Citat do kraja

Čini mi se da su moje „neozbiljne“ primedbe tangirale nekoliko kardinalnih pitanja od opšteg značaja pa se nadam da će se gospođa Dana Popović ipak osvrnuti na njih. Ponavljam: kako se iz neoliberalnog ekonomskog diskursa mogu kritikovati preduzetnici što ulažu u delatnosti gde se ostvaruje najveći profit, a profit je per definitionem srž tog diskursa; kako u ime neoliberalnog pristupa kritikovati vladavinu zakona; da li se, u ime apsolutizacije slobodne trgovine, može tolerisati samoubilački srpski uvoz; kako stvoriti preduslove za nove proizvode ili usluge za životno važan srpski izvoz; kako srpsku administraciju i vlasti ustrojiti da budu u funkciji rastućeg boljitka srpskih žitelja, a ne najvećma u nekritičkom prihvatanju dogmi koje su trka ka dnu. Religijski aspekt u okviru šireg konteksta kulturnog habitusa jednog naroda i pojedinca važan je faktor i u ekonomiji. Moj prijatelj Jože Mencinger često je neuporedivi uspeh slovenačke ne-neoliberalne tranzicije obrazlagao i činjenicom da oni baštine tradiciju življenja u Austro-Ugarskoj, mada je u užem institucionalnom smislu potencirao nasleđe SFRJ - društvene svojine i samoupravljanja, tj. disperzivnog odlučivanja (!). Dakako, ta poruka nije jednoznačna. Hrvatska, u sličnom kontekstualnom okviru, tranzicijski je znatno zaostala za Slovenijom. A Srbija „hrama“ za Hrvatskom. Potpuno se slažem sa gospođom Popović da je u potpisani SSP ugrađen neoliberalni „čip“, uključujući i ukidanje carina, nekih odmah po njegovom stupanju na snagu, a drugih postupno (nestrpljivi gospodin Dinkić već najavljuje bescarinski uvoz automobila počev od 2010. mada je to posle nafte verovatno i sada najveća uvozna stavka). Uz mršave i poneke uspehe, efekti rapidnog smanjenja carina, uz ostalo iz neoliberalnog paketa 2000-2007, konsternirajući su: u zemlju je što u robi, što u novcu, ušlo 86 milijardi dolara, od čega je 72 milijarde dolara potrošeno za uvoz raznih proizvoda i usluga, a ostatak na otplatu duga MMF-u, servisiranje kamata itd. Pri tome je poklon dijaspore iznosio oko 20 milijardi dolara, što je više od zbira donacija EU (tri milijarde dolara), stranih direktnih investicija (11 milijardi) i prihoda od privatizacije (dve milijarde dolara). Ali, SSP je u potpisanoj formi zanimljiv barem zbog još jedne stvari. Prema tvrdnjama Maje Kovačević, srpska strana je prihvatila i odredbu koja od stupanja na snagu SSP-a daje preduzećima iz EU ista prava kao i srpskim u pogledu sticanja vlasništva na nepokretnostima, odnosno ista prava u pogledu javnih dobara, dobara od opšteg interesa (šume, šumsko zemljište, poljoprivredno zemljište...). Brojne nove članice EU zadržale su vremenska ograničenja u tom smislu, i to počev od učlanjenja u EU. Sedmogodišnje restrikcije važe u Estoniji, Litvaniji, Letoniji, Slovačkoj, Mađarskoj, Sloveniji, a u Poljskoj 12 godina. Dok su Albanija i Hrvatska u svojim SSP-ima izričito isključile jednaka prava nad navedenim dobrima. Potvrđuje li rečeno srpsko pregovaračko umeće „vizionarski“ pristup nekih domaćih tajkuna koji grozničavo kupuju zemljišta po Vojvodini jer su cene u EU desetostruko veće? Hoće li im Holandija pomrsiti konce? Citat bez referenci (!?) iz teksta uglednog ekonomiste i „verovatno budućeg nobelovca“ Jagdiša Bagvatija, Stiglicovog kolege sa CU NY,, gospođa Popović je, uz bitne prevodilačke nepreciznosti, prekinula pre ključnog pasusa gde Bagvati poentira suprotno njenoj interpretaciji (prilažem NIN-u kopiju cele stranice). Navodim taj deo: „... Zato se mora odlučiti da li će suština državne politike biti otvaranje ili autarkija. Iz posleratnog iskustva, nedvosmisleno je da su uspešne politike bile posledica oslobađanja trgovine. Ali to ne znači da postojeće otvaranje trgovine ne sme da uzme u obzir političke i ekonomske teškoće koje mogu pratiti tranziciju iz jednog sistema u drugi...“ (Globaliyation and Sweden by Jagdish Bhagwati, November 15 th, 2006, p.13 – skinuto sa Interneta, 194.000 odrednica). Elem, Bagvati pre svega akcentira proces (oslobađanje trgovine) koji nije cilj po sebi. Taj pristup u širem smislu primenjuje se i u okviru istog sistema kao u Americi, EU ili Engleskoj. Pa je, na primer, američki Kongres odbio da odobri potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kolumbijom i Južnom Korejom. Ili državno spasavanje džinovskih privatnih fondova Freedie Mac i Fannie Mae. Osvrćući se svojevremeno na knjigu etabliranog nobelovca Stiglica („Making Globalization Work@, Norton, New York, 2006), autor-neoliberal je istrgnuto citirao nekoliko njegovih rečenica, pa i ovu: „Nikada nije bila veća potreba za organizacijama kao MMF, Svetska banka i STO, a retko kad je poverenje u te institucije bilo manje.“ U tekstu „Dunjo moja“ („Politika“, 1. 2. 2007) propraćeno je to ironičnim komentarom: „Da sam ja ove institucije „sa`ranjivala“ kao što je to on (Stiglic, prim. B.R.) činio u svojim bestselerima, ne bih (od ponosa) našla snage da javno negodujem zbog poljuljanog nepoverenja... Eto, a kod nas se toliki svet zaklinjao u njega...“ Autor-neoliberal je pri tom vehementno preskočio sledeću, ključnu rečenicu nobelovca Stiglica o pravom krivcu za to nepoverenje. Citiram je ispravljajući „omašku“ gospođe Dane Popović: „Jedina svetska supersila, Amerika, s prezirom se odnosila prema međunarodnim institucijama i prilježno radila da ih podrije.“ Alterglobalista Budimir Rudović, Beograd