Deda

Na Zlaću sam zapalio bez Olje. Ostala je u Beogradu da čeka rođenje unuke, da postane baba. A ta mala popišulja, po švajcarskim proračunima, trebalo je da se rodi 19. jula. Ali, snajkini trudovi još prošle nedelje počeli, a meni se živci istanjili. Jer, setim se, brale, kako je to sa Oljom bilo. Sedeli smo u “Metropolu” do u sitne sate, mislim da nam je, baš, Zvonko Bogdan na uvo pevao kada su, iza ponoći, počeli Oljini trudovi. I, ne sećam se da li sam je u zoru u bolnicu odvezao ili je sama sela u “mini moris” i obavila što je trebalo u Narodnom frontu, onako, iz taka, kao prava arijevka, rodila je junaka, mog rođu iz Švice. A moj rođa, evo, već tri noći ne spava i još dao bris, da se utvrdi da li ima neki virus, pogađate, da bi prisustvovao porođaju. O, bogovi, stari srpski bogovi, u šta su nam se sinovi izrodili! Da se razumemo: daleko sam od toga da, poput Aristotela, smatram da “između žene i krave nema nikakve razlike”, ali, da li žene na ratištu sa muževima krvave gaće?! Arijevka, bre, rađa gde je stigne: u polju, na njivi, u štali, bez da se danima drami. Na sve to rođa iz Švice mi je gadno pismo napisao i za srce me ujeo, a ima to u srpskoj literaturi, kod Dobrice u “Deobama”. Tako je kad sin sazri, ojača, a otac još držeći i ne da na sebe. Nego beše ga što beše... Na Zlaću sam otišao sa “Gagom”. Kako sa kojim “Gagom”? Onim što stiže za četiri sata i ne staje nigde do Užica. I, već, kod Čajetine šire mi se planinska pluća od zlatiborskog vazduha. I, odmah svratim kod “Smuđa” po brdo ramsteka. A gazda Nikola kaže: “Nemojte da, opet, kod Olje budem kriv zbog količine mesine!” Tu kažem da je gospođa u Bgd ostala i neka na miru robu tranžira, nek se za količinu ne nervira. A u avliji sve buja kao što je red u vreme Jovana Biljobera; što je trebalo da poraste, poraslo je, što je trebalo da se rascveta, rascvetalo se i samo još da kosa sve to za glavu da skrati, baš, kao što glavu Jovanovu, pa i glavu Karađorđevu, odnese Srbin izrodu, tuđinu. I odem u garažu, naoštrim kosu pa mlati po dvorištu. Trava pršti pod kosom, cveće pišti. Opšti pomor, a kao oposlio si, avliju si sredio, i to, onako domaćinski. I samo što sam seo na tronožac i flašu sa rakijom celivao, kad, ošinu me, sa radija, vest da je – Petrovdan! Dobro, i za Petrovdan su kosci na Rajcu kosili i Jovana, u pesmi, za oproštaj molili. E, sad, ako je greh veliki, onda ožeži Gospode! Seckam boraniju slušajući Hendla, zapršku pravim na slanini, skrešem i ljutu papriku, a i alevu, skrešem i četiri poveća paradajza, pa i zabiberim, a brk mi se smeška pri pomisli: da je Hendl moju boraniju probao, da li bi onda, uopšte, komponovao? Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Rade Brajović. “Važi li dogovor za Čigotu?” Važi, što ne bi važio? Nađemo se kod Kraljeve česme pored jezera, pa ajd, pored Spomenika, niz borovu šumu. I dok se svi sa Čigote vraćaju, mi se, gore, penjemo uprkos niskom zalazećem Suncu. Jer, na istoku Mesec se pojavljuje te će Čigota, za koji čas, opet osvetljena biti. Ali, to znaju samo stari “čigotaši” i još stariji bogovi naši. I još kod Usamljenog bora počne razgovor o Indiji, o Radetovoj Gordani koja je Kašmir i Himalaje proputovala i bila je u selu Aleksandrovih potomaka, falangista, ratnih veterana i ranjenika koji se sa generalima u Makedoniju nisu vratili. Jung se, naravno, penje sa nama i pomno prati razgovor... A u nedovršenom spisu “Moja Indija” Gordana Brajović, koja je, nekako, u julu, pre dvanaest godina preminula, e, ona piše i o tibetanskim ikonama, oslikanim prahom dragog kamenja. Na tim ikonama prekrivenim žutim ili purpurnim brokatom oslikane su i stare mape doline Nubiru, ali i prizori iz života potomaka Aleksandra, koji su gajili koze i vinovu lozu. A u vreme punog meseca priređivali su seoske praznike ljubavi kada su svi između sebe ljubav vodili, a za uljeze koji bi pokušali da u slavlju učestvuju sledila je smrtna kazna! Rade mi, ispod samog vrha Čigote, kaže da su neke Evropljanke, pre svega Italijanke i Francuskinje pokušavale da učestvuju u ovim ljubavnim svetkovinama, da su mazale lica u žuto i crno. Jer, Aleksandrovi potomci su boju kože promenili, ali ostala je ona arijevska krv, ona sila od koje je cela Zemlja drhtala, od Dunava pa sve do Ganga. Popnemo se na vrh Čigote, Sunce crveno zalazi, a mesečina žuta kao dukat izlazi i sija tako da vidimo svoje senke. Tada Jung progovori: “Čuj, kozji sir i vino! I oni Aleksandrovi potomci na Himalajima piju i jedu isto ko mi u Gročanskoj! Nego, da li si se pitao: otkud Aleksandrovi potomci na tibetanskim ikonama? Nisu li ih smatrali živim bogovima? Jer, treba li da te podsećam da se Buda u Indiji nije prikazivao u ljudskom obličju sve dok Aleksandar nije stigao tamo! I ako se Buda isprva zvao princ Sidarta, nije li to Isandar, to jest, Aleksandar!?” Silazimo niz Čigotu, naše senke idu ispred nas, ali Jungova senka nekako je bleđa, ali ne terajte me da vam, sada, objašnjavam zašto je to tako. A i da vam kažem, ne biste razumeli. Ah, zaista vam kažem, Srbi moji: pravićete me od blata! I vi kojima jesam, a i vi kojima nisam tata! Stignem kući gladan ko vuk, i, navalim na preostalu boraniju, a poduprem je i sa dva ramsteka, te zalijem sve to Nikolinim vinom. A onda, ajd, čisti pasulj, potapaj ga u vodu, jer i sutra treba da se jede nešto tečno, kašikom, ne može sve da se reši ramstekom. Nego da skratim. Vest da sam postao deda doznao sam kuvajući pasulj po jevtinoj struji, i to uz Mendelsona. Vest mi je saopštila, telefonom, Olja: “Postao si deda! Rodila ti se unuka. Na carski rez.” A kako je i mogla da se rodi unuka cara kome pripada upražnjeni Aleksandrov presto, u dolini Naburi, na Himalajima. Čuj, ja, deda! A tek se spremam da živim, da u deltu Dunava na grob Ahilov idem, a onda Putem svile za Indiju, kod Aleksandrovih potomaka da drugu himalajsku porodicu zasnujem. Pasulj pućka na “dvojci”, a ja se u dvorištu u ligeštulu sunčam na mesečini. Još noć, dve, pa će puna mesečina, a daleko je Indija, a muči me i unuka. Kako će njoj objasniti da joj je deda za Indiju sprašio, a da je nije, pošteno, ni video... Kad, u taj čas, pojavi se u dvorištu moja Crna iz Vrčina! Da li je i ona došla “Gagom”? Ili sa Jungom, astralno? I skoči mi u skute i lizne mi šaku, čestita unuku. A onda me, ovako, savetuje: “Ako, zaista, kreneš za Indiju, idi slobodno u Nabiru dolinu, kod Aleksandrovih potomaka, i, videćeš, prepoznaće te i ustoličiće te. A dok postoje Aleksandrovi potomci u dolini Nabiru, još ima nade za Srbiju!” Tako je govorila moja Crna u noći kada Beograd nije dobio gradonačelnika, ali je zato Srbija dobila još jednog dedu. Dedu, srpskog gurua.