NEPOŠTEDAN HUMOR

„Balkanski špijun” (Jugoslovensko dramsko pozorište, Teatar „Bojan Stupica”) počinje kao nušićevska komedija, nastavlja se kao groteska i završava kao kafkijanski košmar od koga nas obuzima jeza. Taj put kroz različite žanrove drama Dušana Kovačevića prolazi sa zadivljujućom, virtuoznom lakoćom i prirodnošću: ni trenutka ne kolebajući se, bez ijednog posrtaja, ona se sigurno ustremljuje ka svojoj poenti. Jednom reči, u „Balkanskom špijunu” Kovačević nam se pokazuje kao majstor dramske gradacije, odnosno, po naški, uspinjanja. Rekao sam: nušićevska komedija. Nema nikakve sumnje da je Dušan Kovačević dostojan poslednik i naslednik Nušićev u našoj dramskoj književnosti. NJegove drame „Maratonci trče počasni krug”, „Radovan III” (uprkos svim nedostacima prema kojima, svojevremeno, nisam bio mnogo blagonaklon), „Limunacija”, „Sabirni centar” i sada, evo, „Balkanski špijun”, nepogrešivo identifikuju neke konstante našeg života kao što su to, u svoje vreme, činile i komedije „Sumnjivo lice”, „Narodni poslanik”, „Gospođa ministarka” ili „Ožalošćena porodica”. Razume se, Kovačević je još mlad pisac, i bilo bi preterano tvrditi da je on svoju „Gospođu ministarku” ili „Ožalošćenu porodicu” već napisao; ali ne sumnjam da će ih napisati, i to sa svojim sasvim modernim humorom koji ne štedi mnogo naše nacionalne naravi i običaje, i ne usteže se od apsurda kada treba otkriti njihove najskrivenije mehanizme.