Kovačević, slovački dramski pisac

Naslov nije novinarsko preterivanje: Dušan Kovačević je slovački dramatičar ne samo zato što je pisac za svako pozorište već zbog toga što su teme njegovih drama nama, Slovacima, tako bliske, kao što su nam bliski temperament i mentalitet njegovih likova. Kovačević je, jednostavno, deo istorije slovačke dramske umetnosti. Nema u dugogodišnjoj tradiciji slovačko-srpskih pozorišnih veza srpskog pisca koji je u Slovačkoj više izvođen. Prvi je, osim toga, srpski dramatičar čije je delo postavljeno na slovačku scenu posle 1939 („Sabirni centar”, Slovačko narodno pozorište u Bratislavi, 1984). Potrebno je naglasiti da je, i nakon otopljavanja čehoslovačko-jugoslovenskih odnosa, za dogmatski režim i glavni grad Slovačke jugoslovenski model socijalizma bio opasniji nego kapitalizam. Dušan Kovačević na srpske i jugoslovenske scene dolazi u istom periodu kada u bivšoj Čehoslovačkoj (nakon okupacije 21. avgusta 1968) nastupa vreme takozvane normalizacije. U takvoj situaciji nije bilo moguće pomisliti na prevod a kamoli inscenaciju Maratonaca (1972), drame u kojoj protagonist prelazi od apsolutne pobune do apsolutnog konformizma i na kraju kaže: „Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet!” Bilo je potrebno više od dvadeset godina čekati povoljnije prilike. Ali, i posle dolaska Dušana Kovačevića u Slovačku (1984), mogli smo pratiti samo jedan deo njegovih idejno i društveno aktuelnih drama. „Sabirni centar”, prvi Kovačevićev „slovački komad”, izvođen je u razdoblju kad je u Slovačkoj postepeno slabio ideološki pritisak. Sam srpski pisac je, sa svoje strane, pomogao slabljenju tog pritiska. Komad je komunicirao sa potrebama slovačkog pozorišta koje je vodilo rat protiv netolerantne vlasti. Čar teksta pojačan je i time što su gledaoci u predstavi videli svoje glumce u ulogama potpuno drugačijim od onih u kojima su navikli da ih gledaju. Posebno je to bilo uočljivo u slučaju Štefana Kvjetika, koji je na pozorišnoj sceni i u filmovima odigrao mnogo likova robusnih partizana i komandira, idejno svesnih junaka; u „Sabirnom centru” je takođe dobio ulogu partizanskog komandira, ali onoga koji je već (slikovito i doslovno) na drugom svetu! Kvjetikova pojava izazvala je buru smeha (izgužvana prašnjava „uniforma”, vojničke cokule, dvogled, futrola za karte, preko oka crna traka, veliki, poznati gestovi koji deluju komično...). Glumac je, sigurno, veoma dobro znao da pisac ne ismeva herojstvo u borbi, već to kako su završili junaci Drugog svetskog rata. „Sabirni centar” je na prvoj slovačkoj sceni postigao ogroman uspeh kod gledalaca i održao se na repertoaru nekoliko sezona. Nekoliko meseci pre pada režima mogli su „Maratonci” da dotrče u Slovačku (Košice, 1989). Umetnici se više nisu plašili. Očite paralele sa razdobljem normalizacije (razdoblje posle 1968. godine) više nisu bile prepreka, jer je normalizacija u to vreme podjedanako smetala „normalizatorima” i „normalizovanima”. LJudi su predosećali da će dotadašnji svet uskoro biti sahranjen, kao što to na kraju drame uzvikuje Mirko Topalović. Tačno na prvu godišnjicu „plišane revolucije”, 17. novembra 1990, Trnavsko pozorište je postavilo dramu Vaclava Havela „Protest” zajedno sa „Profesionalcem” Dušana Kovačevića. Uprkos postnovembarskoj euforiji, Kovačević je više nego dostojan partner Havelu, koji je tada na vrhuncu popularnosti. Kritičarka, koja je imala određene primedbe na postavku „Protesta”, oduševljeno piše o „Profesionalcu”: „To je jedan od onih pozorišnih doživljaja kada ne možete da se odbranite od smeha, a pri tom vam žmarci prolaze niz kičmu.” Za Slovačku televiziju „Profesionalca” je 1991. režirao Goran Marojević. Iako rađena u skromnim uslovima, drama je zasijala kao kometa u tadašnjem jednoličnom programu, a sledeće godine dobila je specijalnu nagradu na festivalu u Kanu. „Radovan Treći” je došao u Slovačku sa bezmalo tridesetgodišnjim zakašnjenjem (1992), ali sve ono o čemu je govorila „drama iz balkanske sredine” bilo je aktuelno i veoma živo i u „srednjovropskoj” Slovačkoj posle 1989. Tada sam primetio da veličini Dušana Kovačevića zasigurno doprinosi i to što je godinama pre „velikog praska” u zemljama srednje i istočne Evrope anticipirao događaje optimističkim plačem novorođenčeta koje je došlo na svet uprkos tome što ga niko nije želeo. Situacija posle novembra 1989. omogućavala je brzo reagovanje na stvaralaštvo Dušana Kovačevića – „našeg Duška Kovačevića”. I ne samo to, prevodilac i njegova izdavačka kuća su, uz predstavu u Bratislavi 1992, pripremili broširano izdanje „Urnebesne tragedije”. Jedna kritičarka je napisala: „Da nam ‚Urnebesna tragedija‘ nije došla, morali bismo je izmisliti”. Slovački reditelj Pavel Haspra u programu za „Doktora Šustera” (Bratislava, 2003) ističe moralne aspekte drame kao značajne u današnjem posrnulom svetu. Ugledni pozorišni kritičar Ladislav Čavojski zaključuje: „Doktor nam je nekako poznat. To je dalji rođak Stodolinog Pučika, Čapekovog Galena. Mali čovek, čudak, junak protiv svoje volje. Balkanci imaju dragocen dar i osećanje. Znaju da i o stvarima smrtno ozbiljnim govore sa humorom”. Po pravilu, svaki autor o sebi, a u znatnoj meri i o svojoj zemlji, govori pre svega kroz svoje delo. Ne bismo ipak u potpunosti sagledali značaj Dušana Kovačevića za Slovačku kad bismo ostali samo na recenzijama postavki njegovih drama i na tekstovima u pozorišnim programima. Kovačević od osamdesetih u Slovačkoj nastupa kao predstavnik tradicionalno dobrih slovačko-srpskih i srpsko-slovačkih odnosa i kao umetnik evropskog formata, koji je svojim stvaralaštvom i stavovima izrazito stajao na strani onih koju su doprineli padu komunističkog režima. Taj režim je, uprkos nijansama, u našim zemljama bio isti. O fenomenu Kovačević pisali su najznačajniji dnevnici i kulturni nedeljnici, srpski autor je zainteresovao sve generacije novinara i teatrologa. Pisano je o „duhovnoj bliskosti”, „društvenoj kritici”, podsećalo se na „satiričnu oštrinu”, ali u  suštini naglasak je bio na Kovačevićevom „beskompromisno humanističkom moralnom stavu prema svetu i ljudskoj egzistenciji”. Kovačević je autor za sve režime, ali i disident u svim režimima. Tako je u Slovačkoj i prihvatan. Kovačević se u Slovačkoj smatra za živog klasika. U proteklim godinama to je bio jedini poznatiji jugoslovenski intelektualac od poverenja i autoriteta. Najzad, ne dešava se često da razgovor sa inostranim dramskim piscem i njegova fotografija budu objavljeni na prvoj strani ozbiljnog dnevnika sa visokim tiražom. Dr Jan Jankovič (1943), do danas najproduktivniji prevodilac srpske, hrvatske, makedonske i slovenačke književnosti na slovački jezik (više od 120 knjiga, 40 drama u profesionalnim teatrima). Uveo je Kovačevića u slovačko pozorište. U izdavačkoj kući „Juga”, koju je osnovao 1991, objavljuje knjige iz južnoslovenskih književnosti.