Što dikla navikla...

Moji „obožavani prijatelji“ iz Vašingtona ne prestaju da me „relaksiraju“ i „usrećuju“ slanjem novog „merodavnog“ ambasadora u Beograd. Taman sam pomislio da se tanji ružno sećanje na „diplomatske podvige“ gospodina Polta, kad ono novi Ujka Samov poslanik, gospodin Manter u punom gazdinskom sjaju, ponovo otara oči bunovnom srpskom građaninu. Pun „blagonaklonosti“ i „pedagoškog takta“, on me, blagovremeno, upućuje da, bez obzira na izborne rezultate i lična iskrena osećanja, prigrlim tzv. proevropsku vladu jer je ona, pobogu, jedina koja Srbiji može doneti mir, blagostanje i sreću, a sa osnove poznatih razloga, u potpunosti će odgovarati i američkim interesima. Da slučajno ne bi zakasnili za komandujućim Amerikancem, trkom se, u kaznenu ekspediciju svrstavaju i ambasadori Nemačke i Engleske, takođe, „vrli“ prijatelji mog naroda. Bez trunke stida i srama opet nam nude „med“ i „mleko“, novac i put u Evropu, kupuju nas na hvatove, te satanske spodobe iz hadskih jazbina. Mnogi u vladi, oberučke prihvataju navijačke komande najmoćnije među najmoćnijim silama sveta, ne pitajući se kojom će cenom to platiti izmoreni, pokradeni, osiromašeni i ozlojeđeni srpski narod. Prosto da izludimo od sreće zbog ogromne „tankoćutne“ brige američke administracije za našu dušu, za naš razum, za naš opstanak. A kod sredstava informisanja prava jagma ko će pre saopštiti celomudrene američke diktate i laži i, time, na raboš svoje „demokratičnosti“ i tiraža, ubeležiti velike poene (možda i dolarske darove). Sve su to elementi za inscenaciju kakvog otužnog vodvilja, samo da u sebi ne kriju dobro smišljenu politiku svakovrsnog unižavanja i terorisanja čitavog jednog naroda, koji, izgleda, „nešto traži kraj Morave a ne ume da pliva“. Milošević H. Branislav, prof. filozofije u penziji, Vranje