Tragedije kao komedije

Priređujući, 1996. godine, za kolo Srpske književne zadruge izabrane komedije Branislava Nušića, shvatio sam da se „sumnjivo lice“, po kome je naslov dobilo jedno od njegovih najboljih dela, ne pojavljuje samo u tom delu, već da je ono Nušićev stalni junak, koga srećemo u svim njegovim komedijama. „U Nušićevom komedijama“ – pisao sam tada – „sumnjivi su svi, i sve: sumnjivi su rođaci, sumnjive supruge i muževi, sumnjivi činovnici, policajci, pisari, političari, služavke; sumnjivi su čak i pokojnici; sumnjiva su srodstva, sumnjivi brakovi, sumnjiv moral, sumnjive reputacije, sumnjivi poslovi, koncesije i transakcije, sumnjivi motivi i namere, sumnjivi testamenti, diplome i doktorati, sumnjivi identiteti!“ I kad sam tražio naslov za tu knjigu, učinilo mi se da ću najbolje učiniti ako naslov njegove komedije Sumnjivo lice prenesem u množinu. Naslov koji sam tako dobio, Sumnjiva lica, učinio mi se kao zajednički imenitelj, pa prema tome i kao prirodan i tačan zajednički naslov svih Nušićevih komedija. Na sličan način sam došao i do naslova za izbor komedija Jovana Sterije Popovića, koji sam sledeće godine, 1997, pripremao za Književnu opštinu Vršac. Kao što su sva lica kod Nušića sumnjiva, tako su sva lica kod Sterije lažljiva i paralažljiva, bilo da lažu druge, bilo da lažu sebe. Tako sam i naslov komedije Laža i paralaža preneo u množinu i, kao naslov adekvatan celokupnom Sterijinom komediografskom delu, dobio sam Laže i paralaže. Danas, pišući predgovor za knjigu izabranih drama Dušana Kovačevića, pitam se da li možda i one imaju neki takav, podjednako ubedljiv i očigledan, zajednički imenitelj. Nije teško primetiti (kao što je, uostalom, već primetio Petar Marjanović) da se skoro sve Kovačevićeve komedije, kao i Nušićeve, odigravaju u okviru porodice. Pred nama promiču članovi porodica Topalović, Vilotić, Čvorović, Pavlović, Kraj, Savski-Keser, Kos, članovi porodice Radovana Trećeg, ili Milana, upravnika pozorišta. Sama po sebi, porodica na sceni nije ništa novo: već smo se nagledali svih onih Helmersovih, Tesmanovih, Borkmanovih, Prozorovih, Besemjonovih, Serebrjakovih, Popovićevih, Glembajevih... Ali su, u odnosu na sve njih, Kovačevićeve porodice bitno drugačije: one su takve da nam se, dok ih gledamo, diže kosa na glavi. Već je porodica Topalović, koja se pojavljuje u prvom Kovačevićevom komadu, Maratonci trče počasni krug, kako kaže Vladimir Stamenković, „nesvakidašnja, čudna porodica“. Prvo, to je isključivo muška porodica, čiji su ženski članovi samo privremeni: Topalovići svoje žene i snahe ubijaju odmah pošto su im obezbedile muškog naslednika i nastavljača porodičnog posla. Pre nego što ih oplode i pobiju, Topalovići žene seksualno upotrebljavaju ne obzirući se na to koja je žena čija, tako da se u njihovoj porodici ne zna „ko je kome otac a ko kome sin“. Drugo, te muške porodice se sastoje od nekoliko generacija: jedan od Topalovića ima 155, drugi 126, treći 102, četvrti 79, peti 44, a najmlađi, Mirko Topalović, 24 godine. Treće, ta porodica je u stvari pogrebno preduzeće, sa stogodišnjom tradicijom. Za sto godina, koliko postoji, to preduzeće je izradilo 50, a prodalo je 19.842 mrtvačka sanduka. Zapravo, onih 50 sanduka je prodalo 19.842 puta: odmah posle pogreba, sanduk se vadi iz groba, očisti se i prefarba, i ponovo se stavlja u izlog. Pri tom, izuzetak nije ni sanduk u kome je sahranjen rodonačelnik porodice, Pantelija Topalović. Međutim, ako ovo pogrebno preduzeće ne proizvodi mrtvačke sanduke, ono, bilo da ubija svoje žene, bilo da gazi prolaznike, proizvodi mrtvace koje u tim sanducima sahranjuje. Jednom rečju, ova porodica, koja je u stvari jedna mračna organizacija, na sceni izrasta u mračnu i dalekosežnu metaforu. U Radovanu Trećem pojavljuju se dve porodice, koje su nikle iz istog korena, koje su došle iz istog Zavičaja, sa iste planine, i koje sad žive u istom soliteru. Radovanova ćerka Georgina je, nevenčana, zatrudnela sa nekim od brojnih Vilotića, iz čega se izrodio i rasplamsao bespoštedan porodični rat: ovi srbijanski Montegi i Kapuleti, u svom soliteru, između sebe podižu barikade, i razapinju bodljikave žice napunjene strujom, i preko tih žica i barikada jedni na druge bacaju bombe, i pucaju iz svih oruđa, od mitraljeza do minobacača. Tradicionalni moral, koga se Radovanovi slepo pridržavaju, ne dopušta Georgini da nevenčana rodi dete, i ona je primorana da svoju trudnoću nosi celih pet godina, čekajući da se njeno blagosloveno stanje legalizuje. Rat između ove dve porodice takođe izrasta u metaforu, koja se sastoji od nekoliko slojeva mračnih značenja. Zastrašujuće deluje i porodica u Urnebesnoj tragediji. Svi su u ovoj tragediji ludi: luda su dva brata, Milan i Kosta, lude su njihove žene, Ruža i Julka, lud je, naravno, i njihov otac i svekar Vasilije, koji se ženi „ludom Nemicom“ Rajnom, ženom iz ludnice u kojoj se i sam leči. I kad ga prvi put ugledamo na sceni, bez dvoumljenja zaključujemo da je lud i Doktor koji ludnicom upravlja. Ludi su i oni koji se ne pojavljuju na sceni: na primer glumac, koji se povremeno javlja telefonom, i koji svakim svojim telefoniranjem sluđuje ionako ludog i sluđenog Milana. Ludi su razgovori, lude su svađe, lude vožnje ludim kolima, lude su svadbe, lude večere. Ludi su svi, i živi i mrtvi! U toj ludoj kući i porodici, u tom ludom svetu, jedini koji je zasad još uvek normalan jeste Ružin i Milanov sin Neven, koji svojom normalnošću izluđuje svoje lude roditelje. „On nije normalan! On definitivno nije normalan!“, kaže za njega rođeni otac, kome je nenormalna Nevenova normalnost. (I u Profesionalcu će jedini normalan čovek biti dočekan kao jedini ludak.) Okružen samim ludacima, Neven, zbunjen i uplašen, postavlja pitanje: „Ko sam ja?“, i mi slutimo da će taj dečak na kraju i sam poludeti, ili zato što neće uspeti da nađe odgovor na to pitanje, ili zato što će uspeti da ga nađe. Zanimljivo je da se u kasnijim Kovačevićevim komedijama, posle Maratonaca i Radovana Trećeg, apsurdnost i čudovišnost ovih porodica ublažavaju i smanjuju. Nestaju preterivanja i hiperbole, slika postaje realističnija i verovatnija, porodica i porodični odnosi dobijaju ljudskije i realnije oblike. Porodica sasvim liči na normalnu porodicu. Liči. Na prvi pogled. Na drugi pogled, mi shvatamo da apsurd i ludilo nisu nestali, da se čak nisu ni smanjili, da su samo prikriveni prividnom normalnošću. Što izgledaju normalnije, ove porodice deluju strašnije i opasnije. Strašnije zato što, gledajući ih, shvatamo da u svakoj normalnoj porodici, i u svakom normalnom čoveku, možemo otkriti čudovište. U odnosu na Maratonce, na primer, u Profesionalcu nema ničega nenormalnog. Za razliku od monstruoznih Topalovića, policajac Luka Laban je normalan čovek, i u toj svojoj normalnosti vrlo razuman i, čak, vrlo sistematičan. Pogledajmo, međutim, šta on u jednom trenutku kaže Teji, uredniku izdavačkog preduzeća, koga je godinama u stopu pratio i motrio: „Pre osamnaest godina, na Filosofskom fakultetu, u dvorištu ispod lipe, održali ste govor O slobodi. Ja sam bio među studentima. Po zadatku... Govor sam krišom snimio... Kod kuće sam pažljivo pročitao i konstatovao da bi vas trebalo ubiti. Jednostavno, prvi put kad se napijete, pregaziti kolima kao psa... To sam sutradan i predložio šefu... Da mi je rekao: `Gazi!` – ode ti. Ne bi bio prvi ni poslednji. Toliko je bilo nesrećnih slučajeva.“ Kao što članovi porodice Topalović, u Maratoncima, jure i gaze ljude po ulicama, tako, u Profesionalcu, Luka Laban otkriva da to isto rade i policajci, ali po službenoj dužnosti. Na prvi pogled, normalno deluje i porodica Čvorović, u Balkanskom špijunu, ali ćemo ispod njihove malograđanske normalnosti ubrzo otkriti zastrašujuće mahnitanje ideološkog ludila. Opsednut uobičajenim problemima malog čoveka, Ilija Čvorović je u početku mali i neprimetan. Ali od trenutka kad sebe proizvede u branioca Države, Režima i Ideologije, i kada, stižući svuda i ne prezajući ni od čega, preduzima najluđe i najneverovatnije akcije, on se uvećava, i multiplicira se, tako da ono što nam je u početku izgledalo kao mala uplašena ljudska bubica, na kraju, mračno i preteće, ispunjava ceo horizont. Na drugačiji način su ludi doktor Nikola Kos i njegova sestra Divna, u Doktoru šusteru: njihovo ludilo nije ideologija, nego demencija i infantilnost. Ta demencija, koja je neiscrpan izvor komičnih situacija, može biti shvaćena i kao vid samoodbrane, i kao oblik bekstva iz stvarnog u neki davni svet detinjstva, zaborava i poluludila. Ali može biti shvaćena i kao rezultat okolnosti koje od ljudi, ako ih već ne pretvaraju u čudovišta, stvaraju imbecile. Bilo kako bilo, ludilo porodice Kos je, za razliku od ludila porodice Čvorović, bezopasno, i ne škodi nikome, osim njima samima. Zlo je u ovoj drami u porodici Branka Bezdana, bivšeg studenta filozofije i „šezdesetosmaša“, koji je u međuvremenu, kao i mnogi buntovnici, postao policajac. I kome to što je postao policajac ne smeta, nego mu čak i omogućava da, u još većoj meri, bude i uspešan mafijaš. Branko i njegov brat Lola su porodično preduzeće za krađe, ucene i ubistva, i kao da poreklo vode od čuvenih Topalovića. Dok su članovi porodice Kos senilni, bezazleni i bezopasni, članovi porodice Bezdan su zli, surovi i opasni. Ipak, da podela na dobre i zle ne bude tako oštra, postarala se doktorova ćerka Ana, novinarka „crnih hronika“. Kao što Doktor u Urnebesnoj komediji, koji leči ludake, i sam pokazuje sve očiglednije znake ludila, tako i Ana, koja piše o kriminalu i kriminalcima, i sama pokazuje sklonost ka kriminalnom ponašanju. U jednoj od završnih scena Doktora šustera otkriva se da ona u svom novinarskom poslu nije manje beskrupulozna i surova nego ubice i kriminalci u svom. Ona leševe oko sebe gleda „bez većeg uzbuđenja“, i fotografiše ih „hladno, mirno, precizno, kao da nije reč o ljudima koji su do pre dva minuta bili živi“. Ubijajući, ubica ne misli na čoveka koga ubija, nego na profit koji mu to ubistvo donosi. Tako i Ana, fotografišući poubijane kriminalce, ne misli o ljudima, ni o njihovoj smrti i nesreći, nego misli o porastu tiraža koji će pomoću tih ekskluzivnih fotki ostvariti. Dakle, isključivo o profitu. Ubica i novinar imaju isti cilj, i isti odnos prema ljudima, svejedno da li u njih pucaju ili ih upucane fotografišu. Pišući o kriminalu, Ana se protiv kriminala ne bori, nego od njega živi. Gledajući kako kroz Kovačevićeve komedije, u sve bržem i sve luđem ritmu, promiču ove ludačke, kriminogene ili senilne porodice, ovi Topalovići, Vilotići, Čvorović, pomišljam kako bi knjizi njegovih drama sasvim lepo pristajao naslov Porodični cirkus, da ga već Kiš nije upotrebio kao naslov svoje trilogije. (...) Jun 2002. (Iz predgovora knjizi „Drame“ Dušana Kovačevića, SKZ, 2002.)