Verbalni ili pravi rat

Gruzija traži zasedanje Saveta bezbednosti i optužuje Rusiju za agresiju, ruski vojni avioni lete nad Abhazijom, gruzijski ambasador je povučen iz Moskve, a planirani susret Mihaila Saakašvilija i Dmitrija Medvedeva odložen na neodređeno vreme, Gruzija evakuiše decu sa teritorije nepriznatih republika... To je slika današnjeg stanja u Gruziji. Uz to, Sergej Lavrov upozorava da stupanje Gruzije u NATO neće doprineti rešavanju konflikata dve nepriznate republike sa Gruzijom, naprotiv, uništiće nadu da će se oni ikad rešiti. Rusija prvi put zvanično priznaje da su njeni vojni avioni leteli nekoliko časova iznad Južne Osetije (narušili vazdušni prostor Gruzije), kako bi „ohladili usijane glave” u Tbilisiju. „Postalo je neophodno preduzeti hitne i efikasne mere da se ne dopusti krvoproliće i situacija zadrži u pravnim okvirima”, kaže se u nedavnom saopštenju MIP-a Rusije i dodaje da je tako sprečen „razvoj situacije po scenariju sile, čija je verovatnoća bila više nego realna”. Tako je gruzijskom predsedniku stavljeno do znanja da će, ukoliko zaista pokuša da silom potčini Abhaziju i Južnu Osetiju, imati posla ne samo sa lokalnim oružanim formacijama sastavljenim uglavnom od dobrovoljaca, nego i sa ruskom vojskom. Reč rat se sve češće čuje i u Gruziji, i u nepriznatim republikama, i u Rusiji. Mediji „otkrivaju” tajna dokumenta iz kojih se vidi da Gruzija, po osetinsko-abhaskim „saznanjima”, samo što nije napala dve nepriznate republike, a po gruzijskim, glavni problem je Rusija, koja zapravo namerava da malenoj Gruziji otme deo teritorije. Beleži se pomeranje vojski, njihovo utvrđivanje, kopanje rovova. I jedni i drugi pozivaju Savet bezbednosti, međunarodnu zajednicu, G-8, Evropsku uniju... da ih zaštite od agresivnosti onih drugih. Pale su i prve žrtve. Počelo je serijom eksplozija, najpre u Gagrama 29. juna, kad su eksplodirale dve eksplozivne naprave, a nastavljene 30. juna na pijaci u glavnom gradu Suhumiju. Četiri čoveka su poginula, a nekoliko ih je ranjeno. U noći između 3. i 4. jula nekoliko sati se pucalo sa gruzijske granice prema Chinvaliju, glavnom i jedinom gradu u Južnoj Osetiji. Gruzija tvrdi da su Osetini prvi počeli, Osetija da je gruzijska vojska napala. Komanda Mešovitih snaga za održavanje mira na toj teritoriji saopštila je da su, pred samu pucnjavu, svi gruzijski vojnici iz kontingenta mirovnih snaga napustili svoje položaje. Predsednik Abhazije Sergej Bagapš izjavio je da zbog svega toga, ali i provokacija koje traju već 15 godina, „Abhazija prekida sve kontakte sa Gruzijom”. On je objasnio da je cilj nove destabilizacije situacije na teritoriji Abhazije i Južne Osetije da „Gruzija dokaže međunarodnoj zajednici da je u Abhaziji došlo do situacije koja se ne može kontrolisati i da je zato neophodno na tu teritoriju dovesti druge mirotvoračke snage”. Vrhunac napetosti postignut je kada su uhapšena četiri gruzijska oficira, što je Saakašvilija inspirisalo da zapreti da će ih silom osloboditi. Oni su uskoro oslobođeni, a ruski „suhoji” su krenuli u svoju misiju „hlađenja glava”... Usijane glave na terenu su zaista ohladili letovi ruskih vojnih aviona, ali su istovremeno dali šlagvort Gruziji da još jednom upozori svet na svog agresivnog velikog suseda i zatraži sastanak SB na kome bi se osudila agresija na Gruziju. Naravno, s obzirom na to da je Rusija član SB sa pravom veta, o tome ne može biti reči, i Gruzija to zna, pa zato njen predstavnik u UN i napušta NJujork ne čekajući zasedanje SB – žuri u Tbilisi da se sretne sa Kondolizom Rajs kojoj se Mihail Saakašvili obraća pitanjem: „Vi ćete braniti naše interese?” (misli se na ulazak u NATO), i dobija odgovor: „Mi uvek branimo svoje prijatelje.” Ipak, Saakašvili je od Kondolize Rajs dobio manje nego što je očekivao. Umesto da garantuju da će ih braniti od Rusije, „prijatelji” objašnjavaju da neće ući u direktnu konfrontaciju sa Moskvom i savetuju Gruziji kao najbolje rešenje upravo ono na kome Moskva godinama insistira – potpisivanje sporazuma o nenapadanju sa nepriznatim republikama. Istini za volju, Bela kuća izjavljuje da je „duboko zabrinuta” zbog narušavanja gruzijskog vazdušnog prostora i savetuje da na spornu teritoriju dođu međunarodne snage. Iako ni o tome ne može biti reči jer se takva odluka donosi u Savetu bezbednosti, Gruzija je deo svog cilja postigla – prvi put se javno kaže da Mešovite snage, sastavljene od vojske Rusije, Gruzije, Severne i Južne Osetije, nisu u stanju da obezbede mir, a to znači i da pregovori o rešavanju problema nepriznatih republika nisu uspeli... Ali Tbilisiju to neće doneti nikakvu korist. Naprotiv, Gruzija je pretrpela ozbiljnu štetu jer nerešeni teritorijalni problemi nisu baš neka preporuka za ulazak u NATO, što je, ponekad se čini, životno pitanje Mihaila Saakašvilija, pa nije čudno što grmi sa svih mogućih tribina. Odluka o tome da li će dobiti poziv u alijansu u aprilu je odložena za decembar. Otuda i pokušaji Gruzije da brzopotezno reši problem. Rezultat je ispao suprotan od očekivanog i svi dalji napori u tom smislu donosiće još gore rezultate, pogotovo što Rusija već stavlja do znanja da će Gruzija u NATO moći samo bez Južne Osetije i Abhazije, mada i ta varijanta ne izgleda baš mnogo verovatna. S druge strane, abhasko rukovodstvo zbog neuspeha pregovora nije na naročitom gubitku. Naprotiv, nepriznata republika je još jednom dokazala da nije i ne namerava da ikad bude pod kontrolom Gruzije. Nikad, od raspada SSSR-a, mada varnice sevaju punih 14 godina, odnosi između Rusije i Gruzije nisu bili u takvoj krizi. Mediji u Tbilisiju objavljuju nekakav „tajni plan” zauzimanja gornjeg dela Kodorskog klanca koji su tobože pripremili Rusi i Abhasci i prema kome će napad, koji treba da bude blic krig, na tu teritoriju početi između 20. avgusta i 10. septembra. Ali novi rat na ovoj teritoriji nikome ne bi odgovarao. Lokalnom stanovništvu jer su još isuviše sveža sećanja na devedesete kada su desetine hiljada ljudi izginule, a stotine ostale bez domova. Ni Rusiji rat ne odgovara, jer bi od njega bilo više štete nego koristi – nije joj potreban imidž agresora, pogotovu što se isti cilj može postići prosto čekajući da Mihail Saakašvili napravi grešku. On je ionako veoma nestrpljiv da nepriznate republike potčini volji Gruzije. Ukoliko, dakle, Saakašvili krene da osvaja Suhumi i Chinvali, Moskva prosto ima obavezu da brani svoje građane koji čine veliku većinu u tim republikama, a to već nije agresija nego nužna odbrana, na šta se, čak i na Zapadu koji nije baš sklon Rusiji, drugačije gleda. Naravno, Saakašvili to odlično zna, pa će rat verovatno ostati na verbalnom nivou, mada ne treba zanemariti činjenicu da se sve događa na Kavkazu na kome žive brojni srodni, ratnički narodi, gde i dalje vlada krvna osveta, i da se sve lako može oteti kontroli. Uostalom, ni Tbilisiju rat nije potreban – on u njemu nikako ne može pobediti, a nije potreban ni rukovodstvima nepriznatih republika jer je njihova današnja pozicija prilično zgodna - imaju zaštitu Rusije, a ipak su samostalne, Gruziji se ne potčinjavaju. I mada je ta teritorija već odavno postala poligon odmeravanja snaga, rat ne odgovara ni Vašingtonu jer bi to bilo odmeravanje snaga sa Rusijom, a čak i kad ne bi bilo direktnog mešanja – njemu je već dosta sopstvenih ratova po celom svetu. Zato je, dok su grmele eksplozije, u Berlinu održan samit „Grupe zemalja prijatelja generalnog sekretara OUN za Gruziju” (Velika Britanija, Nemačka, Rusija, SAD i Francuska) koje su pokušavale da pronađu međunarodni recept za rešavanje problema Abhazije. Naravno, do rešenja se nije moglo doći jer su neke članice došle s predlogom plana u tri etape, kojim se predviđa najpre ukidanje Putinovog ukaza o uspostavljanju specijalnih veza sa Abhazijom, donetog 16. aprila, povlačenje dela ruske vojske i preformulisanje mirotvoračkog formata, potom bi došlo razmatranje ekonomske rehabilitacije konfliktnih zona, da bi na kraju bile donete političke odluke o konačnom rešenju statusa ove nepriznate republike. Rusko Ministarstvo inostranih poslova ne prihvata takav plan i smatra da su ti predlozi samo ideje pojedinih zemalja. U međuvremenu se u nekim ruskim medijima pojavila informacija da je Gruzija predložila Rusiji podelu Abhazije na dve uticajne sfere od kojih bi veća pripala Rusiji. Ministarstvo inostranih poslova Rusije potvrdilo je da je Gruzija predložila paket mera za rešavanje konflikta, ali nije komentarisana ideja o podeli. Ruska strana smatra da je osnova za rešavanje konflikta Moskovski sporazum o prestanku rata između Gruzije i Abhazije od 14. maja 1994. godine, kao i rezolucija Saveta bezbednosti OUN. Moskva tvrdi da neće ukinuti odluku Vladimira Putina o uspostavljanju posebnih odnosa između RF i Abhazije. I predsednik Gruzije Mihail Saakašvili odbija svaku pomisao na podelu teritorije i tvrdi da će se boriti „do poslednje kapi krvi” za „svaku stopu gruzijske zemlje”. Analitičari prisustvo ovakvih informacija u medijima ocenjuju kao pokušaj Gruzije da posvađa Moskvu i Suhumi. Svesni da Abhazija neće pristati na podelu, oni, lansirajući priče da je Moskva na to već pristala, pokušavaju da izbiju tlo ispod nogu abhaskih pregovarača. Ostvarenje tih planova, ili bilo kog drugog plana, biće vrlo teško jer se ovaj deo Kavkaza pretvorio u teren za globalne političke igre. Vašington želi da ima oslonac u Gruziji, formalno - da bi kontrolisao Bliski istok i Iran, dok Rusija to doživljava kao direktnu pretnju sopstvenoj bezbednosti. U sve to uključena je i potreba Mihaila Saakašvilija da konsoliduje sopstveni, prilično klimav režim „gordo se suprotstavljajući” imperijalnoj Rusiji. Tako sve tri strane pomažu jedna drugoj gurajući zemlju sve bliže ratu koji niko ne želi. Abhazija je u trenutku proglašenja nezavisnosti Gruzije 1991. godine imala status autonomne republike u okviru Gruzije. Ona je početkom 19. veka, na sopstveni zahtev, kako bi izbegla tursko osvajanje, kao kneževina, pripojena Rusiji, da bi je Staljin kasnije „smestio” u Gruziju. Kad se SSSR raspao, zatražila je da izađe iz sastava samostalne Gruzije i pripoji se Rusiji. Zvijad Gamsahurdija, prvi predsednik samostalne Gruzije, ukinuo je tu autonomiju, i poslao vojsku da smiri Osetine. Došlo je do krvavog rata sa Tbilisijem, koji je Gruzija izgubila i ni dan-danas ne kontroliše „samoproglašenu republiku” koja joj samo formalno pripada. Moskovskim sporazumom od 1994. na spornu teritoriju je poslata Mešovita kontrolna komisija sa kopredsednicima iz Rusije, Gruzije, Severne i Južne Osetije, koja se sastoji od tri bataljona sa po 519 ljudi. Za 14 godina u zoni konflikta poginulo je 100 mirotvoraca. Tbilisi u poslednje vreme nije zadovoljan tom misijom i čini sve da je zameni međunarodnim mirovnim kontingentom. Sergej Lavrov, ruski ministar inostranih poslova, međutim, ponavlja ruski stav da je jedino rešenje ono koje je prihvatljivo za obe strane. „Mi moramo stvoriti uslove da gruzijski, ruski, osetinski narodi i abhaski narod mogu da žive normalno, konstruktivno, da drugarski sarađuju u razvoju te prekrasne teritorije. Da ljudi tamo ne žive pod stalnom pretnjom. Ako uspemo da se skoncentrišemo na to, na sudbinu ljudi koji tamo žive, mislim da će se sve ostalo lako rešiti.”