Slobodnotržišni lapot

  Da Sajmon Grej ima pašićevsku crtu, predložio bi nam neku  lepšu sliku budućnosti, jer verujem da se život vraća, a ako se desi da se rodi kao Srbin - što mu od srca želim, sa mutnim sećanjem na bogataški prošli život, da ne bi živeo, možda već sutra, ovako bedno kako, od surovog naleta na ovu zemlju,  živimo mi (kao onaj iz filma „Mrtav čovek hoda”) evo već skoro dve decenije. I da ostavimo prošlost?! Nemoguće je! Zapad nas upravo davi tako što nas, čim dignemo glavu da udahnemo vazduha, brže-bolje zagnjuri u smrad prošlosti - ubijene i raspadnute SFRJ. Ne da nam da od prošlosti igde krenemo, kažnjava nas onom strašnom azijatskom kaznom vezivanja živog čoveka za mrtvaca i zašto bismo se onda odrekli onog lepog od prošlosti. I zašto se ne bismo sećali vremena u kome su penzije i plate bile dobre, pa taman da se radi i o samoupravnoj privredi, taman da smo tako pojeli budućnost, kako pričaju. A nismo!  U davnim vremenima takođe je postojao problem šta sa ljudima koji više ne mogu da rade ali još uvek mogu da jedu ili, kako kaže Grej, „kako obezbediti potrošnju starim ljudima koji ekonomski više nisu produktivni”. I utvrdili su da je najbolje da ih sin jednostavno naprti na leđa, ponese izvan sela i baci u jamu. Taj način rešavanja  problema „neproduktivnog stanovništva” je napušten kada je jedan otac rekao sinu, dok ga je ovaj nosio da ga baci, da će i njega njegov sin „penzionisati” na isti način. Sada ti surovi metodi svakako ne dolaze u obzir - mada bi bili vrlo profitabilni, a mnogi i nemaju decu.   Tako da nema druge. Moraće država da se pozabavi problemom koji je stvorila (neka se dogovori sa poslodavcima, ne smeta), potrošila je i prodala sve što su ljudi stvorili sa gole ledine, mišicama, sa mizernim platama, udarničkim radom od jutra do sutra, bez odmora („dok traje  obnova”),  preživljavajući više od decenije na „Trumanovim jajima”,  žutom kačkavalju i smrdljivom mleku u prahu...  Dragan Vidaković, Prilike