Od bunta do turizma

Kada je Lučano Pavaroti 21. maja 2005. godine pevao svoj oproštajni koncert u Beogradu na završetku duge i blistave karijere, kao kuriozitet u medijima pojavila se notica da je slavni tenor i počeo karijeru baš u Beogradu 44 godine ranije pevajući u Narodnom pozorištu “Travijatu”. Na izlasku sa oproštajnog koncerta mnoštvo novinara je uzimalo od posetilaca izjave o utiscima i, koliko sam ja uspeo u prolazu da zapazim, niko nije rekao ništa drugo osim reči punih pohvala i divljenja i oduševljenja onim što se te večeri videlo i čulo. I baš niko se nije setio da primeti da je sve to lepo i krasno, ali da je veliki maestro ipak prvi put došao kada još nije umeo da peva a poslednji put kada više nije mogao da peva, a u međuvremenu, u Beograd i Srbiju nije baš prečesto svraćao. Po ko zna koji put sam uživo gledao licemernu priču o carevom novom odelu. EXIT, letnji festival na Petrovaradinskoj tvrđavi, u proteklih nekoliko godina postao je jedan od najvidljivijih simbola “urbane” letnje zabave koja dolazi iz Srbije. Svaki čas neki list dođe na “originalnu ideju” da napravi anketu među poznatim ličnostima u zemlji na temu “EXIT ili Guča”, pa da od toga napravi i dodatnu analizu koja se svodi na to da “jeste da naš narod voli trubače, ali i hiljade mladih ide na EXIT, gde se druže sa svojim vršnjacima iz celog sveta i pokazuju kako je Srbija jedna fina i otvorena zemlja i nije istina da smo mi divljaci”. I sve se završi dilemom da li na EXIT-u ima više ili manje narkotika nego obično, napiše se pokoja anegdota i čeka se sledeća godina. Međutim, posle osam godina održavanja na Petrovaradinskoj tvrđavi i devet godina postojanja, pred EXIT se postavljaju ozbiljna pitanja na koja će se morati dati hitni i tačni odgovori. Sve je počelo kada je grupa mladih ljudi koja se pronašla u Otporu izgubila razlog organizovanog političkog delovanja odlaskom sa vlasti Slobodana Miloševića (dobro je setiti se da je takozvani nulti EXIT održan 2000. godine i to upravo iz protesta protiv Miloševićevog režima). Svoje organizacione sposobnosti usmerili su ka tome da organizuju zabavu za sebe i svoje društvo, što je preraslo u festival elektronske muzike. U euforiji postoktobarske nade da će “od sada sve biti drugačije”, aktivistički su pomagani svi projekti koji su mogli voditi ka izlazu (EXIT-u) iz mraka Miloševićevog vremena, i u tome su učestvovali svi: i pokrajinska administracija tog vremena, i grad Novi Sad, i javna preduzeća, i nevladine organizacije, i donatori i ko zna ko sve ne. Načinjen je spektakularan evropski iskorak zahvaljujući upravo tom “akcijaškom” duhu i srećan spoj mladalačkog entuzijazma i razumevanja državnih organa dali su rezultat. Sve je zvučalo dobro. Nekoliko godina kasnije, stvari su postepeno počele da se menjaju. U početku zamišljen kao festival MTV koncepta zalaganja za vrednosni sistem urbanosti i kosmopolitizma, “mira i muzike”, EXIT je polako počeo da gubi svoje NVO sadržaje, da sve stidljivije organizuje događanja na kojima se ne radi bilo šta drugo osim što se pije pivo i skakuće u već nekom od ritmova ponuđenih na brojnim binama (kako je sad popularno reći, “stejdževima”). Prilikom promena u Novom Sadu i dolaskom na vlast kombinacije SRS i DSS predvođenom radikalkom Majom Gojković, pojavila se zabrinutost za sudbinu EXIT-a, ali je to ubrzo prevaziđeno filozofemom “pa šta, nije EXIT izgubio izbore nego DS i LSV” i već za sledeću godinu, 2005, potpisan je ugovor o saradnji sa Majom Gojković koja (po rečima učesnika tih razgovora) “nije ništa tražila da se menja u koncepciji festivala”. Brzo je zaboravljena činjenica da su upravo ti isti koji su sada postajali najnoviji najbolji prijatelji, bili ti koji su hapsili organizatore festivala samo godinu dana ranije (DSS) i davali predloge da se “umesto za EXIT, sredstva iz gradskog i pokrajinskog budžeta opredele za obnovu Hilandara”. I zaista, ništa se nije promenilo u koncepciji festivala, osim što je sve svedeno na zabavu, i gotovo samo na zabavu, sa malo reči o osnovnim vrednostima zbog kojih je taj festival i nastajao i čiji je šampion trebalo da bude. Tako su 2005. godine organizatori odustali od najavljenog minuta ćutnje za žrtve genocida u Srebrenici, navodno zbog pretnji koje su im upućene. Doduše, i dan-danas na EXIT-u postoji takozvani NVO stejdž, održavaju se tribine, ali nije to ni blizu onoj angažovanosti kojom je EXIT, činilo se, zračio ranije. Ako je EXIT trebalo da bude podrška turističkoj ponudi Novog Sada, u redu. Tako funkcioniše Sziget festival u Budimpešti, i u jakom je usponu. Ali, Sziget festival je visoko profesionalizovana industrija zabave koja se samo time i bavi. EXIT još nije dovoljno profesionalan a već nije dovoljno NVO – aktivistički potentan i na te pozicije se više i ne može vratiti. Mladi entuzijasti koji su ga stvarali, sada su nešto manje mladi poslovni ljudi. A takvima se usluge više ne čine nego naplaćuju. A razlika između EXIT-a i Guče? Sve manja. Kada biste pogledali “klijentelu” ova dva festivala, videli biste da se u velikoj meri podudara. Kao što se u Guči ne održavaju okrugli stolovi o ljudskim pravima, gotovo da se više ne održavaju ni na EXIT-u. Em ima malo zainteresovanih, em možeš nekom da se zameriš. A kada toga nema i kada se projekat od evropskog iskoraka prevede na balkansku tezgu, onda se stavlja u surovi svet konkurencije sa ostalim tezgarošima u kojima Srbija nikada nije oskudevala. Sećam se mnogih intelektualaca u Srbiji koji su posle oktobra dvehiljadite na sva usta napadali TV Pink što je svojom blentavom zabavom, koja se sastojala od razgolićenih pevaljki i stupidnih španskih serija, zaglupljivala narod tupeći njegovu spremnost na borbu protiv Miloševića. Zaćutali su, a Car iz priče je od Srbije napravio svoj veliki garderober. (Autor je politički lider i roker iz Vojvodine) Doba rokerske nevinosti Trideset godina kasnije, opet sam gledao Čontu, Sretu, Boru i Cilu na sceni. Čonta je skakao kao i pre trideset godina i uspešno i dalje ignorisao svaku intonaciju, ali publika koja nije ni bila rođena kada su stvari koje je pevao bile smišljane, znala je tekstove i pevala i skakala sa njim Na neki čudnovat način, dok sam se vozio prema Petrovaradinskoj tvrđavi na dogovoreni susret sa drugarima poslednje večeri EXIT-a 08, vratile su mi se slike od pre tačno trideset godina kada se u Novom Sadu održavao legendarni BOOM festival, godišnja smotra jugoslovenske rok i pop muzike. Tog leta, 1978. godine, Čonta se vratio iz Londona sa sakoom okićenim malim bedževima, sa crnim naočarima i ošišan na kratko (za razliku od duge kose koju je nosio do tada dok smo vežbali skinute stvari grupe Status Quo ili Deep Purple) i sa Sretom napravio prvi pank bend u Novom Sadu, “Pekinšku patku”. Mi ostali koji smo već imali svoje bendove i svirali autorski rok, od pevljivog mekšeg zvuka grupe “Pečat”, do pretencioznog sinfo pravca kome sam i sam pripadao, gledali smo Čontu, Sretu, Boru i Cilu kao zabavnu družinu koja je tek malo ozbiljnija od Andrle (pokojnog tvorca grupe galamdžija sa instrumentima pod gromoglasnim imenom “Imperium of Jazz”). Prvi nastup PP bio je u podrumu Studentskog kulturnog centra “Sonja Marinković” i kada je Čonta zapevao pank obradu šlagera “Oprosti mi, pape”, Maksa, jedan od urednika programa SKC-a, kroz zube je prosiktao nekoliko reči koje ne bih sada citirao, ali koje su svakako značile da “Patka” više neće nastupati u programima dotiranih državnih institucija koje su zadužene za osmišljavanje sadržaja slobodnog vremena studentske i srednjoškolske omladine u društvu samoupravnog socijalizma. BOOM ’78 se održavao (kao i BOOM ’77) u hali Novosadskog sajma i prikazana su mahom sva dostignuća pop i rok muzike a nastupilo je i nekoliko pank bendova koji su bili tretirani, i od strane organizatora i od većeg dela publike, kao neko ružno pomodarstvo za kojim posežu socijalni slučajevi koji nisu spremni da sede beskonačne dane kod kuće vežbajući skale i pasaže i “skidajući” kompozicije tada popularnih bendova. “Pankrti”, “Paraf”, “Pekinška patka” (u početku su svi pank bendovi imali nazive koji su počinjali na P), zaista nisu ni imali šta da traže pored socijalno angažovanih tekstova tadašnjih debitanata iz “Riblje čorbe”, da porede svoje vokalne mogućnosti sa Snežanom Jandrlić ili (daleko bilo) da se instrumentalno porede sa novom nadom iz Makedonije, džez rok grupom “Leb i sol” i, do dana današnjeg neprevaziđenim virtuozom gitare Vlatkom Stefanovskim kome je novosadski BOOM takođe bio prvi veliki nastup. Cela ta pank priča je i delovala kao pokušaj da se podražavanjem londonskih pankera i njihovih skandaloznih običaja u ponašanju i oblačenju privuče pažnja na sebe “kad već ne može kvalitetnom muzikom”. Štampa tog vremena je, čak, PP karakterisala kao “parodiju na pank”, jer niko “ozbiljan” nije njihovo šegačenje ni mogao da drugačije shvati. U Novom Sadu je tada među mladim bendovima najtraženiji čovek bio Dragan Gojković, muzički urednik Radio Novog Sada, koji je odlučivao koji će bend nastupiti na festivalu, a koji neće. Provodili smo dane u holu Radija pokušavajući da dođemo do njega, a društvo nam je pravila njegova violentno vesela četrnaestogodišnja sestra Maja. Na kraju smo ipak uspeli da se dogovorimo i da nastupimo kao poslednji bend poslednje večeri, naravno sve vreme u vremenskom tesnacu jer je za ponoć bilo predviđeno isključivanje struje zbog restrikcije (uobičajeni način života iz socijalističkog perioda razvoja našeg društva), pa se program morao završiti i sala isprazniti pre globalnog zatamnjenja, a to nije bilo jednostavno. Debitovao je te godine i “Vatreni poljubac” u kome se dotadašnji bubnjar Milić Vukašinović predstavio i kao gitarista, i kao pevač i kao kompozitor, a bubnjar Perica Stojanović je izneo na binu do tada neviđeni komplet bubnjeva “Ludnjig octaplus” sa osam timpana i dva bas bubnja i imao oko vrata ogrlicu za rotvajlera sa šiljcima i nitnama. Jedini incident se dogodio kada je Juricu Pađena, gitaristu zagrebačke grupe “Aerodrom”, pogodio u glavu grlić razbijene flaše i posekao mu arkadu, a koji je na njega bacio neki nezadovoljni panker koga su snage reda trenutno uhvatile i udaljile sa lica mesta. Niko to nije doživeo ni kao kakav “incident na nacionalnoj osnovi”, ali je loš utisak o novosadskom gostoprimstvu već bio stvoren. Čak je i voditelj programa tog trenutka Aki Rahimovski održao oštar govor i bilo je za trenutak moguće da će se festival i prekinuti. Ipak, situacija se ubrzo smirila i sve je normalno teklo dalje. Sedeli smo na betonu i pili pivo, a toaleti su bili daleko, bili su poplavljeni i bilo ih je malo. Trideset godina kasnije, opet sam gledao Čontu, Sretu, Boru i Cilu na sceni. Čonta je skakao kao i pre trideset godina i uspešno i dalje ignorisao svaku intonaciju, ali publika koja nije ni bila rođena kada su stvari koje je pevao bile smišljane, znala je tekstove i pevala i skakala sa njim. I dobro sam se osećao jer je bar nešto od onih, “naših” vremena izdržalo probu trajanja i ostalo da razveseljava kao i pre toliko godina.