Sve je tržište i marketing

POZNATI HOLANDSKI ARHITEKTA Rement (Rem) Kolhas (Remment Rem Koolhaas) prvi je čovek najpoznatijeg svetskog projektantskog biroa u Roterdamu OMA (The Office for Metropolitan Architecture) u kome radi 300 projektanata, 35 raznih nacionalnosti. Da bi mogao odgovoriti zahtevima za različite projekte širom sveta, OMA ima kancelarije u Evropi, u Svernoj Americi, na Srednjem istoku i u Kini. Radovi Rema Kolhasa i OMA dobili su više međunarodnih nagrada uključujući The Pritzker Architecture Prize, 2000, The Praemium Imperiale (Japan), 2003, The RIBA Gold Medal (UK), 2004. i The Mies van der Rohe – European Union Prize for Contemporary Architecture, 2005. KOLHAS JE ROĐEN 17. novembra 1944, arhitektonski je teoretičar, urbanista i profesor arhitektonske prakse i urbanog dizajna na Harvardu u SAD. Studirao je na Holandskoj akademiji za film i televiziju, u Arhitektonskoj školi u Londonu i na Kornelu u SAD. Kolhas je 1969. bio koscenarista danskog crnog filma „Beli rob”, a kasnije je napisao neprodukovani scenario za američkog kralja soft-porna Rasa Mejera. NJegov otac, inače pisac, podržavao je indonežanski zahtev za autonomiju. Kad je dobijen rat za nezavisnost, pozvan je 1952. da vodi kulturni program u DŽakarti. Ostao je tri godine. „To je bilo vrlo važno vreme. Živeo sam kao pravi Azijac”, seća se Kolhas. U 2008. američki magazin „Tajm” je Kolhasa uvrstio u listu 100 najuticajnijih ljudi na svetu. On sada u Pekingu gradi gigantsku zgradu televizije, pravi gradski amblem, a u Dubaiju novi Menhetn. Uz Engleza Fostera, Amerikance Gerija i Libeskinda, Španca Kalatravu, Iračanku Hadid, Italijana Pijana, Japanca Anda, Francuza Nuvela i nekih drugih, Kolhas spada u grupu stvaralaca koji su arhitekturu izdigli na visinu planetarnog interesovanja, a sami su postali istinske internacionalne zvezde čiji su rad i život česta tema svetskih štampanih i elektronskih medija. U VELIKOM NIZU OBJEKATA i projekata arhitekte Kolhasa, najveće interesovanje svojom izuzetnom originalnošću izaziva zgrada Centralne kineske televizije u Pekingu, čija se gradnja bliži završetku. BEOGRAD JE IMAO ISTINSKU ČAST da ga arhitekt Kolhas, i pored velike zauzetosti, tokom poslednje četiri godine poseti u dva maha. Tako je 2004. održao predavanje i razgovarao sa studentima na Arhitektonskom fakultetu, a prošle godine je svojim izlaganjem i sudelovanjem u pratećim diskusijama bio aktivan i, naravno, najistaknutiji učesnik Beogradske nedelje dizajna. ZA ČITAOCE NIN-A prenosimo razgovor o ljudskim pravima, novom svetskom poretku i potrazi za srećom u arhitekturi, koji je sa slavnim arhitektom vodio Hano Rautenberg iz nemačkog „Cajta” („Die Zeit”). Gospodine Kolhas, svuda po svetu projektuju se i dižu neobične zgrade. Da li je nastalo „zlatno doba” u arhitekturi? - Pre verujem da smo doživeli globalni trijumf ekscentričnosti. Nastaju izuzetno ekstravagantne građevine bez sadržaja i funkcionalnosti. Ide se za isključivo spektakularnim formama i za zadovoljavanjem arhitektovog ega. Da li vas to iznenađuje? - Začuđen sam. Svet građevinarstva radikalno se izmenio u poslednjih 15 godina O čemu se tu radi? - O međusobnoj zavisnosti medija i arhitekture, većoj nego ikad ranije. Mislite da su mediji krivi? - Ko je izmislio „zvezde” u arhitekturi? Mediji u svojoj grotesknoj želji za senzacijama i uzbudljivim slikama. Time su se uveliko izmenila očekivanja u arhitekturi. Više ne morate dobro promišljati i projektovati kompleksne građevine; važno je da liferujete ambleme i ikone koji se mogu marketinški obraditi kroz medije. Zar je to nešto novo? Ajfelova kula i opera u Sidneju marketinški su iskorišćeni kao zaštitni znaci. - Ali, danas je sve prožeto poslednjom ideologijom koju uopšte imamo, ideologijom tržišta. Pre 15 godina, bilo je razumljivo, samo po sebi, da arhitekti projektuju za javne naručioce i da imaju u vidu opšte dobro. Ova socijalna dimenzija gradnje u međuvremenu je brzo iščezla; država se povukla. Danas najvažnije narudžbine dolaze od privatnih lica koja u arhitekturi vide reklamnu ulogu koja će doneti profit, sve ostalo je nevažno. Ima mnogo muzeja i koncertnih kuća koje se uglavnom finansiraju iz javnih sredstava? - Na kraju sve to na isto izađe, jer su i gradovi potpali pod sindrom „zapažanja” i rukovode se samo logikom ekonomičnosti. U suštini, ne investiraju u kulturu nego u efekte i marketing. Sve u svemu, među naručiocima je iznenađujuće velika spremnost na rizik. Oni se upuštaju u građevinsko-umetničke eksperimente koji su do samo pre nekoliko godina bili nezamislivi. - Dobro, sloboda u arhitekturi je veća nego ikada ranije, danas ima više mogućnosti. Ipak, na paradoksalan način, svaka od tih mogućnosti u sebi nosi više ograničenja nego ranije. Pomislite samo na fantastična naselja koja je projektovao J. J. P. Oud. On nije projektovao samo fasade, nego je odlučivao o tome gde će u naselju nastati škole, crkve, pekare... Da li tugujete za tako nečim? - Uopšte ne, osim u svojim slabim trenucima. Danas se više ne veruje u arhitektu kao genijalnog tvorca. Nigde na vidiku više nema utopističkog modela koji vas nosi i na koji bi se arhitekti mogli uhvatiti. Šta im onda preostaje osim lepih ukrasa koje će projektovati do svojih poslednjih dana? Recite šta. - Nemam odgovor. Mogu samo da kažem da se interesujem za sadržaje, za strukture, za ono što arhitekta zaista može da izradi. Šta to arhitekta može da izradi? - To pitanje se postavlja još od prosvetiteljstva. Kakav život želimo? Kakve nam mogućnosti otvara moderna s njenim slobodama i tehničkim napretkom? Na kraju, šta nas čini srećnim? Vaše zgrade su obećanje sreće? - Ne, to je pitanje na koje vi treba da odgovorite. Vi ste, ipak, kritičar. To bih voleo da saznam od vas. - Radije bih se uzdržao. Nijedan arhitekta ne može sebi pripisati sposobnost stvaranja sreće. Ali, naravno, ja nisam bez ideala i optimizma. U redu, arhitektura iz našeg biroa može mnogim ljudima zaista doneti sreću. Ne da će im je dodeliti, ali će im skloniti prepreke, ukinuti prinude, ljudi neće gubiti vreme i snagu, arhitektura otvara prostore. To zvuči nebulozno. - Ne, ne, to je vrlo konkretno. Pomislite, na primer, na Dubai u kome sad nastaju najavanturističkije pubertetske građevine. Mi za tamo planiramo nešto ozbiljno, zrelo, gradsku četvrt koja će biti što je moguće više urbana. U Dubaiju se stalno vozi automobil, čak od jedne do druge zgrade. U našoj četvrti ići će se peške, postojaće metro, a stanove i kancelarije ćemo izmešati da bismo slomili arhitektonski autizam. A kakvu ulogu pri tome igra spoljašnjost, izgled? O tome još niste ništa govorili. - U svim našim projektima postoji decidirana umetnička komponenta. Ali o tome se ne može govoriti na produktivan način. Zašto ne? - Zbog toga što se, pre svega, radi o osećanjima. Mi se interesujemo kako ljudi reaguju na naše građevine. A ako bih u intervjuu kao što je ovaj, objašnjavao šta čovek u zgradi treba, ili šta bi trebalo da oseća, onda bi to bilo apsurdno. Onda arhitektura ne bi bila ništa drugo do tematski park sa insceniranim objektima, osećanjima i štimungom. To vas pitam zbog toga što kod vas zvuči kao da su zgrade, pre svega, pitanje strukture, nešto vrlo racionalno. - Ne, dobra arhitektura u sebi ima oboje, vrlo racionalno i vrlo iracionalno. Mnoge vaše zgrade izgledaju nadrealistički. - Ima te dimenzije, to je tačno, ja sam pod uticajem nadrealizma, ali svakako podsvesno. Tamo u podsvesti, to miruje. Pričati o tome, ne vodi nigde. Da li biste vaše zgrade za kinesku televiziju CCTV nazvali nadrealističkim? - Ima u najmanju ruku nečeg začuđujućeg. To je meni jedina poznata zgrada koja je istovremeno u prvom planu, ali i u pozadini. Ona je sama za sebe, prihvata kontakte i sjedinjuje se sa gradskim kontekstom. Osim toga, cenim njenu monumentalnu fragilnost, koja je katkad lepa, a katkad smeta. Meni izgleda, pre svega, kao jedna od onih ikona koje vi strašno volite. - Naravno, građevina te veličine uvek u sebi ima nečeg što pokazuje i označava, to se ne može izbeći. Ali ona nije kao jedna od onih dvodimenzionalnih slika, ona nudi strašno mnogo perspektiva, drugačije izgleda, zavisno odakle je posmatrate. Niste li hteli na taj način formulisati neku vrstu političkog zadatka za emitera: da posmatra svet iz mnogo uglova a ne samo iz jednog određenog iz koga svet posmatra državna televizija? - Lepo je da to tako vidite. Vidite li to i vi na isti način? - Ah, ne želim da zgradu vezujem za bilo kakvu poruku. Nezgodno vam je da stvari fiksirate? - Malo sam klaustrofobičan. Doslovno ili metaforički? - I jedno i drugo, mislim. Čak i ako biste hteli da držite otvorenim sva moguća značenja – da li biste mogli osporiti da takva politička građevina ima politički zadatak? - To je sve nesumnjivo politika. Da li to znači da se vaša arhitektura mora shvatiti i kao politička. Ili direktnije pitano: da li paktirate sa diktaturom? - Nešto biste morali pročitati. (Kolhas skače i skoro istrčava iz sobe, iščezava dva-tri minuta i vraća se s jednom knjigom.) „Šta Kina misli?” (What does China think?) To je knjiga Matraka Leonarda, jednog mog prijatelja. Hoćete da kažete da je tu odgovor na moje pitanje? - Razumećete zašto je pogrešno osuđivati Kinu kao diktaturu. Zemlja je u poslednjim godinama otišla strašno daleko, napravila je veliki napredak i napreduje svakodnevno. Potpuno nerazvijeni ekonomski sistem reformisala je u vrlo kratkom vremenu i pri tome su se razvile mnoge slobode i stekla prava, na primer, pravo vlasništva. A šta je s ljudskim pravima, s pravom na slobodu mišljenja? - Prirodno, još mnogo toga se mora uraditi. Za mene je pitanje kako će se to uraditi. Mislim da je prilično jednostrano što Zapad uvek kritikuje. Zapad je kritičan i samo kritičan. Takav način neprekidne kritike vodi u ćorsokak. Zašto? - Zato što Zapad ne treba da radi kao da još uvek ima svetsku hegemoniju. U ovom momentu doživljavamo drastično pomeranje i premeštanje moći u Kinu, na jugoistok, u arapski prostor. Takozvane nedemokratije postaju uticajne. Zbog toga je važno visoko držanje demokratskih vrednosti. - Ali sa moralističkom nadmoći ne može se ići dalje. To vodi samo ka polarizaciji koja je neproduktivna. Moramo, jednostavno, shvatiti da prava pojedinca koja su nam tako sveta, u zemljama kao što je Kina, nemaju tradiciju. Zbog toga i postoje kulturne razlike kad je reč o protestima i razgovorima. Postoje Kinezi koji se bore protiv rušenja starih kuća i protiv dizanja rečnih brana. Tamo je često sve drugačije organizovano nego kod nas, izbegavaju se otvoreni konflikti. Ili, tamo se hapse protestanti i teraju u zatvor. Da li je prihvatanje ponude za izgradnju CCTV, za vas uopšte i bilo moralno pitanje? - Naravno, to je bilo moralno pitanje. Kako to mislite? Ja, ipak, nisam cinik. I zašto ste se na kraju odlučili za ugovor? - To sam zapravo pokušao da objasnim. Kad postoji mogućnost zajedničkog rada, čovek to treba da prihvati. Jer, svaki zajednički rad znači uticanje na onog drugog, na njegova pravila i njegov način razmišljanja. Samo tako se stvari, ja mislim, mogu promeniti. Šta se promenilo tokom rada na projektu CCTV? - To su, prirodno, spore, nevidljive promene. Ja mislim da je potpuno besmisleno očekivati da će se Kina od juče promeniti i da će biti kao mi. U Evropi je razvoj demokratije trajao stotine godina. Čini mi se da se u našoj zgradi mogu prepoznati progresivne snage. Tako se, na primer, u CCTV diskutuje da li državnu televiziju podeliti na jedan tradicionalni i drugi moderni deo koji bi se jako orijentisao na Bi-Bi-Si. Moderni, prosvećeni ljudi, useliće se u našu zgradu. Uz svu skromnost, čini mi se da naša građevina markira preokret. Da li ćete graditi i za druge diktature? Za severnokorejsku, na primer? - Kad NJujorška filharmonija gos­tuje u Severnoj Koreji, onda se to razume kao znak približavanja. Kako sad da se snađu arhitekte? Možda će arhitekti posle iskustava u XX veku, postati sumnjičavi da svojim građevinama ovekovečuju slavu i moći diktatora. - Mi ne slavimo ničiju moć, mi sebi uzimamo slobodu razvijanja sopstvenih ideja. I kad nam naručioci daju slobodu, mi uzimamo posao. Zbog toga se i ne postavlja pitanje da li bismo mi radili za Severnu Koreju. Tamo nema nikakve ponude za zajednički rad, zemlja je zatvorena, ne traži nikakve kontakte. I to je razlikuje od Kine. To što se u Kini za velike projekte, kao i za zgradu CCTV, koristi robovska radna snaga, ne utiče na vašu savest? - U Kini ima mnogo stvari koje mi se ne dopadaju. Ali, ja verujem da moramo biti pragmatični. Lako je pretpostaviti da se u Kini sada stvari odvijaju na pogrešan način. Tako na Zapadu misle mnogi. Ne veruju u pozitivan razvoj. Meni se čini pametnijim pretpostaviti pozitivan razvoj događaja u Kini. Vi ste uvek kombinovali negativno i pozitivno. Napisali ste debelu knjigu o šopingu, bavili ste se bezličnim gradskim rubovima, ispitivali ste urbani haos u Nigeriji. Šta vas nagoni da se time bavite? - Nigde nije napisano da arhitekta mora projektovati i praviti samo lepe kuće. Mene interesuje ono što čovek može nazvati realnošću: aerodromi, trgovačke četvrti, predgrađa. Želeo bih da što je moguće više steknem neutralnu predstavu o stvarima koje se odvijaju u svetu. Opisivaću i analizirati, a da ne donosim sud odmah. Želite reći da ostajete verni vašim novinarskim počecima? - Verujem da se to ne odnosi samo na njih. A šta još? - Nisam radio samo kao novinar. Pisao sam scenarije. Nekad se desi da za vrema rada na nekoj zgradi imam utisak da pišem filmski scenario. Radi se o napetosti, atmosferi i ritmu, o ispravnom redosledu prostornih utisaka. Kad biste hteli da na filmu snimite svoj život, kako biste počeli. - Verovatno bih počeo konvencionalno, od detinjstva. Jer ga se rado sećate. - Zato što je to za mene bilo vrlo uzbudljivo vreme. Rastao sam u gradu, u Roterdamu, kojeg više nije bilo jer su ga Nemci razorili i pretvorili u pustinju. Za decu je to najbolji mogući način za razna otkrića. Kad mi je bilo osam godina, preselili smo se u Indoneziju, u kojoj je sve bilo u pokretu, zemlja je upravo postala nezavisna. Morao sam naučiti indonežanski. Mislim da tom vremenu mogu zahvaliti za svoje azijske korene. Vaše azijske korene? - Kad sam se vratio u Roterdam, tamo je sve bilo uredno, ispravno i čisto, užasno dosadno, sasvim slično tome kako danas izgledaju mnogi gradovi. Tad sam primetio koliko mi se sve dopadalo u Indoneziji, kako je tamo sve bilo privremeno i nezavršeno. Kakav je to samo bio haos, pijace na primer! Mislite da ste se u vašem rodnom gradu osećali kao stranac, više nego u Indoneziji? - Ne znam. Jednostavno mi se dopadalo da svet posmatram spolja, kao neko kome nije sve bilo samo po sebi razumljivo. I u izvesnom smislu, to važi i za naš metod rada u birou; u svakom poslu, po mogućstvu, početi od nule i sve zaboraviti što se navodno odranije znalo. Tako smo radili u Sijetlu, kad smo hteli dobiti predstavu o nečemu što je biblioteka danas. Ili u Portu, u kome smo dugo razmišljali o drugim, različitim funkcijama koje bi mogla imati koncertna kuća. Zvučite mi kao da niste ni gradili te zgrade. - Mi smo ih gradili. Ali za mene je gradnja istraživanje, jedna forma naknadnog razmišljanja i dovođenja u pitanje. Zidanje kao kritika? - Ja ne mislim da arhitektura može biti kritička ili subverzivna. Doduše, ima arhitekata koji to drugačije vide, kao Peter Ajzenman, na primer. On naziva subverzivnošću kad su mu zidovi malo ukoso postavljeni. Subverzivnost kao nova vrsta stila, ništa više od toga. Da li biste sebe opisali kao konvencionalnog arhitektu? - Ne, to nikako. Možda bi se moglo reći da gradnju razumem kao pragmatičnu formu kritike, kao proces učenja obeju strana, pri čemu se kroz to ne prolazi lako. Paradoksalna situacija. Na jednoj strani se pazi na kritičku distancu, a na drugoj se mora uroniti u projekt. Da li to važi i za vaš lični rad, za natezanje teorije i prakse? - Mi uvek pokušavamo sa sistematskim kultivisanjem te napetosti. Pre nekoliko godina osnovali smo, pored OMA (The Office for Metropolitan Architecture) još jedan biro AMO koji se bavi istraživanjem, dizajnom, estetikom, medijima, politikom i socijalnim problemima Podelili ste se kao DŽekil i Hajd. DŽekil zida, Hajd misli. - DŽekil ne zna za Hajda, niti Hajd zna za DŽekila. Ono čime se bavi AMO često biva uneto u projekte. Za nas je neverovatna sloboda to što možemo o nečemu sistematski razmišljati, a da ne moramo tako zidati. Postoji velika potreba za arhitektonskim mišljenjem i van konkretnih projekata Vi ste savetnik „Prade” (italijanska kompanija visoke mode) kao i Evropske unije – jeste li vi Makenzi u graditeljskoj branši? (James O. – „Mac” – McKinsey, profesor ekonomije na Univerzitu u Čikagu, osnovao je 1926. konsultantsku firmu koja je danas kao „McKinsey&Co” u svetu najprestižnija, prva od pet, u menadžmentsko-konsultativnoj industriji.) - U slučaju uobičajenih savetništava, uvek je reč o načinu povećanja profita. To nas ne interesuje, niti to razumemo. Ono šta nas u suštini zanima, jeste propaganda idealnih vrednosti. Šta tu ima idealnog u savetovanju „Prade”? Nešto više od mode i obrta? - Naravno da i toga ima, ali ne samo to. Na primer, radi se o otvorenom prostoru i pitanju da li modne prodavnice mogu biti nešto više od toga: da li one mogu istovremeno biti i sale za predavanja, galerije ili bilo šta drugo, poput centara za kulturna susretanja? To mi nekako dođe kao rafinirana marketinška strategija kad se neki butik predstavlja kao otvoreni kulturni prostor ili kao kulturni centar. - To može biti tako na prvi pogled. Mnoge teme koje proturimo kroz naše projekte kasnije se razvijaju i imaju sopstveni život. I kad nam preko savezništva s „Pradom” uspe skretanje pažnje na javne prostore koji izgledaju kao nešto važno i dragoceno, zbog čega bi to moralo biti loše. Vi ste romantičar! - Kako ste došli na to? Verujete da ćete svojom arhitekturom promeniti svet. - Dobro, u nekom smislu jesam romantičar. Ipak, romantički geniji i heroji umetnosti odavno su nestali. Ali, zar čovek ne mora biti heroj da bi se smatrao sposobnim da savetuje EU? - Mene interesuju ideje. Mislim da Evropljani, pa i sama EU, suviše malo znaju o svojim idejama, čak i o svojim idealima. Meni se dopada što Evropa i ne pokušava da bude superdržava, naprotiv, ona želi da sačuva razlike u sebi, da te različitosti proglasi prednostima. Utoliko je važnije što se Evropa shvata pre svega kao ekonomska interesna zajednica. Ukoliko bi jednog dana propala tržišna ekonomija, onda bi se verovatno shvatilo šta su prave evropske vrednosti. Za sada su poludiktature u svetu vrlo uspešne, ekonomski gledano, to je model koji je mnogima, ovde na Zapadu, prilično atraktivan. Je li je tržišna privreda zaista na kraju? - Već je jasno da tržište na mnogim poljima ne funkcioniše. Tržište sve više raste i širi se, ali mi sebi više ne možemo priuštiti mnogo toga što je samo pre nekoliko decenija bilo podrazumevajuće. Time nikako ne mislim samo na arhitekturu. Pogledajmo samo sistem zdravstvene zaštite, škole i univerzitete i plivačke bazene. U svim tim područjima više ne možemo održati nekadašnji standard iako se zarađuje sve više novca. I nova shvatanja bi to trebalo da se promene? - Ne, možemo pokušati da ukažemo na te deficite i na još neprepoznate mogućnosti. Na određeni način evropska birokratija se da razumeti kao uspešna, jer je doprinela prijateljskom, međusobnom razumevanju država. Kako? - Preko normi i pravila koje formuliše. Ta pravila se preuzimaju i u državama izvan EU i to ne samo kad žele trgovinu sa EU, nego i kad posluju među sobom. Evropski sistem obezbeđuje dovoljnost, definiše forme zajedničkog rada, ne silom već pravilima. Ja mislim da je to novo i iznenađujuće saznanje. Da li je to što naročito cenite u svom poslu? - Ne prođe dan u kome se ne čudim i samom sebi. Nije vam to previše? - Katkad i jeste. I onda? - Tad se zagnjurim. Gde? – U vodu. Plivam svakog dana po dva sata. Svejedno gde sam. Uvek tražim bazen za plivanje. Plivački bazen kao beg? - Ne u smislu poslednjeg mesta klasične utopije. Čovek se predaje, nema uobičajeno držanje. Kad želim da razumem neku zemlju, moram da odem do nekog tamošnjeg bazena. Die Zeit Prevod s nemačkog MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ