O Dušanu Kovačeviću, besmrtniku, savremeniku, prijatelju

Na početku prošloga veka — umeo je da naglasi moj umni profesor Radovan Samardžić — Srbija je bila mala zemlja kojom su hodili veliki ljudi. Mislio je, naravno, na Slobodana Jovanovića i Jovana Skerlića, na Bogdana Popovića i Stojana Novakovića. U ono doba kulta nauke, pisci, a posebno komediografi, znatno teže su stizali do javnih priznanja i brojnijih čitalaca, a veliki Nušić jedva da je, za života, dobio koje javno priznanje. Srbija je, uopšte, zemlja u kojoj se velikani za života uporno osporavaju, priznaju obično kasno, a legende o njima krenu da se raspredaju tek kad ih smeste u večno konačište. U ovoj našoj maloj državi — temeljno oklevetanoj i demoralisanoj predugom krizom, još uvek bez usaglašenih duhovnih oslonaca — Dušan Kovačević je osobena pojava. Beskrajno darovit ali lično nenametljiv, nenadmašno duhovit ali uvek odmeren, Kovačević je kao i svi veliki pisci preosetljiv. Uz podršku legendarnog Mihiza, stasavao je, nekim svojim razvojnim ritmom, u najvećeg srpskog komediografa posle Sterije i Nušića. Za razliku od Nušića, kojem je članstvo u akademiji nauka stalno izmicalo, da bi ga dobio tek potkraj života, Kovačević je bio nešto srećnije ruke, odavno je dopisni član SANU. Jedan od velikih ljudi naše savremene kulture, na vreme prepoznat, slavljen i uvažavan, Kovačević je zasluženo stekao status kultnog pisca, i to je kult koji se uspešno prenosi u dolazeće naraštaje, ukidajući međe nametnute generacijskim okvirima. Malo je naših pesnika čiji se stihovi znaju napamet, dok su legendarne replike iz Kovačevićevih komedija postale sastavni deo našeg poslovično ironičnog odnosa sa stvarnošću, kao narodne poslovice koje su izronile iz neiscrpne riznice tradicije. Arhetipski modeli srpskog karaktera, dvostruko razvrstani, po socijalnoj skali i po učestalosti, kod Kovačevića su dodatno oneobičavani njegovim iskošenim, kritičkim ali i obavezno blagonaklonim uvidom u naše endemske slabosti, sve u jednom crnohumornom osećanju sveta. Samo iz njegovih drama su se, stoga, mnoge zamišljene situacije vremenom premeštale u našu oporu stvarnost kako bi, i sumnjičavim duhovima, potvrdili njegovu veličinu kao pisca i mislioca. Više puta sam mu rekao kako sam ga dugo doživljavao kao pisca izrazito nadrealne inspiracije, a da mi se sada čini izvrsnim dokumentaristom i hroničarom. Jer, Kovačević do tananosti poznaje naše društvo, kulturu, istoriju, naravi i navike, a nasluti i predoseti nadolazeće događaje. Politički angažovan uvek u kritičnim trenucima, Kovačević je danas jedna od onih javnih ličnosti koja se nije odrekla nijednog od svojih temeljnih uverenja: od toga da je komunizam, nakalemljen na naše zajedničke slabosti, bio najveće zlo koje je, od turskoga jarma, zadesilo srpski narod, do opsesivne fascinacije Titom, kao demonskom emanacijom komunizma, političkim vođom koji je dao nemerljiv lični doprinos onom strašnom padu koji nas je kao narod zadesio za njegove vlasti i od kojeg nikako da se oporavimo. Uostalom, video sam i njegov nacrt scenarija za film o Titu, sastavljen pre nekih petnaestak godina, a koji čeka, kao i sve kod Duška Kovačevića, da dođe na svoj red, kada više ne može da trpi dalje odlaganje. Sećam se, takođe, naših diskusija o „crvenom teroru“ na kraju Drugog svetskog rata i njegove ocene da je Beograd potkraj oktobra 1944. bio velika grobnica mnogih nevinih protivnika i neprijatelja komunizma; naših učestanih rasprava o sistematskom uništavanju srpske elite, o stranputicama jugoslovenstva, o monarhiji i demokratiji, o Rusiji i Evropi, o duhovnim lomovima i čežnji za vaskrsenjem. Nešto od toga (a uporno ga nagovaram da napiše i „prave“ memoare o svojim savremenicima) ušlo je i u eseje o srpskim podelama, sa onom blagom stilizacijom kojom se tekst upija do prisnosti i potpunog prihvatanja. Dušan Kovačević, pri tom, ne pokušava da svoja stanovišta nameće, izbegava da docira i lamentira, nego jasnim porukama istrajno podseća, upozorava i ukazuje, nastavljajući da pomaže u razumevanju sveta u kojem se neprestano dodiruju, prelivaju i sudaraju oprečni ideološki sklopovi i ukršteni kulturni obrasci. U njemu sam oduvek video ne samo pisca s besmrtnim delom, nego i dragocenog istomišljenika i saradnika na polju često zamornog, a mnogi bi pogrešno rekli i zaludnog, narodnog prosvećivanja. Tražeći dodirne tačke u našem porodičnom nasleđu, nije se moglo bez obaveznog pominjanja hercegovačkih korena (njegovi su od Šantića, moji nikšićki guslari), a jednom prilikom smo, pretresajući neuočena značenja „Sv. Georgija“ našli i suštinski važnu zajedničku vezu: njegov deda je u „Velikom ratu“ bio volovodac, a moj, po majci, konjovodac (Kosti Pećancu). Odrasli uz živopisne dedovske priče iz predsolunskog ciklusa („ovako je bilo....“), upili smo obojica onaj isti moralni kodeks koji nas je oblikovao i koji nas i danas određuje, a kojeg se mnogi, skorojevići, secikese i uopšte razni nevaljalci, sada olako odriču... Uoči petog oktobra, zajedno smo, kao najavljeni govornici, otputovali u Toronto, na znatno ranije ugovoreni kongres jedne velike dijasporske organizacije (KSU). Očekujući zajedno povoljan rasplet političke krize, uz sve strepnje i neizvesnosti, Kovačević je, brižan kao da je život njegovog deteta u pitanju, iz hotelske sobe satima telefonirao akterima ove velike nacionalne drame, svestan važnosti mirnog razrešenja ove ključne istorijske krize čijoj je pripremi dao ogroman lični doprinos. Na dan Miloševićeve smrti, nazvao me je iz Lisabona, gde je tada bio ambasador, da još jednom razmenimo misli o epohi koja je, smatrali smo, već bila za nama, i da se raspita o prvim reakcijama naroda na beogradskim ulicama. Kad sam podigao slušalicu, obratio mi se lakonski: „setićeš se sigurno zašto te zovem....“ Odavno naviknuti na uspehe njegovih drama i filmova, mi najčešće nismo dovoljno svesni kakav ugled u svetu uživaju sva Kovačevićeva pozorišna ili filmska dela Lično sam se, mnogo puta, uverio kako se i njegove drame i filmovi snimljeni po njegovim scenarijima, u našem, pre svega balkanskom i širem mediteranskom okruženju, doživljavaju kao domaći filmovi, kao da su metafora zajedničke sudbine. Smatrao sam velikom privilegijom da, svojevremeno, kao ambasador u Grčkoj, priredim svečani prijem u njegovu čast, a povodom premijere „Profesionalca“, koja je, prema očekivanjima, bila propraćena ovacijama, pohvalama po štampi i televiziji, kao i velikim intervjuima za vodeće listove i nedeljnike. Kovačević mi je tada priznao da je to prva naša ambasada u koju je uopšte ušao, odnosno bio pozvan, i to posle uspešnog učešća na više desetina festivala tokom nekoliko decenija promocije naše kulture i umetnosti širom sveta. Nije, razumljivo, zbog toga preterano žalio, samo je hteo da rezignirano ukaže kako se komunistička i neokomunistička vlast odnosila prema njemu i njegovom delu... Živo se sećam više nego pohvalnih reakcija, često i autentičnog divljenja, većine stranaca — od političara i diplomata do kulturnih i javnih radnika, bankara ili velikih preduzimača — kada bih ga predstavio kao scenaristu kultnih filmova, od „Andergraunda“ i „Balkanskog špijuna“, do „Ko to tamo peva“ ili „Maratonaca“. Većini njih činilo se skoro nemogućim da su sva ta remek-dela proizašla iz majstorske radionice samo jednoga čoveka. Međunarodni ugled i brojna priznanja, međutim, Kovačeviću, osim moralne, nisu doneli i očekivanu finansijsku satisfakciju, jer, koliko mi je poznato, od većine starijih filmova i snimljenih drama (prodatih u stotinama hiljada video-kaseta, bar „Radovan Treći“ a skorije i dividija), nema ili skoro da nema, zbog samoupravne regulative onoga doba, uobičajena autorska prava. Kad sam ga jednom nazvao u Lisabon iz kafića u centru Beograda, koji je upravo bio preimenovan u - „Balkanski špijun“, i prigodno ukrašen desetinama fotografija iz filma, samo mi je s uobičajenom rezignacijom uzvratio: „Eh, ja na taj film imam prava koliko i Filip Višnjić na narodne pesme.“ Trebalo je, a nisam se tada setio da mu, povodom poređenja s narodnom poezijom, kažem sledeće: i tvoje delo, dragi Duško, premda obeleženo osobenošću tvoga neograničenog talenta, sadrži onaj dragoceni otisak duha naroda iz kojeg si potekao, a koji se prepoznaje samo u velikim delima, osuđenim da traju i pouzdano svedoče o nama i u nekim dalekim, budućim vremenima.