Irska glavobolja

Briselu je irski referendum, na kome je odbačen Lisabonski sporazum, doneo pometnju iz koje još nije jasno kako će se izaći. Evropski čelnici izražavaju žaljenje zbog irske odluke i uz malo panike insistiraju na tome da se ne sme dozvoliti da propadne ono što je već 18 evropskih država ratifikovalo. Nevolja je, međutim, u tome što je upravo predviđeno da sporazum može da stupi na snagu samo ako ga prihvate sve članice, a nije predviđeno šta da se čini ako se neka od 27 zemalja ne saglasi sa njim. Još manje je jasno šta će se sada dogoditi sa zemljama koje imaju status kandidata ili računaju da bi ga mogle dobiti. I tako su se u sudbinu Srbije direktno umešali Irci. Zaokupljeni svojim mukama, evropski zvaničnici daju različita tumačenja o proširenju unije i novim preprekama koje će se naći pred Srbijom ukoliko Lisabonski sporazum ne stupi na snagu, a izvesno je da će oko njega biti dosta muka, ako ga je uopšte moguće spasti. Posle neuspelog Ustava koji je odbačen u Francuskoj i Holandiji 2005, Lisabonski sporazum trebalo je da bude prihvatljivija varijanta tog ustava koja bi olakšala funkcionisanje Evropske unije. Nije bilo predviđeno da se o novom zakonskom aktu izjašnjavaju građani i taj posao u drugim državama obavile su skupštine, ali irski ustav, međutim, zahteva da se o tome izjasne građani – i oni su se izjasnili. Za Evropsku uniju to znači još komplikacija na putu ka stvaranju prave evropske države, a za balkanske zemlje neprijatno saznanje da se lestvica stalno podiže i da je moguće da će na svoju evropsku budućnost čekati i kada ispune sve kriterijume koji su zahtevani. Ukoliko Unija nastavi da funkcioniše po sada važećem Ugovoru iz Nice, koji je stupio na snagu 2003. godine, a čiji kapacitete prevazilazi i sadašnja veličina EU, dalje proširenje bilo bi teško moguće. Iz Francuske koja je uz Nemačku najglasniji pobornik dalje ratifikacije Lisabonskog ugovora, bez obzira na irsko ne, jer se računa da bi i Irci mogli da popuste ako bi sve ostale članice prihvatile novi sporazum, stigla je sasvim jasna poruka – “Lisabon omogućava proširenje. Bez Lisabona nema proširenja.” Slične prognoze čule su se u prvom trenutku i sa drugih strana, ali su ubrzo Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, i Oli Ren, komesar za proširenje, pokušali da ublaže ove prve neprijatne poruke i da objasne balkanskim zemljama da za njih ipak ima nade, da će njihov put ka EU biti možda malo usporen, ali svakako ne i prekinut. Balkanski izuzetak mogla bi da bude Hrvatska koja je najdalje otišla u evropskim integracijama, ali posle najnovijeg poraza Lisabonskog sporazuma, ni za ovu bivšu jugoslovensku republiku stvari ne postaju lakše. Hrvatska se nada da bi, uz svojsku podršku Nemačke i Austrije, i ova prepreka mogla da bude prevaziđena tako što bi EU svoje proširenje zaustavila na 28. članici, ali Brisel u ovom trenutku nije spreman da daje tako optimistične prognoze. Institucionalni problemi u koje je upala EU ne ostavljaju previše prostora za brigu o budućim članicama. Naprotiv, svaki put kada dođe do krize, preovladava mišljenje da bi postojeći problem bio samo još veći ukoliko bi i zajednica bila veća. Iz perspektive Brisela, proširenje znači još posla oko usaglašavanja, dogovora i ratifikacija. Unutar Evropske unije postoji i nesigurnost da bi preveliko širenje samo po sebi ubilo njen “apsorpcioni kapacitet”, o kome se govorilo i prilikom prijema Bugarske i Rumunije, što je tada nazvano “poslednjim stadijumom proširenja”. U studijama Briselskog evropskog centra za politiku već je odavno uočeno da će prihvatanje budućih članica zavisiti i od percepcije javnosti: “Ako dominantno viđenje u javnosti ostane da EU ne funkcioniše dobro, biće vrlo teško prodati ideju da će funkcionisati bolje ako postane još veća.” Evropski zvaničnici, naravno, ni sada nisu složni u ocenama o tome kakva će biti sudbina Balkana, a iz Austrije, posebno naklonjene brzoj integraciji Hrvatske, stigle su ljutite poruke da balkanske zemlje ne mogu biti žrtve irskog referenduma i da se moraju održati data obećanja. Iz nekog razloga stekao se utisak da je ova doza optimizma namenjena prvenstveno Hrvatskoj, a malo manje drugim “balkanskim prijateljima”. Trenutna kriza, međutim, koja može da postane još dublja ukoliko sumnju sličnu irskoj izrazi još neka od država koje treba da daju svoju saglasnost, za prvu žrtvu imaće svakako pretendente na “evropski klub”. Za Srbiju je uvek razočaravajuće kada se ispostavi da obećana budućnost stalno izmiče, čak i iz razloga na koje ona sama ne može da utiče. Ispunjavanje uslova koji su u startu postavljeni već je išlo dovoljno teško, a onda se ispostavilo da postoji i nešto što se zove politička volja, a što je srpske susede uvelo pravo u EU, dok je za Srbiju nekako uvek predstavljalo prepreku. Istina, na tom talasu često je ocenjivan i stepen uspešnosti saradnje sa Haškim tribunalom za koju su ovdašnje vlasti čas kuđene, čas hvaljene, ali su Srbi ipak stekli utisak da su im napori u ispunjavanju ekonomskih i pravnih reformi uzaludni dok ih prate slabašne diplomatske pozicije. Najzad, zahtev za dobrosusedskim odnosima i regionalnom saradnjom od februara je postao za Srbiju neverovatno komplikovan, jer nije jasno kako će održavati dobrosusedske odnose na teritoriji koju smatra svojom, dok je većina država EU smatra nezavisnom državom. Posle mnogobrojnih prognoza stručne i nestručne javnosti o godini, mesecu, pa i datumu kada ćemo postati članovi kluba koji će nam omogućiti da konačno i zakonski postanemo Evropljani, nije preostalo mnogo entuzijazma da je taj dan previše blizu. On se, naprotiv, svakim evropskim lomom oko ustava i sporazuma, čini sve daljim. Srbija možda nema razloga da očajava zbog Lisabonskog sporazuma, jer su i bez njega pred njom brda domaćih reformi, zakona i prilagođavanja evropskim standardima, a neuhvatljivi haški begunac prepreka koja će se uvek iznova pojavljivati. Ali isto tako nema razloga ni da očekuje da će obećanja evropskih prijatelja biti ispunjena samo zato što bismo mi to želeli. Pre nego što se vrati na pitanje država koje pretenduju da budu članice, Briselu predstoji prilično komplikovana ekvilibristika u rešavanju sopstvenih razlaza.