KLICE OTPORA

Protekle dve decenije, kada je reč o drami u Srba, bile su obeležene komedijama dvojice pisaca: Aleksandra Popovića i Dušana Kovačevića. Specifičnosti Kovačevićevog spisateljskog postupka dobile su svoju scensku verifikaciju na brojnim pozornicama; poslednjih godina i u inostranstvu. Taj podatak potvrđuje tezu da je Kovačević pisac univerzalnih istina o čoveku, ali odmah valja reći da te istine nisu zbir opštih mesta. Dušan Kovačević, dakle, oneobičavajući životne pojave uočava njihovu apsurdnost; spisatelj suprotstavlja svoje dramske junake uobičajenom poretku reda i odnosa u društvu. Otpor započinje diskretno, naizgled sasvim logično i opravdano. A zatim, narasta poput bujice i prevodi sve ono što nam se učinilo logičnim i premerenim u apsurd koji prevazilazi mogućnost razumevanja dramskih junaka. Svi Kovačevićevi nosioci razorne klice otpora poretku stvari i odnosa u svetu, Čvorovići, Radovani, Topalovići, kao bitno obeležje svoga delanja i paradoksalnih odluka koje donose, poseduju logiku maničnog čoveka.