Odlazak Sulejmana, u Beograd

Novoizabrani predsednik Skupštine opštine Novi Pazar Milan Veselinović čestitao je izbor svom zameniku Tariku Imamoviću. Prvi je radikal sa Jedinstvene srpske liste, drugi na listi SDP-a Rasima LJajića. LJube se u obraz dva puta, Imamoviću je to dovoljno. Veselinović ga privlači i ljubi ga treći put. Svi se smeju. Na ovaj način, pomalo simbolično, ozvaničena je koalicija koja će ubuduće voditi Novi Pazar i koja će zameniti vlast SDA i Sulejmana Ugljanina. Oni kojima to nije bilo smešno više nisu bili tu. Odbornici SDA su napustili sednicu nakon što je predložen dnevni red kojim se biraju opštinski organi. Obrazloženje je bilo da „nijedna politička grupacija nije skupila odborničku većinu, zato je sednica završena”. Poneki „Rasimovi” odbornici su ih molili da ostanu. Jedan se radovao: “Jesam rekao da ću da ih pobedim. Znaš kako se kaže, možeš kol’ko hoćeš, al’ ne možeš dokle hoćeš.” Nakon toga za novog gradonačelnika izabran je Mirsad Đerlek, prvi gradonačelnik Novog Pazara od petog oktobra koji nije Sulejman Ugljanin. Promena vlasti u Pazaru je samo deo komplikovane političke situacije u gradu i okolnim opštinama koje Bošnjaci zajedno nazivaju Sandžak i odnosa dveju duboko suprotstavljenih bošnjačkih stranaka čiji sukob traje duže nego što Bošnjaci znaju da se tako zovu i čiji predstavnici, pokazala je ova konstitutivna sednica, ne mogu u istoj prostoriji da provedu više od sat vremena. Postizborna računica naložila je Borisu Tadiću da se srpsko nacionalno pomirenje, ogledano u koaliciji demokrata i socijalista, nekako proširi i na Bošnjake. Formiranje stabilne socijalno-proevropske vlade jednostavno nije bilo moguće a da se u njoj nije našlo mesta i za SDA Sulejmana Ugljanina i SDP Rasima LJajića, koji će sada zarad „viših ciljeva i proevropske budućnosti Srbije” morati zajedno da sede za istim stolom na čijem čelu će biti Mirko Cvetković. Na trenutak je, možda gledajući sa Kalemegdana, izgledalo da bi zajedničko ispijanje ministarskih kafa Ugljanina i LJajića moglo da doprinese smirivanju političkih odnosa u Sandžaku, ali u Novom Pazaru to ne izgleda tako. Sukob LJajića i Ugljanina traje još od početka devedesetih, gotovo od osnivanja tada zajedničke stranke SDA, kao ogranka bosanske stranke koju je vodio Alija Izetbegović. O uzrocima sukoba više niko i ne govori. Muamer Zukorlić, muftija sandžački Islamske zajednice u Srbiji, one koja priznaje sarajevskog reisa Mustafu Cerića, ovako je svojevremeno rekao za dve sandžačke partije: „Ove dvije se nikada neće približiti jer je njihov program napadanje onog drugog. Nijedna opcija ne bi opstala kad bi druga nestala jer bi tada ovom narodu morali da ponude nešto osim napada na onog drugog.” Dakle, bilo kakva koalicija ovih dveju stranaka nije bila moguća. Pošto je LJajićeva stranka u koaliciju ZES ušla sa demokratama, pronađen je model saradnje SDA sa drugom članicom evropske koalicije – G17 plus. Sporazumom između ove dve stranke osim njihovih međusobnih dogovora o budućem zajedničkim nastupima na izborima i koalicijama na lokalnom nivou postignuto je da se u vladi nađu obe bošnjačke stranke, a da formalno među sobom ne budu u koaliciji. Da je ovo poslednje i najbitnije govori to što je G17 u Novom Pazaru ipak ostao uz LJajićev SDP kada je trebalo glasati za novog gradonačelnika. Doduše, pre ovakvog rešenja postojali su pokušaji da se ostvari bošnjačko pomirenje. Beogradski mediji su na sav glas govorili da misiju pomirenja zapravo vodi turski ambasador u Srbiji Hasan Servet Oktem. Turski ambasador je zaista bio zainteresovan da pomogne u mirenju dve strane i nudio je znatan novac kroz investicije u Novi Pazar. Kako Sulejman Ugljanin ima mnogo bolje odnose sa Ankarom, ponuda u pregovorima je još podrazumevala i podelu opštinske vlasti „pedeset-pedeset”, a da gradonačelnik ostane Ugljanin. Ova ponuda nije „prošla”, iz prostog razloga što je SDP osvojio 23 odbornika, samo jednog odbornika manje od dovoljne većine da sami formiraju vlast. Uz to LJajić bi morao da objasni svojim biračima zašto je u koaliciji sa Srećkom Šojićem, kako je na pazarskim mitinzima nazivao Ugljanina, što bi mu verovatno bilo previše pošto će ga već sačekati podsećanje na obećanje po kom njegova stranka prekida sa radom ako SDA osvoji više od jednog poslaničkog mesta na republičkim izborima. LJajićeva većina se i mogla dogoditi da je cenzus prošla Stranka za Sandžak Fevzije Murića, inače bliska stranka SDP-u. Ili da su se kandidovali na zajedničkoj listi. U pregovorima pred izbore mogli su da dobiju pet mandata, ali su odabrali da izađu sami i osvoje oko tri, koja bi u postizbornim pregovorima mnogo više vredela. Ali nisu osvojili ništa. Ovako, odluka o novoj vlasti zavisila je od šest odbornika Jedinstvene srpske liste, koju čine sve srpske stranke osim demokrata i G17 plus. Nakon konstitutivne sednice, razgovarali smo sa Vujicom Tiosavljevićem, prvim čovekom Veljine Nove Srbije u Novom Pazaru. „Vodili smo razgovore sa obe liste, i bili su to dobri razgovori. Idemo sa listom koja je osvojila najviše glasova. To nam je bilo jedno od opredeljenja, da imamo stabilnu vlast. Sa Ugljaninom bismo imali većinu od samo jednog odbornika. Uz pomoć naših šefova u Beogradu, odlučili smo s kim ćemo ići u koaliciju. Znate da je Ugljanin bio koalicioni partner sa „narodnjacima” i da je sa svoja dva poslanika napravio novu vladajuću većinu. Verovatno je i to uticalo na ovakvu odluku”, priča Tiosavljević, i dodaje da je za njih Ugljanin pozitivna ličnost koja je dosta uradila za grad. Što se tiče odbornika Ugljaninove stranke, oni su po napuštanju sednice prvo bili raspoloženi za razgovor, da bi nam na kraju samo rekli da se „dogodilo šta se dogodilo, i da je bolje sada to pustiti”. Situacija u kojoj je radikal na čelu opštinske Skupštine mogao bi da posluži kao dobar alibi ovoj stranci za neprisustvovanje sednicama. Inače, nije neobično za Novi Pazar da se izbegava prisustvo u institucijama u kojima druga strana ima vlast. Baš kao što se SDA nije pojavljivala dok je SDP imao većinu u Skupštini, ili što se Rasim LJajić i njegov saradnici nisu pojavljivali u zgradi Opštine gde je stolovao Ugljanin. A kako će ubuduće funkcionisati politički život u Pazaru može se naslutiti po tome kako je izvršena primopredaja vlasti. Dan nakon sednice, novi predsednik Opštine, odnosno gradonačelnik sa svojim saradnicima ušao je u Opštinu i zatekao poluprazne prostorije. Od nameštaja i kancelarijskog materijala ostao je tek poneki sto. Čak su se i olovke pozajmljivale ne bi li se potpisali rešenja i odluke novih vlasti. U jednoj o tih prostorija razgovarali smo sa Refikom Hodžićem, predsednikom Glavnog odbora SDP-a, koji smatra da je, imajući u vidu istoriju odnosa dveju stranaka i cene eventualnog kompromisa koja bi morala da se plati, ipak bolje rešenje koalicija koja je napravljena. „Naš program sa kojim smo izašli na izbore su promene, ljudi u Novom Pazaru tražili su promene, a promene znače da njih nema više. Što se tiče srpske liste, mi i da smo osvojili apsolutnu većinu, verujem da bismo uključili i srpske predstavnike u rad opštine, jer oni žive ovde i prirodno je da učestvuju u donošenju odluka.” Refik Hodžić nam priča i o ranijim pokušajima da se pomire SDA i SDP. „Nije to ideja turskog ambasadora. Bilo je dosta pokušaja ranije. Kada smo imali situaciju u kojoj je Ugljanin predsednik opštine, a mi imali većinu u Skupštini, tada se videlo koliko je u stvari SDA otvorena za saradnju. Ja sam lično pokušao da u najužem krugu odgovornih ljudi napravimo neki dogovor u kom bi skupština normalno funkcionisala, a mi poštovali poziciju i ovlašćenja predsednika opštine. Ali o tome nije bilo govora. Oni niti su priznavali skupštinsku većinu, a opštinu su potpuno privatizovali.” Postoji priča o prvom pokušaju pomirenja početkom devedesetih, o čemu je u to vreme pisala beogradska štampa. Bilo je to dok se još ratovalo po Bosni i dok je Ugljanin bio u izgnanstvu u Turskoj. Alija Izetbegović pozvao je njega i Rasima LJajića na razgovore u tada još uvek opkoljeno Sarajevo. Ugljanin je avionom doleteo do Zagreba, odakle se Unproforovim avionom uputio ka Sarajevu. LJajić nije dobio avion. Morao je da ide preko Mađarske do Zagreba, a onda se, zaobilazeći Krajinu, preko zapadne Hercegovine, u pola noći „uvukao” u grad. Na sastanku jedan iz LJajićeve delegacije optužio je Ugljanina da iz Turske napada Miloševića, a onda oni dobijaju batine. Ugljanin je ustao da se fizički obračuna sa njim, neko ga je sapleo i on je slomio ruku. Na to je njegovo obezbeđenje krenulo na Rasimove. Da bi tada Izetbegović uzviknuo: “Stan’te braćo!” I tako je okončan taj pokušaj pomirenja. Od tada do danas Novi Pazar je duboko podeljen grad. U gradu se retko može sresti neko ko neutralno posmatra situaciju. Pripadnost nekoj strani ne određuje samo za koga se glasa. Tačno se zna u kojim mestima sede „Rasimovi”, a u kojim „Suljovi”, ili sa kog dela tribine se navija za FK „Novi Pazar”, a zna se i ko u koju džamiju ide. U utorak se podosta pričalo o radikalima na vlasti po kafečajnicama, odnosno „kahvama”, lokalnim društveno-političkim institucijama gde muškarci sede, piju kafu i diskutuju o aktuelnim temama. Po onim kahvama u kojima se tog dana kao retko kada čitala „Politika”, pošto je na naslovnoj strani objavljena Ugljaninova slika, pričalo se: „Radikali na vlasti, još i to da pregrmimo.” „Nije trebalo Sulju ovo sa islamom, to je njega smaklo”, kazao je jedan kafanski analitičar. Sukob Sulejmana Ugljanina sa muftijom Zukorlićem dodatno je otežao njegovu poziciju u gradu. Očigledno je dobar broj glasača izgubio kada je podržao formiranje Islamske zajednice Srbije reisa Adema Zilkića. I po kafanama, društveno-političkim institucijama gde muškarci sede, piju rakiju i diskutuju o aktuelnim temama, može se čuti da Srbima u Pazaru kod SDP-a najviše smeta ta podrška Zukorliću. A može se čuti i druga strana, da i pored dobrih odnosa Ugljanina i Velje Ilića, i po koji metar asfalta koji bi bio prosleđen u srpska naselja, Srbi nikad nisu iskreno doživeli SDA kao saveznika. U priči o životu u gradu, možda tek u šali neko može reći da Novi Pazar ide u dobrom pravcu, prema devedesetim godinama kada su mnoge stvari bolje funkcionisale nego danas. Kada na ulici ponovo počne da sreće ljude koji kroz zube procede „devize, devize”. Ili kada kupi jeftin kosovski benzin „oslobođen” akcize. I fiskalni račun se u Pazaru može dobiti, ali češće i ne mora. Po kahvama i u kafanama sve je više ljudi koji kažu da bi „sada trebalo malo više razmišljati o trbuhu”. Bošnjačko pomirenje u Novom Pazaru za sada izgleda kao nešto nemoguće. Ali u vladi će morati da budu zajedno. Tadić će sad, eto, morati da uradi nešto što ni Alija Izetbegović nije mogao, da ih zadrži za istim stolom, i to četiri godine. Veće nezadovoljstvo postignutim aranžmanom iskazao je Rasim LJajić, čak najavljujući da će ubuduće samostalno izlaziti na izbore, jer se očigledno tako više dobija. LJajić jeste uz vlast na lokalu zadržao resor socijalne politike, ministarstvo sa „dubokom vertikalom”, ali uz to će verovatno ići i dodatne obaveze da ispunjava predizborna obećanja onih kojima su u raspodeli resora preči bili pendrek i buldožer. S druge strane, Ugljanin je izgubio vlast u Novom Pazaru, ali je dobio mesto u Beogradu gde će biti zadužen za nerazvijena područja. A uz to su njegovi novi partneri iz G17 zaduženi za regionalni razvoj i NIP. Odakle će imati određenu kontrolu na odnose sandžačkih opština i Beograda. Tako će vlada između ostalog funkcionisati i na ovoj ravnoteži gde su svi nešto dobili i nešto izgubili. Sve dok neko ne shvati da je ipak mogao da izgubi manje, odnosno da su ovi drugi mogli da izgube više.