftom i drugim sirovinama. Danas džak pirinča košta tri puta više nego u januaru. Kukuruz, žitarice i sojino zrno dostigli su ove godine najviše cene, a zlato je doživelo neverovatne promene vrednosti. U suštini, zlato jedva da je nekome i potrebno. Ali, nafta je mazivo bez koga privreda škripi i koje zbog svoje sve veće skupoće izaziva „trokiranje” privrednih motora. Što se tiče pirinča i žitarica, oni su u pravom smislu reči nešto bez čega se ne može živeti. Kuda sve ovo vodi pitanje je koje sebi postavljaju milioni potrošača širom sveta? Već nedeljama, u mnogim zemljama traju neredi zbog porasta cena namirnica. „Više hleba za radnike i seljake”, zahtevaju demonstranti u Indoneziji i Tajlandu. U Haitiju su građani izbacili predsednika vlade iz fotelje zbog visokih cena namirnica, a u Burkini Faso, generalni štrajk traje danima. U Somaliji, gde je cena pirinča za sedam dana porasla dvostruko, policija je pucala u demonstrante kako situacija ne bi izmakla kontroli. U Meksiku je kukuruzno brašno za tortilju, glavnu hranu stanovništva, ekstremno poskupelo, te je meksički predsednik Felipe Kalderon, doneo odluku da najsiromašniji dobijaju mesečnu pomoć od po šest evra. Šta, u suštini, imaju zajedničko student iz NJujorka, seljak iz okoline Meksiko Sitija, porodica iz Londona i medicinska sestra iz Bangkoka? Sve veći problem oko plaćanja računa u svojoj piljarnici ili u obližnjem supermarketu. Od 2000. prosečne cene hrane udvostručene su. U Velikoj Britaniji, cene hrane tri puta su veće od inflacije. U SAD cene jaja porasle su za 40 odsto u poslednjoj godini. Među siromašnima je sve to višestruko gore i to je razlog velikih demonstracija u 30 zemalja. Za sve koji troše samo delić od svojih primanja na hranu, visoke cene izazivaju i čuđenje, dok je za trećinu čovečanstva koje živi sa manje od 2 dolara dnevno to - tragedija. Svetska banka procenjuje da nedavna poskupljenja vraćaju najmanje 100 miliona ljudi u bedu iz koje su se izvukli tokom proteklih decenija. Neposredni razlozi su višestruki: porast potrošnje hrane, porast broja stanovnika, potražnja za biogorivom i špekulacije na berzi. Kriza nije došla iz vedrog neba. Poljoprivredni eksperti već dugo upozoravaju da bogate zemlje koje su godinama ulagale u istraživanje i razvoj poljoprivrede više ne investiraju dovoljno. Sada se vide i trpe konsekvence. Takođe je jasno da nema znakova rešavanja problema. Najveći svetski kompjuterski model klime i agrikulture na Međunarodnom institutu za poslove hrane i za istraživanje (IFPRI) u Vašingtonu, predviđa da će tržišne sile, nastale zbog rastuće provalije između ponude i potražnje, držati porast cena hrane u više narednih godina koje dolaze. Još gore je što se računa i na dejstvo klimatskih promena na useve. Situacija je ozbiljna, ali nije beznadežna. Porast cena hrane, najzad je doveo u žižu političku pažnju i javni interes za povećanu proizvodnju hrane. Kriza se može ublažiti ukoliko vlade više budu ulagale u nauku, čime će povećati prinose i poboljšati infrastrukturu. Ali mora se delovati brzo, jer je nauci potrebno oko 15-20 godina da dopre do poljoprivrednih gazdinstava. Ne treba zaboraviti da nas je investiranje u nauku spaslo gladi pre mnogo goodina. Pre dva veka, engleski pastor Tomas Maltus upozorio je da porast broja stanovnika na Zemlji može biti znatno vreći od sposobnosti ljudi da proizvedu dovoljno hrane. Tu su i suše kao i druge vremenske neprilike. Setimo se Irske i gladi 1845. Umrlo je milion ljudi, a milion je otišlo, mahom u Ameriku. Maltusovo upozorenje i opasnost od gladi doprineli su uvođenju nauke i fosilne energije u agrikulturu, što je omogućilo da proizvodnja hrane održi korak sa porastom broja stanovnika. Posle Drugog svetskog rata, strah od gladi među siromašnima naveo je bogate zemlje da ulože dosta novca u istraživanje i razvoj, što je u afričkim zemljama dovelo do tzv. „zelene revolucije”. Od 1980. u svetu nije bilo gladnih godina, s izuzetkom Afrike, a bogati su u rezervi imali čitave planine žitarica. U mnogim evropskim zemljama - Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Španiji - u proteklim nedeljama bilo je mnogo protesta zbog povećanja cene motornog goriva. Mnogim seljacima, ribarima, taksistima i vozačima teretnih vozila, na kraju meseca ostaje toliko malo da im je teško da prežive. Cene hrane neprekidno rastu. Prošle nedelje nemačka Bundesbanka korigovala je prognozu visine inflacije za tekuću godinu: sa 2,3 na 3,0 odsto. U proteklih osam godina globalna potreba za žitaricama rasla je brže od snabdevanja. Dok prinos žitarica raste po stopi od 1,1 odsto godišnje, svetska populacija raste nešto brže - 1,2 po godini. Ali to nije sve. Prosperitet uglavnom raste, a urbanizacija u Kini i Indiji sve više iskazuje potrebu za životinjskim namirnicama, čime dalje raste pritisak na snabdevanje žitaricama. Potrebno je od 2 do 6 kilograma žitarica da bi se ishranila krava, svinja ili kokoška i da bi se dobio kilogram mesa, mleka ili jaja. Zajedno sa rastom prosperiteta i populacije, godišnji prinosa rast žitarica mora biti 1,6 odsto. Biogorivo igra važnu ulogu. Od početka 2000. neke vlade podržavaju i pomažu seljake da plodove s njiva pretvaraju u biogorivo. Kad bi se prekinulo sa takvom politikom, cene hrane bi preko noći pale za 20 odsto, tvrdi se u vašingtonskom Međunarodnom institutu za poslove hrane i istraživanje (IFPRI). Ukoliko se, međutim, nastavi korišćenje njiva za biogorivo, potrebe za žitaricama rašće do 2020. i po 2,6 odsto godišnje. Neki drugi činioci zakomplikovali su situaciju. U Australiji, najvećem svetskom izvozniku žitarica, vladale su šest uzastopnih godina nezapamćene suše. Visoke cene nafte poskupele su rad s traktorima, transport hrane i proizvodnju đubriva na bazi azota. Da bi sve bilo gore, resursi za fosfatno đubrivo već su iscrpljeni. U međuvremenu, pojavili su se špekulanti. Oni su napustili tržište nekretnina u SAD i milijarde usmerili na poljoprivredu. To je dovelo do porasta cena, što nije neophodno u vezi sa potražnjom. Cena pirinča prvo je porasla sa 200 na 300 dolara po toni, ali je zbog špekulanata danas dostigla 1.000 dolara po toni. Cena energije, pre svega, opterećuje građanstvo. Ko svakodnevno prevaljuje automobilom velika rastojanja, mora računati na dodatne izdatke za benzin i naftu. Računa se da su energetski izdaci prosečnoj porodici porasli za 100 evra na mesečnom nivou, upoređeno sa 2004. Svi zanima šta će se dogoditi kad cene goriva pogode vazduhoplovstvo? Mnogi će morati promeniti navike i letovanja će izgledati drugačije. Za sada je životni standard mnogih već u opasnosti – uskoro će se pad standarda osetiti i na nacionalnom nivou. Postavlja se pitanje: da li cene moraju da rastu, jer ponuda hramlje za potražnjom, ili su na delu neke druge sile: špekulanti koji koriste sve veći manjak resursa da bi što brže zaradili novac? To više nije samo ekonomsko već više najznačajnije moralno pitanje. Od odgovora mnogo toga zavisi – pre svega, vrednost sadašnjeg svetskog privrednog sistema i poverenje u njega. Ima mnogo umirujućih glasova koji, doduše, dopuštaju da su špekulanti zagospodarili tržištem sirovina, ali tvrde da sve to ima malo uticaja na cene. Dodaje se da u tome ima i dobrih strana, jer će čovečanstvo morati da de navikne i pripremi na sve veću nedostatnost postojećih resursa. „Ovde se ne radi o prebacivanju krivice s jednih na druge. Ponuda je mala i dugoročno neće moći pokriti potražnju. Špekulanti na ovo imaju malo uticaja”, vajka se američki ministar finansija Henk Paulson. Međutim, oni koji su pogođeni, stvari vide sasvim drugačije. „Prava poplava novca sa Volstrita i iz hedž-fondova (hedž-fondovi posluju, uglavnom, s pozajmljenim novcem, malo poštuju berzanske standarde i često ulaze u prevelike rizike) prosto tera cene nagore i to sa potencijalno razarajućim dejstvom”, kaže Tom Bjus, predsednik američke Nacionalne unije farmera. Što se cene više odvajaju od realnosti, to raste druga opasnost: balon naduvanih cena se povećava, tako da se današnja situacija može porediti samo sa kretanjem berzanskih kurseva i slomom berze iz vremena tzv. New Economy. („Nova ekonomija” - izraz se pojavio 1995. - deo je ekonomske evolucije razvijenih zemalja koje su okrenule leđa ekonomiji čije je bogatstvo zasnovano na industriji i manufakturi i prešle su na sektor usluga i korišćenje svojih sredstava (novac, hartije) kao i manipulaciju novcem svojih vlada i centralnih banka. Taj period se odlikuje ogromnim investicijama u internet-tehnologiju (1995-2000). Neki analitičari tvrde da je promena ekonomske strukture u SAD dovela do permanentnog i stabilnog privrednog rasta, niske nezaposlenosti i otpornosti na makroekonomske cikluse koji se odlikuju bumovima i potonućima. Međutim, kritičari ove ideje dobili su najbolju potvrdu posle pucanja prenaduvanog balona na centralnoj berzi, koja je doživela slom 2001.) Mnogi se nadaju, a naročito vozači automobila u svetu i izgladneli ljudi u Africi, da će se sadašnje stanje završiti kao i „nova ekonomija” Današnji parazitski izdanci modernog finansijskog tržišta tresu svetsku privredu, tako da se potvrđuje gledište nemačkog ministra finansija Horsta Kelera, koji je u intervjuu nemačkom časopisu „Štern” izjavio da se „finansijsko tržište razvija u monstruma koje se mora obuzdati na bilo koji način”. To je delom tačno, a delom nije. Tačno je da poslovi koji se obavljaju u finansijskom sektoru nemaju nikakve veze sa realnim dobrima. U ovom sektoru se trguje očekivanjima, tako da novac koji se ovako zarađuje prevazilazi sve dimenzije i očigledno ih nateže, širi i deformiše. Sve to ne mora biti tačno, jer se, ipak, svi poslovi na kraju probijaju do realne privrede. Oni se mogu podstaknuti i inspirisati kao u doskorašnjem privrednom zamahu, ili se mogu ukočiti kao što se to danas čini. Međutim, oni nekad vode i u ambis, što se pokazalo tokom trenutne kreditne krize u SAD. Ova kriza već mesecima trese finansijsko tržište. Centralne banke većine zapadnih država pumpaju na desetine milijardi u svetsku privredu kako bi se održala likvidnost i sprečio opšti finansijski kolaps. Čak su, i na Zapadu malo omiljene državne rezerve sa Bliskog i Dalekog istoka, uskočile ne bi li se spasle tako čuvene i značajne institucije poput američke Citigroup ili švajcarske USB. Moguće je da će sadašnje teškoće biti prevaziđene, ali je sigurno da će se posledice osećati još dugo. Uprkos svemu, na raspolaganju je mnogo špekulativnog kapitala koji traga za ulaganjima sa najvećim profitima. Krediti za nekretnine bili su juče hit, dok danas mame zlato, cink, žitarice i soja. Može se dogoditi da je već na putu nova kriza, a da se postojeća još nije završila. Svi su ponovo tu. Hedž-fondovi i veliki investitori koji secuju na sve što donosi novac. Ali tu nisu samo oni. Učešće uzimaju i američki penzioni fondovi koji upravljaju starosnim osiguranjem kalifornijskih učitelja, kao i bezbroj malih investitora koji ulažu u sirovinske i indeksne fondove (indeksni fondovi su tipovi zajedničkih fondova tako konstruisanih da prate komponente svih indeksa na berzi – Daks, Dau DŽons, Nasdak i sl) i tako nabijaju cene sirovinama. Svi oni računaju na dalji rast cena jer su resursi ograničeni, a potražnja raste iz dana u dan. Kad je u pitanju nafta, privreda staje bez nje. Azijske zemlje koje su u usponu sve je više traže. Ista stvar je i s hranom. Meso se, na primer, sve više troši, naročito u Kini, a za proizvodnju kilograma mesa potrebno je dva kilograma krmiva. Što je najgore, mnoge njive u celom svetu danas više ne daju hranu, već su namenjene biljkama za biodizel. Trend je očigledan, ali on samo delimično objašnjava porast cena. Životne navike i potražnja ne menjaju se tako brzo, ali se menjaju očekivanja - ona guraju cene nagore. Niko ne zna koliko bi nafta poskupela da nema špekulanata. Jedno je sigurno, nafta bi bila jeftinija, u svakom slučaju. Tad bi bila manja inflacija i evropske banke ne bi morale držati kamate na današnjem visokom nivou već bi ih mogle sniziti, kako je pre dve nedelje tvrdio predsednik Evropske centralne banke Žan-Klod Triše. Manje kamate stimulisale bi privredu i sprečile bi rast vrednosti evra, što bi bilo dobrodošlo za konjunkturu i imalo pozitivne posledice na tržište rada. Ali pošto niko ne zna koliko bi nafta bila jeftinija, takođe niko ne može reći kakvu bi snagu imali efekti njenih nižih cena. Nafta i njeno poskupljenje beznačajni su u poređenju sa špekulacijama oko hrane. Ona ne utiče samo na troškove domaćinstva kao celine, već i na sam život u ekstremnim slučajevima. Priča o uspesima globalizacije dospela je u stupicu. U početku je pomogla stotinama miliona gladnih da se malo izvuku iz siromaštva, a onda je pokazala ružno naličje: na jednoj polovini planete sve je veća glad, a na drugoj polovini sve veći profiti. Međutim, na kompjuterskim ekranima stratega na Volstritu, stvari izgledaju drugačije, jer se tamo zna da su sirovine nešto što je najvažnije u XXI veku. Ogromne sume novca teku u smeru trgovine hranom i energijom. Na dosad zanemarljiva tržišta koja su decenijama funkcionisala po neizmenjenim pravilima, došlo je do pravog juriša finansijskih investitora. Tokom 2003. u ove poslove je investirano samo 13 milijardi dolara, dok je u martu 2008. tamo već bilo 260 milijardi – 1.900 odsto plus. Tačno 100 miliona dnevno odlazilo je prošle godine na tržište sirovinama, a negde u januaru ove godine to se pretvorilo u ogromnu bujicu kojom se iz dana u dan na tržište sliva po milijardu dolara. Svi učestvuju: banke, hedž-fondovi, kase penzionih osiguranja, investicioni fondovi i više miliona malih ulagača. Nekad su menadžeri novac gurali u internet-firme, potom u nekretnine, a danas su na redu poljoprivreda i energetika. Temeljna analiza investitora govori da dolazi „superciklus” na berzama sirovina i da je reč o trendu koji će potrajati. Problem je što se sirovine ponašaju drugačije od akcija i hipoteka na kuće, koje su bile omiljene na sceni špekulisanja. Mnogi menadžeri različitih fondova, samo površno razumeju specifična pravila koja važe za njihove najnovije igračke – za sirovine. Oni se više bave raznim izveštajima koji nemaju neki naročiti značaj sve dok im ga oni ne daju. Katkad je dovoljna vest o pljusku u Ajovi da bi se izazvao pravi kursni reli kukuruza, a izgledi za lošu žetvu ukazuju na mogućnost smanjene, skoro minimalne ponude, što je za trgovce odlično. Cene će otići gore! Za paniku oko nafte dovoljna je samo pojava magle u Hjustonu i luci gde će pretovar biti onemogućen za neki dan. „Ako procuri naftovod u Kanadi, cena nafte skače istog dana za četiri dolara po barelu”, kaže Fadel Geit, analitičar kod „Openhajmera” u NJujorku. On ima dvadeset godina iskustva s naftom, a osim toga, po zanimanju je inženjer koji zna kako se popravlja naftovod. „To nije transplantacija srca. To je prost bravarski posao koji se može završiti za tri dana”, kaže i dodaje: „Trgovci koriste svaki povod i izgovor kako bi cene pomerili nagore.” Kao mladić, Geit je pravio analize kretanja cena nafte kad je koštala četiri dolara po barelu. Svi odnosi ponude i potražnje otkad rastu kineske potrebe za energijom, nemiri na Bliskom istoku i u Nigeriji, kao i preteći hladni talasi, nisu dovoljni da bi se razumela prava eksplozija cena. On veruje sa za to odgovornost snose berzanski špekulanti: „Sve je čista histerija.” Neke druge analize su u saglasnosti s njegovim. „Tržište reaguje na činjenicu da za 13 godina više neće biti dovoljno nafte”, kaže Edvard Morze, glavni ekonomista Investicione banke Lehman Brothers. „Da je balon previše naduvan shvata se tek kad je sve kasno.” Na berzi sirovina uočava se mnoštvo upadljivo neobičnih postupaka. Primer je pamuk: samo tokom dve prve nedelje, februara ove godine, unapred plaćena roba tzv. fjučr, (engl. – future) skočila je 50 odsto, a da farmeri nisu mogli prodati ni polovinu prošlogodišnjih zaliha. U isto vreme u SAD je bilo lagerovano toliko pamuka kao nikad posle 1966. Po logici stvari, sve je ukazivalo na sunovrat cena, a ne na njihov skok. U izjavi „Američkog udruženja za promet pamuka” o iracionalnom razvoju situacije, namenjenoj Kongresu SAD, istaknuto je da su špekulanti namerno digli cene i da tkačnice nikada neće plaćati pamuk po cenama koje su plod fantazije berze sirovina. U toj igri ponude, potražnje i ljudi koji se klade na malu ponudu, razvila su se dva sveta. U jednom žive trgovci, hedž-fondovi i društvo investitora, a u drugom, na primer, seljaci, prodavci useva i vlasnici rudnika. I jedni drugi bave se barelima, bušelima pšenice ili balama pamuka. Međutim, za jedne, one prve, to su apstraktni pojmovi, a za druge, to su proizvodi kojima se moraju isprljati ruke. Teškoće se javljaju u trenucima susreta oba sveta, kosmosa fantazija koji pripada špekulantima i realne privrede od koje svi žive. Tada dolazi do nesporazuma kao na tržištu pamuka. Tržišne spekulacije ne moraju biti u osnovi loše. Kad nove milijarde uđu na tržište, trgovina može biti pospešena na sreću svih učesnika, efikasnost se poboljšava i ide ka modernizaciji. Opšte klađenje kojim se bave investitori, pretvorilo je, već neko vreme, mnoge berze, a pre svega, NJujoršku i Čikašku, u perfektna kazina. Na njima farmer može uz pomoć „fjučra” dobiti unapred novac za žetvu koja će se tek dogoditi. Cena, količina i termini isporuke mogu se dogovoriti, čak i kad na njivama ništa nije posejano. To je mehanizam koji koriste i špekulanti kupujući unapred žito i naftu, secujući potom na porast cena koji nastaje zbog nedostatka tih već unapred kupljenih sirovina. Bušel žita, biblijska mera, u njujorškim biroima hedž-fondova samo je apstraktna veličina na koju se isplati klađenje, ali koja sa vrednošću osnovne prehrambene namirnice nema neke naročite veze. Prve špekulacije sa žitom o kojima se govori u Starom zavetu, smislio je egipatski vladar koji je sanjao da će posle sedam dobrih žetava doći sedam jako loših. Zbog toga je osnovao prvu državnu rezervu u svetskoj istoriji. Čuvao je požnjeveno žito izazvavši nestašicu i ogroman rast potražnje i, naravno, cene. Klasična lekcija za sve histerije nastale računanjem na ograničene resurse, jeste manija sa lalama i njihovim lukovicama u Holandiji u XVII veku. Lale su došle u Evropu iz Otomanske imperije i odmah su postale vrlo popularne, naročito zbog velike konkurencije između pripadnika visoke klase koji su želeli posedovanje najređih vrsta lala. Konkurencija među proizvođačima bila je sve veća i eksplodirala je kad su cene lukovica vrtoglavo otišle nagore. Lale su ubrzo postale statusni simbol. U 1623. jedna jedina lukovica poznatog varijeteta lale koštala je više od 1.000 florina, kad je prosečna godišnja zarada iznosila 150 florina. Lukovice su trampljene za zemlju, stoku i kuće. Navodi se da je dobar trgovac mogao na lalama zaraditi oko 6.000 florina mesečno. U 1635. zabeležena je prodaja 40 lukovica lale za 100.000 florina. Za poređenje, tona putera koštala je u to vreme 100 florina, a debela svinja 245 florina. Rekord je bio postignut prodajom famozne lukovice Semper Augustus za 6.000 florina u gradu Harlemu. Već 1633. lale su prodavane na berzi svih holandskih gradova. Neki trgovci su prodavali još neposađene i neniknute lale, što je očigledna prethodnica današnjim „fjučrima”. Februara 1637. trgovci više nisu mogli naduvavati balon cena pa su polako počeli da prodaju svoje lukovice. Balon je ubrzo pukao. Svi su odjedanput počeli da prodaju lukovice po sve nižim cenama da bi ih se otarasili, a na kraju, više niko nije hteo da ih kupi. Mnogim prodavcima ostali su samo već postignuti ugovori u rukama, ali nisu mogli da dobiju svoj novac, pošto su sudovi svu tu maniju sa odgajanjem i prodajom lala posmatrali kao kockanje čiji su dugovi bili van domašaja zakona. Posledica kolapsa tržišta sa lalama dovela je do ekonomskih poremećaja u Holandiji tokom više narednih godina, koje bi bile odgovarajuće današnjoj umerenoj ekonomskoj depresiji. Svaka generacija, bar tako izgleda, ima svoje sopstvene špekulacije i sama mora doživeti da se beskrajni optimizam pretvara u sumnju i kako stopostotno sigurne investicije u kratkom vremenu postaju predmet uličnih viceva i zabava. Najpoznatiji špekulanti izazivaju, shodno učinku, podsmeh ili divljenje. DŽordž Soroš, najuspešniji špekulant koji ulazi u kockanje koristeći milijarde, utemeljio je 1992. carstvo secujući na pad vrednosti britanske funte i stekavši tom prilikom ugled hladnokrvnog kockara. Neki drugi ljudi sa sličnim idejama, ali lošom realizacijom, završili su u zatvoru, kao, na primer, Nik Lizon, mladi engleski trgovac akcijama. On je sredinom devedesetih bukvalno prokockao 800.000 miliona funti. Kad gubitke više nije mogao sakriti, ostavio je kratku belešku („žao mi je”) i nestao. Nešto kasnije njegov poslodavac, Boering, najstarija engleska banka, propala je i otišla sa scene. Špekulanata je oduvek bilo u istoriji, kao i naduvanih cena. Ali, da se na tržištu bukvalno odvijaju klađenja na očekivane nedostatke sirovina i to mnogim milijardama, to se nikada ranije nije dešavalo. To što se odigravalo prošle godine i opet se ponavlja, nešto je novo. To ima uglavnom mnogo veze sa modernim finansijskim tržištem i tzv. derivativima (finansijski instrumenti čija se vrednost menja kao rezultat promena cena robe koja stoji iza njih. Glavni tipovi su fjučri, svepovi i opcije, tj. instrumenti koji daju pravo, ali ne i obavezu angažovanja u budućim transakcijama i ugovorima. Derivativi se zasnivaju na različitim tipovima posedovanja: robe, akcije, papiri, interesne stope) koji su po rečima američkog investitora Vorena Bafeta, oružje za masovno uništavanje. To oružje može ispoljiti dejstvo samo kad mu centralne banke naprave dobro okruženje. Nikad do sada u istoriji nije bila takva poplava novca na tržištu. Od početka osamdesetih, kamate u najvećim svetskim privredama pokazuju tendenciju sniženja. Količina novca je rasla u istoj srazmeri, oko četiri odsto godišnje, a katkad i po 10 odsto. Kad kapital ne dobija odgovarajuće kamate, onda ulagači, njegovi vlasnici, automatski traže investicije koje donose veći prinos. Relativno je lako praćenje tragova ovog novca, jer ogromna bujica kapitala iza sebe ostavlja korito na svakom tržištu kroz koje je prošao. Najpre se veliki novac pojavio u zemljama „azijskim tigrovima”, sredinom devedesetih godina. Tajland, Južna Koreja, Malezija, Indonezija i Filipini, dobile su veliki privredni zamah zahvaljujući milionima dolara sa Zapada. U jesen 1997. došlo je do sloma na tamošnjim berzama. U Moskvi su zapadni špekulanti trgovali i kockali se sa kratkoročnim državnim obveznicama i otpisima dugova, sve dok 1998. Rusija nije postala platežno nesposobna. Odmah potom, došlo je do spektakularnog sloma mnogo milijardi teškog hedž-fonda Long Term Capital Menagement, što umalo nije povuklo u ambis ukupni međunarodni finansijski sistem. Posle tzv. Dotcom-katastrofe i 11. septembra 2001. američka Federalna banka je obezbedila redovni priliv novca na tržište, pri čemu je početna kamata snižena na pet procentnih poena. Ondašnji finansijski menadžer i „čarobnjak” Alen Grinspen, držao je kamate čitavih godinu dana na 1 odsto. Ben Barnanke, njegov naslednik, to nije mnogo menjao. Posle izbijanja krize sa nekretninama u Americi, prošle godine, Barnanke je od septembra do danas snižavao kamatu sedam puta. Globalna likvidnost je stimulativni faktor u špekulacijama i, naravno, inflacije. Iz straha da bi tržište moglo kolabirati, američka Centralna banka je još pojeftinila novac, čime je, u suštini, gasila vatru benzinom. Najagresivniji su hedž-fondovi koji prikupljaju ogromne sume novca i ulažu ga na ekstremno spekulativni način. Kad sve ide po planu, ostvaruju se profiti snova, a menadžeri imaju prihode koji su bili nezamislivi. Na primer, DŽon Paulson: kao investicioni menadžer, vodio je od 1994. svoju grupu hedž-fondova. U 1996. njegovi godišnji prihodi iznosili su između 100 i 150 miliona dolara, što zvuči prilično moćno, ali je u njegovoj branši to premalo da bi se pojavio u novinama i sa velikim naslovima iznad tekstova o njemu. Sve se promenilo kad je Paulson (52) secovao na propast kredita za nekretnine i na propast „sabprajm” sektora (Sabprajm krediti, engl. - subprime, dodeljuju se platežno nepouzdanim komitentima) dok su se svi ostali kladili na daljni rast cena nekretnina. Jedan od Paulsonovih fondova, Credit Opportunities II popeo se po zaradi sa 130 miliona dolara na 3,2 milijarde dolara. Plus 2.362 odsto! Paulson je po proceni lista Trader Monthly dospeo, po ostvarenoj zaradi, na prvo mesto među berzanskim trgovcima. U hit-paradi trgovaca, drugo mesto zauzeo je Australijanac Fil Falkon, šef firme Capital Paratners. Investirajući u metal postigao je profit od 114 odsto, a godišnji prihod mu je 1,5 milijardi dolara. Novi vladari finansijskog tržišta prilično se razlikuju od uvek lepo obučenih prethodnika sa Volstrita. Uspešni trgovac DŽon Barbank nosi bradu, obučen je nemarno, vozi stari terenski auto, tako da više liči na čuvara parka nego na finansijera koji je prošle godine hedž-fondom ostvario profit od 219 odsto. Špekulacije nisu posao kojim se bave samo veliki finansijski žongleri. Milioni malih ulagača u banke, svesno ili nesvesno, učestvuju u igri. NJihova životna i starosna osiguranja deo su strategije raznovrsnih i višestranih investicija. Ako neka od investicija ne da zadovoljavajući profit, računaju da će druga dati. Jedna od najvećih penzionih kasa u SAD California Public Employees Retirement Systems (Calpers) već dve godine investiraju tamo gde su izgledi za profitom najbolji. Do sada je u sirovine uložena 1,1 milijarda dolara, koja je vlasništvo 2,5 miliona penzionera u Kaliforniji. Prošle godine bilo je uloženo samo 450 miliona dolara. Ulagačka klima je podgrejana, obećanja su velika - mnogo toga podseća na New Economy (pre nego što su nastupila najgora vremena i krah berze). Pojedini analitičari investicionih banaka ponovo si izborili kultni status, kao nekad Hari Blodžet i Meri Miker koji su u bankama Merrill Lynch i Morgan Stanly godinama davali optimističke prognoze, koje su, u stvari, izazvale onaj čuveni Dotcom bum. Sličnu ulogu ima Arjun Murti kod Goldman Sachs-a. Ovaj je analitičar u stvarima oko nafte postao znamenit u svojoj branši. NJegove prognoze su skoro uvek ispravne, Još u proleće 2005. on je predvideo da će cena nafte, koja je u to vreme bila 50 dolara po barelu, u 2000. dostići 105 dolara. Na dan 5. maja ove godine, objasnio je da u narednih 24 meseca može doći do cene od 200 dolara po barelu. Kursevi su odmah otišli nagore. Ovaj izveštaj iz banke Goldman Sachs poslužio je kao izgovor za još veće dizanje cena nafte, tvrdi Majkl Ficpatrik iz širom sveta poznate i vodeće brokerske kuće MF Global. Berzanska televizija je ponovo u naletu. Kanali namenjeni biznisu, kao što su u CNBC i Bloomberg podgrevaju raspoloženje. Gde je ranije bilo velikih uzbuđenja i stalnih izveštaja o „Amazonu” i „Netskejpu”, sada na ekranu neprekidno prolaze vrednosti zlata, srebra, gasa i nafte. Neprekidno se smenjuju moderatori, analitičari i investitori. Glavno pitanje na koje svi traže najbolji odgovor glasi: kako ponovo urediti tržište koje se otelo kontroli. Finansijskoj industriji je zbog nedostajuće regulacije dozvoljeno da postane „prevelika i previše profitabilna”, kaže DŽordž Soroš. Legendarni investicioni guru već godinama upozorava na opasnost globalnog novčanog poslovanja. Tokom jednog saslušanja pred Kongresom SAD, pre tri nedelje, on je govorio o super-bubble tj. superbalonu koji je neprekidno naduvavan proteklih 25 godina. I današnje visoke cene nafte rezultat su naduvanog balona. Špekulanti koji stalno prate ovaj trend pojačavaju unutrašnji pritisak i balon dodatno naduvavaju, kaže Soroš. On zbog toga predlaže otežavanje uslova pod kojima se na tržištu sirovina mogu pojaviti penzioni i indeks-fondovi. (indeks-fondovi su tipovi zajedničkih fondova tako konstruisanih da prate komponente svih indeksa na berzi– Daks, Dau DŽons i sl) Jedan od najvećih svetskih igrača na berzi je Kenet Grifin. NJegov hedž-fond je težak 20 milijardi dolara i jedan je od najuspešnijih u branši. Uprkos tome, on tvrdi da ga katkad poražava neprijatan osećaj da „američko finansijsko tržište kontrolišu 29-godišnji momci koji su tek izašli sa univerziteta. Pri tome, šefovi banaka razumeju samo deo poslova kojim se ovi momci bave”. Pored oštrijih propisa, ekonomisti traže, pre svega, strožu politiku odobravanja novčanih sredstava. To bi značilo veće kamate, manju inflaciju i jači dolar. „Investitori širom sveta na sirovine gledaju kao na zaštitu protiv inflacije”, kaže Ben Steil, iz Američkog saveta za odnose sa inostranstvom. To znači da sve dok dolar i dalje slabi, cene nafte ne padaju. Nafta je nova zajednička svetska vrednost. U međuvremenu, u centralama hedž-fondova i u penzionim kasama, u toku je grozničava potraga za sledećim velikim poslovima. U novije vreme u trendu su konzervativna ulaganja koja se na berzama lako ne raspršuju. Zbog toga su hedž-fondovi i investicione banke već počeli sa kupovinom velikih seoskih imanja širom sveta. Morgan Stanley poseduje mnogo hiljada hektara u Ukrajini. Jedan fond za poljoprivredu u okviru njujorške investicione grupe Blackrock, otkupio je za sebe 11.000 hektara u engleskom Norfolku. Drugi su u potrazi za investicionim mogućnostima u Rusiji. U Argentini su cene poljoprivrednog zemljišta skočile za 80 odsto. Koliko je ta stvar ozbiljna govori i činjenica da je britanski hedž-fond Emergent Asset Menagement sakupio milijardu evra da bi otkupio afričku obradivu zemlju južno od Sahare. „Hedž-fond menadžeri možda nisu dobri poljoprivrednici”, kaže Pol Kristi, šef Emergent Matrketing-a, ali s odgovarajućim partnerima mogu biti odlični menadžeri farmi. Der Spiegel Preveo s nemačkog i priredio M. B. ĐORĐEVIĆ