Dogovor bez dogovora

I najbogatiji i najrazvijeniji, koji su do sada svojim delovanjem najviše ugrožavali planetu Zemlju mada su dugo odbijali da to priznaju, poput američkog predsednika DŽordža Buša, konačno su, izgleda, počeli da shvataju s kakvim se sve pretnjama suočava svet zbog dramatičnih klimatskih promena izazvanih njihovim nesavesnim ponašanjem. Stoga glavni zaključak prošle nedelje okončanog samita osam vodećih industrijskih zemalja sveta, okupljenih na ovogodišnjem sastanku kluba najbogatijih i najmoćnijih zemalja pod imenom G8, u kome se izričito zahteva da najkasnije do 2050. godine bude za 50 odsto smanjena emisija štetnih gasova koji prouzrokuju efekat staklene bašte i utiču na globalno zagrevanje, predstavlja svakako važan korak u dobrom pravcu. Sam predsednik Buš je pobedonosno saopštio da je samit bio „veoma uspešan” i da je na njemu postignut “značajan napredak”. „Da bismo se na odgovarajući način suočili sa izazovom klimatskim promena, predstavnici svih ekonomski važnijih zemalja moraju sesti za isti sto. A to se upravo dogodilo”, ocenio je američki predsednik napuštajući Japan nakon prošlonedeljnog samita G8. Skeptici, međutim, kažu da je najavljena akcija ipak nedovoljna. „Suviše malo, suviše kasno”, ocenjuje magazin „Tajm”, sumirajući prigovore pobornika energičnijih poteza za zaštitu od neželjenih efekata klimatskih promena. Jer, tek načelno i neprecizno definisana obaveza koju su prihvatile najrazvijenije zemlje članice G8 (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija, Kanada i Rusija) i dalje ne sadrži nikakva uputstva o tome kako stići do željenog dugoročnog cilja. I, šta bi ko trebalo da učini u međuvremenu, do 2010, 2020 ili 2030. godine. O tome, naime, među članicama ovog prestižnog kluba i njihovim gostima koji su poslednjeg dana bili pozvani da im se pridruže u mestu Tojako u blizini Saporoa, na japanskom ostrvu Hokaido, nije bilo saglasnosti. Na kraju će se ispostaviti da među onima koji prihvataju stav da do 2050. godine treba smanjiti emisiju štetnih gasova za 50 odsto nije bilo saglasnosti čak ni o baznoj godini od koje bi se računao taj procenat. Evropljani, na primer, smatraju da bi bazna godina trebalo da bude 1990, prema kojoj su bile izračunate i kvote dopuštenog ispuštanja štetnih gasova u atmosferu za pojedine zemlje u protokolu iz Kjotoa. Na drugoj strani, Japanci smatraju da procenat smanjenja treba računati u odnosu na današnju situaciju. Razlika između ta dva načina računanja procenta željenog smanjenja emisije štetnih gasova nije, naravno, beznačajna. Grupa industrijski razvijenih zemalja, okupljena prvi put – na inicijativu francuskog predsednika Žiskara Destena - još nakon prve velike naftne krize 1973, u želji da se stvori reprezentativan međunarodni forum najrazvijenijih na kome bi se raspravljalo o najvećim izazovima savremenog sveta, ima za sobom već zavidnu istoriju. Klub najrazvijenijih je najpre imao samo sedam članova, koji su bili izabrani po prilično rastegljivim kriterijumima. Tako su Francuzi, kao glavni inicijatori, u dogovoru sa Nemcima veći deo mesta unapred rezervisali za evropske zemlje. Amerikanci su onda zahtevali da se jedno mesto obezbedi i za njihovog prvog suseda Kanadu… Kasnije je, uprkos protivljenju pojedinih članica, u to društvo primljena i Rusija, pa je ime grupe iz G7 promenjeno u G8. Međutim, svet se u međuvremenu menjao velikom brzinom, daleko većom od brzine kojom se menjala unutrašnja struktura ove organizacije, pa je tako morala biti izmenjena i priroda problema sa kojima su se suočavali najmoćniji. U novije vreme značajno je izmenjen i spisak učesnika koji su dugo davali ton ovim skupovima. Prvo su otišli Gerhard Šreder i Žak Širak. Potom i Toni Bler i Vladimir Putin. Jedini preostali iz stare garde bio je odlazeći američki predsednik DŽordž Buš, kome je ovo bio i oproštajni samit G8. Možda je upravo stoga on na odlasku bio znatno popustljiviji nego obično. Glavne zvezde ovogodišnjeg samita G8, pored domaćina, japanskog premijera Jasuo Fukude, bili su novi ruski predsednik Medvedev i francuski predsednik Sarkozi, trenutno predsedavajući u EU. Sve donedavno u ovom društvu najviše se govorilo o međunarodnom terorizmu, ili o zemljama koje sačinjavaju tzv. „osovinu zla” i kojima bi bogati morali po svaku cenu da se suprotstave. Sada, međutim, preovlađuju teme kao što su cene nafte i hrane, kriza bankarskog sistema, globalno zagrevanje… Umesto da se, kao nekada, govori isključivo o konfrontaciji (sa islamskim i drugim neprijateljski raspoloženim zemljama) sada se češće pominje potreba „zajedničke akcije” i „globalnog pristupa globalnim problemima”. Zato je, valjda, razumljivo što su pojedine članice G8, a pre svih Francuska i Velika Britanija, počele da lobiraju da se klub ponovo proširi i da se u njega uključe i velike zemlje u razvoju kao što su Kina, Indija, Brazil. Upravo iz tog razloga su i prošle nedelje, kada se raspravljalo o klimatskim promena i akciji koju treba preduzeti da se smanji globalno zagrevanje, u svojstvu specijalnih gostiju bili pozvani i lideri Kine, Indije, Brazila, Meksika i Južne Afrike (G8 + 5), ali i predstavnici EU, Australije, Južne Koreje i Indonezije. U tom šarenom društvu, kada su se za istim stolom našli stari i novi ekonomski džinovi, najrazvijeniji i oni koji se ovoga trenutka najbrže razvijaju, došle su do izražaja sve razlike i svi međusobno suprotstavljeni interesi. Ispostavilo se, naime, da tek kada su članovi kluba G8, predvođeni Amerikom, počeli da priznaju da se nešto ipak mora učiniti pre nego što bude sasvim kasno, nove ekonomske sile, poput Kine i Indije, objavile da im ne pada na pamet da ograničavaju sopstveni razvoj, a time i emitovanje štetnih gasova u atmosferu, ukoliko pre toga SAD, Japan i EU ne pristanu na značajniju redukciju. „Najrazvijenije zemlje moraju više da smanje emisiju štetnih gasova u atmosferu. Kina je kao svoj najvažniji cilj odredila razvoj ekonomije, kako bi stanovništvu omogućila bolji život. Uostalom, količina štetnih gasova koje Kina danas emituje, mereno po stanovniku, nije naročito velika”, ponovio je kineski predsednik Hu Đintao. NJemu u prilog govore i činjenice da daleko najviše fosilnih goriva troši i najviše ugljendioksida (20 tona godišnje) emituje prosečni stanovnik SAD. Sledi EU (10 tona po stanovniku), dok je prosečan Kinez odgovoran za samo 5 tona „emisije” koja izaziva globalno zagrevanje. Slično gledište zastupao je i premijer Indije Manmohar Sing, pozivajući članice G8 da i u ovom slučaju demonstriraju „vođstvo” i da daju primer ostalima tako što će najpre same značajnije smanjiti ispuštanje gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i globalno zagrevanje. Indija, naime, smatra da je problem klimatskih promena blisko povezan sa problemom obezbeđenja hrane i energije. Zapravo, predstavnici pet „zemalja u razvoju” (Kina, Indija, Brazil, Meksiko i Južna Afrika) u kojima trenutno živi 42 odsto svetskog stanovištva, pozvanih da se pridruže raspravi o klimatskim promenama na prošlonedeljnom samitu G8, izdali su zajedničko saopštenje u kome se objašnjava suština njihovog neslaganja sa zaključkom kluba najrazvijenijih. Oni kažu da je za njih neprihvatljiv zahtev da sada svi moraju jednako doprineti smanjenju emisije štetnih gasova za jednu polovinu. „Najrazvijeniji su do sada najviše doprineli globalnom zagrevanju pa je red i da oni srazmerno svojoj ekonomskoj snazi i uticaju na klimatske promene najviše doprinesu smanjivanju emisije štetnih gasova”, kaže se u tom saopštenju. Postoje i ozbiljne razlike u pogledu budućih fondova iz kojih bi se finansirali projekti usredsređeni na borbu protiv globalnog zagrevanja. Amerikanci i njihovi glavni saveznici žele da Svetska banka (u kojoj oni imaju odlučujući uticaj) rukovodi tim projektima, dok zemlje u razvoju i siromašne zemlje žele da se taj poduhvat poveri Ujedinjenim nacijama. Tamo gde i siromašni imaju jednako pravo glasa. „Klimatska pravda da, Svetska banka ne”, uzvikivali su antiglobalistički demonstranti okupljeni povodom skupa G8 u Japanu, dok ih je policija držala na bezbednoj distanci. Američki predsednik Buš je uzvratio da Amerika ne prihvata da se već sada precizno unapred određuju njene obaveze u pogledu smanjivanja emisije štetnih gasova u narednim decenijama, ukoliko veliki zagađivači kao što su Kina i Indija odmah ne preuzmu svoj deo obaveza. Drugim rečima, više niko i ne pokušava (kao što je to donedavno činio oficijelni Vašington) da porekne da je svet suočen sa ozbiljnom pretnjom globalnog zagrevanja. I, da je ta pošast prouzrokovana pre svega nesavesnim ljudskim ponašanjem. Takođe, više niko ne poriče da se problem može rešiti, pre svega, smanjenjem ispuštanja štetnih gasova u atmosferu. Ali, i dalje na vidiku nema delotvornog i univerzalno prihvaćenog sporazuma o tome ko bi i koliko ubuduće trebalo da se uzdrži od delovanja koje izaziva globalno zagrevanje. I, ko i koliko treba da ograniči sopstveni privredni razvoj radi smanjenja globalnog zagrevanja i očuvanja planete Zemlje. Sve je utoliko ozbiljnije što među ekspertima za ovu oblast danas već preovlađuje uverenje da bi emisiju štetnih gasova trebalo smanjiti ne za 50, nego za bar 80 odsto ako se želi postići stvarno poboljšanje. Inače, na specijalnoj konferenciji UN posvećenoj klimatskim promenama, održanoj decembra 2007. na Baliju, na kojoj je učestvovalo 180 zemalja, i bogatih i siromašnih, dogovoreno je da krajem sledeće godine u Kopenhagenu započne rad na novom univerzalnom sporazumu posvećenom globalnom zagrevanju, koji bi trebalo da zameni Protokol iz Kjotoa. Stoga bi se rasprava o klimatskim promenama na prošlonedeljnom samitu G8 u Japanu mogla razumeti i kao dogovor o zajedničkoj strategiji najrazvijenijih zemalja u pregovorima sa svima ostalima koji imaju suprotstavljene interese. Pre svega sa novim ekonomskim džinovima koji se brzo razvijaju, ali i sa velikim brojem siromašnih zemalja, najviše pogođenih sušom, poplavama i ostalim klimatskim promenama. U celoj ovoj priči odlučujuću ulogu, nesumnjivo, ima Amerika. Šanse da svet uskoro okrene „drugi list” u borbi protiv globalnog zagrevanja donekle se povećavaju ne samo zbog rastuće svesti o ozbiljnosti ovog problema, nego i zato što će za nekoliko meseci Bušovu poziciju u Beloj kući preuzeti jedan od dvojice pretendenata (Barak Obama ili DŽon Mekejn) koji tvrde da su spremni za suočavanje sa problemom klimatskih promena i obavezom SAD da značajno smanje emisiju štetnih gasova. O drugim velikim svetskim temama o kojima je na samitu takođe bilo reči - što na zvaničnim sastancima, što u neformalnim razgovorima – nije zaključeno ništa spektakularno. O naftnoj krizi se, na primer, nije moglo ozbiljno razgovarati zato što neke od glavnih zemalja proizvođača nafte, članice OPEK-a, nisu bile ni pozvane na ovaj skup. Ipak, zemlje članice kluba G8 su postigle dogovor o instrukcijama koje će dati svojim predstavnicima uoči nastavka pregovora u okviru Svetske trgovinske organizacije 21. jula u Ženevi. Ništa novo nije se čulo ni o svetskoj krizi hrane. A koliko je ta tema trenutno aktuelna svedoči, makar indirektno, i nedavna studija Svetske banke u kojoj se kaže da će se zbog skoka cena hrane u svetu barem još 100 miliona ljudi (oko 30 miliona samo u Africi) naći ispod granice siromaštva. „Svet je sada suočen sa tri krize koje se simultano odvijaju – krizom hrane, krizom klime i razvojnom krizom”, ocenio je generalni sekretar UN Ban Ki Mun i pozvao najrazvijenije zemlje članice kluba G8 da ispune svoja ranija obećanja i udvostruče pomoć Africi najkasnije do 2010. godine.