Zašto su Sloveni uvek glupi i surovi?

Da se slovenskim varvarima krvavo osveti, izrazio je želju Fridrih Engels u članku koji se pojavio 13. januara 1849. u Neue Rheinische Zeitung-u. Zašto? Šta mu je to pobudilo bes? Pre svega činjenica da je revolucija u Austriji i Mađarskoj ugušena trupama u kojima su služili mnogi hrvatski i slovenački vojnici. To mu je, pak, dalo povoda da tzv. Južnim Slovenima pripiše kontrarevolucionarna ubeđenja i nazore, po čemu se oni razlikuju od Nemaca, Poljaka i Mađara, koji su se, po njemu, aktivno uplitali u istoriju i predstavljaju nosioce progresa. Stoga bi južnoslovenski narodi morali, zajedno sa sličnim malim i bezistorijskim otpadima i ruinama od naroda, da nestanu sa zemlje prilikom i putem sledećeg svetskog rata: sledeći svetski rat će zbrisati sa zemaljske kugle ne samo reakcionarne klase i dinastije, nego i čitave reakcionarne narode. To je takođe progres. To nije samo, međutim, bila skandalozna teza, preuzeta od Hegela, o postojanju neistorijskih naroda, tome valja dodati i Engelsov strah i prezir prema panslavizmu, koji je po njemu isto tako pokazivao reakcionarne tendencije. Engelsov napad na panslavizam usledio je mesec dana kasnije u članku koji je nosio ironično zamišljen naslov: Demokratski panslavizam (Der demokratische Panslawismus). Ovde Slovenima, odnosno slovenstvu, nije samo poricao svaki demokratski nazor i progresivnu ulogu u istoriji, nego uopšte njihovu samosvojnost i životnu sposobnost. Jedan od razloga je bio taj što su težnje za nezavisnošću Čeha i Slovenaca išle na teret Nemaca, koji su germanizovali nekadašnje slovenske teritorije, što je, pak, bilo u interesu civilizacije. U druga dva članka koja je objavio u februaru 1852. Engels je otišao i korak dalje. U njima je hvalio prodiranje nemačkih elemenata u poljske oblasti i njihovu germanizaciju. Otuda se sada izjašnjavao u svojim komentarima o poljskom pitanju u crkvi Sv. Pavla protiv obnavljanja Poljske u granicama iz 1772. godine, za šta se nije zalagao 1848. godine. Poljskoj bi se moglo nadoknaditi gubljenje njenih zapadnih provincija, koje su sad postale nemačke, proširenim oblastima na istoku. Na to se još jednom nadovezalo proklinjanje panslavizma. „To je jedan smešan, antiistorijski pokret, koji je uzdigla šaka slovenskih diletanata istoričara (...) a njegov cilj je podjarmljivanje civilizovanog Zapada od strane varvarskog Istoka, grada od strane seoske ravnice, trgovine, industrije i duhovnog života od strane primitivnog ratarstva slovenskih robova.” Slično je izgledalo i u članku koji je Engels objavio 1855. o temi odnosa Nemačke i panslavizma: panslavizam nije pokret za nacionalnu nezavisnost, to je pokret koji teži da poništi ono što je istorija u trajanju od hiljadu godina stvorila, pokret koji se ne može realizovati a da se Turska, Mađarska i polovina Nemačke ne počiste sa karte Evrope, koji, ukoliko bi ovaj pokret ostvario taj rezultat, ne bi svoje trajanje obezbedili osim uz potčinjavanje od strane Evrope. Stoga postoji samo jedna alternativa: potčinjavanje od strane Slovena ili uništavanje jednom zauvek centra njihove ofanzivne snage – Rusije. Ovo je bio rasni rat protiv savezničkih rasa Slovena i Romana, na koji je Marks upozoravao 1870, da bi ga istovremeno barem indirektno pospešio. Sve ovo navedeno je sasvim dovoljno. Nema potrebe dalje se upuštati u Marksovo nagrđivanje navodno nekulturnih Slovena u njegovoj polemici protiv Karla Fogta (Carl Vogt) i u njegovu groteskno rusofobnu ideologiju zavere u knjizi “Istorija tajne diplomatije 18. veka”. Rezultat je jasan: Marks i Engels su bili predstavnici nemačko-nacionalističkog antislavizma i uz to već rasistički motivisanog. Tu nema šta da se opravdava. Bilo ukazivanjem na slovenske vojnike u kontrarevolucionarnoj austrijskoj vojsci, bilo strahom od carističke Rusije. Marksov i Engelsov antislavizam su potom preuzeli socijaldemokratski teoretičari i političari: od Kauckog preko Štamfera do Šumahera. Wihov radikalni, ali još razumljiv antiboljševizam, bio je i antislavistički obojen. Jednostavni radnici i radnice koji treba da su notorno valjani, nisu bili ništa bolji. I oni su se plašili Rusa i prezirali Poljake, odnosno Polake. Međusobna nenaklonost nemačkih i poljskih radnika dolazila je posebno do izražaja u industrijskim oblastima gde su, kao u Gornjoj Šleziji i u Rurskoj oblasti, radili i živeli jedni do drugih. Oduševljenje koje su za rat pokazali, ne svi, ali mnogi nemački radnici 1914, bilo je pre svega antislovenski motivisano. Da svaki metak treba da pogodi jednog Rusa, mnogi su videli kao dobro i ispravno. U Drugom svetskom ratu nije bilo mnogo drugačije. Razorni rat protiv slovenskog (i jevrejskog) boljševičkog režima u Rusiji, nije bio doduše popularan, ali nije naišao na kritiku kakvu su sovjetski propagandisti očekivali. Većina nemačkih radnika nije imala nikakve skrupule da napadne otadžbinu svih radnika i da je pohara. Pisma sa fronta, čak i običnih redova sa često proleterskim bekgraundom, govore ovde kako jasnim tako i odbojnim jezikom. Nemojmo se dakle zavaravati: postoji takođe levi antislavizam. On se, međutim, razlikuje od desnog antislavizma u dve tačke. Levi antislavizam je bio rusofobičan ali nije bio ekstremno neprijateljski prema Poljacima, kao što je desni antislavizam. I kao drugo, levom antislavizmu je nedostajalo usko povezivanje sa antisemitizmom, koji je desnom antislavizmu davao još agresivniju crtu. Povod ili izgovor za povezivanja antislavizma i antisemitizma bila je emigracija Jevreja sa istoka, koji su od početka XX veka bili prezrivo nazivani „istočni Jevreji” (Ostjuden). Ali je već 1879. istoričar, silovit na rečima, Hajnrih fon Trajčke (Heinrich von Treitschke), kom se i danas ukazuje čast imenovanjem ulica po njegovom imenu, upozoravao na mladiće koji prodaju pantalone, koji prodiru iz godine u godinu iz neiscrpne poljske kolevke u Nemačku. Trajčkeova upozorenja nisu ostala bez odziva među drugim antisemitima i antislavistima u državi i društvu. Već je 1885. i 1886. oko 30.000 poljskih Jevreja proterano iz Pruske. U tome je Vilhelm Libkneht (Wilhelm Liebknecht), kog je Marks često nazivao govedom, video čin varvarstva. Libkneht je imao pravo. Ali situacija se pogoršavala. Godine 1915. svenemački publicista Georg Fric (Fritz) pozivao je na odlučujuću bitku protiv rasnih bastarda na zapadu i jugu i protiv degenerisanih Slovena i nadirućih Mongola sa istoka. Pre svega bi, međutim, trebalo da se zatvore naše granice carstva od preplavljivanja istočnojevrejskih masa. Ova želja svenemca bila je 1919. ispunjena barem u Pruskoj u kojoj su na vlast došli socijaldemokrati. Zatvorili su granice i deportovali one istočne Jevreje, koji su se opirali da svojevoljno napuste Nemačku, u koncentracioni logor. Ti prvi nemački koncetracioni logori bili su podignuti 1921. u Kotbus-Zilovu i Štargardu u Pomeraniji i tek dve godine kasnije zatvoreni – privremeno. Odgovornost za to valja pripisati socijaldemokratima, kao što je bio pruski ministar spoljnih poslova Karl Zevering, koji su istovremeno poput njihovih buržoaskih kolega i koleginica i koalicionih partnera bezgranično strepeli od boljševizma, koji je za mnoge, pre svih za desnicu, važio za jevrejski. Za izgovor je služilo stvarno a u većini slučajeva, međutim, samo navodno, jevrejsko poreklo, koje je bilo zajedničko vodećim boljševicima i socijalistima, poput Lasala, Bernštajna, Luksemburgove i, naravno, Marksa. Budući da su boljševici kao Kemenev, Zinovjev i pre svega Trocki, bili istovremeno Rusi, dovođenje u vezu antisemitizma i antislavizma je delovalo uverljivo. Sve do danas. Jer potpuno neodgovorni i nezasnovani narativi o navodno jevrejskom karakteru boljševizma i samog marksizma, i danas se ispredaju. Hitler je upravo na ovim pričama i glasinama gradio centralnu tačku svog programa. Zadobijanje životnog prostora na istoku na štetu Rusije, opravdavao je ukazivanjem na apsolutno nužnu borbu protiv boljševizacije sveta. U to 1945, pak, nije više želelo da se veruje. Povezivanje antisemitizma i antislavizma, koje je upadalo u oči i bilo zapravo neodvojivo, sada se poricalo. Želelo se da se bude samo antikomunista, ali se i dalje upozoravalo na opasnosti koje dolaze sa slovenskog istoka i želelo se da se ponovo prodre na istok koji je sad postao slovenski. Ovom cilju je služila proizvodnja panike demohrišćana o putevima marksizma koji vode u Moskvu i istočna istraživanja za koja su se zalagale sve partije, koje su propagirale nemački pritisak na Moskvu. Doktrine tih političara i proučavalaca istoka, među kojima jedva da je neko bio denacifikovan, propisivane su učiteljima i učenicima za tzv. istočne nauke i za totalitarizam. Gotovo se niko nije usuđivao da se tome suprotstavi. Barem su u slučaju antislavizma skoro bili svi istog mišljenja. U svakom slučaju, u Zapadnoj Nemačkoj. A kako je bilo u Istočnoj Nemačkoj? Zvanično nije postojao nikav antislavizam u DDR-u, kao ni drugi oblici rasizma. Istočna Nemačka sebe je shvatala kao utočište međunarodnog prijateljstva, prethodnicom pokreta mira. Weni stanovnici su slavili miroljubivi Sovjetski Savez i pozdravljali se sa družba. To je međutim bila skoro jedina ruska reč koju su znali i mogli da kažu, kako je obavezni predmet “ruski” bio skoro onoliko omražen koliko predmet o građanskom vaspitanju. Još neomiljeniji je bio Rus. Sa susednom Poljskom niti se imao, niti želeo kontakt. O njima su se 80-ih pričali vicevi i stari nemački stereotipi o poljskoj privredi su se primenjivali na Poljake/Poljakinje koji su neprestano štrajkovali i obustavljali rad u vreme Solidarnosti. Ovo poslednje sa prećutnim odobravanjem seniora u politbirou. Istočnonemački Honeker se osećao sjedinjen u antipoljskom duhu sa zapadnonemačkim Šmitom i međusobno su razmenjivali zajednička antipoljska osećanja. I sve to, ni manje ni više, nego nakon što je proglašeno ratno stanje u Poljskoj u decembru 1981. godine. To što su građani DDR-a deset godina kasnije postali Osiz („istočnjaci”, pogrdni naziv za Istočne Nemce, prim. prev.), koji sve nas hoće da poistoče (Arnulf Baring), jer su u međuvremenu postali Poljaci koji govore nemački (Wolf Jobst Siedler), ipak nisu zaslužili. Ali nisu ni Poljaci. Jer upravo njima, tačnije rečeno poljskoj Solidarnosti, imamo da zahvalimo konačno za naše ponovno ujedinjenje. Time smo stigli do naše sadašnjice. Činjenica da je desnica i dalje antislovenski nastrojena, ne treba posebno da se ističe i dokazuje. O tome svedoče naricanja o istočnonemačkoj domovini koju su preoteli Sloveni, o laganom nadiranju zlih Rusa, koji su torpedirali izbegličke brodove i silovali žene, kao i medijske žalopojke o Poljacima što kradu i o uvek istoj poljskoj privredi. Na sve ovo smo se navikli, ali nismo morali. Pre je trebalo da se usprotivimo ovom starom-novom revanšizmu i antislavizmu. Ali ko to da čini i treba da čini? Gde su se zagubili levičari? Oni su se, doduše, od 1968. distancirali od antikomunizma i barem verbalno od antisemitizma, ali ipak nikad nisu od antislavizma. Za to je bilo presudno s jedne strane njihovo duhovno nasleđe koje potiče od Marksa i Engelsa, a s druge njihovo porodično nasleđe. Pri tom mislim na priče i glasine koje se prenose s generacije na generaciju o užasnim i alkoholičarskim Rusima, o lenjim Poljacima i njihovoj poslovičnoj privredi i uopšte o drugačijim, ipak na neki način inferiornijim Slovenima, koji su zapravo osuđeni na ropstvo, koji su nam oduzeli istočnonemačku domovinu i sad bi nam uzimali radna mesta. Slično antisemitizmu XIX veka, antislavizam XX i s početka XXI veka treba posmatrati kao kulturni kod koji zahvata generacije i čini se da danas ujedinjuje leve i desne. Zašto? Šta je tome vodilo? Najpre činjenica da se nikada nije istinski obradila istorija levog antislavizma, koja seže do Marksa i Engelsa. Wu posebno nisu doticali dogmatski marksisti, koji su u širokom luku zaobilazili levi antislavizam i odgovarajuće spise Marksa i Engelsa tabuizovali. Marksov spis o „tajnoj diplomatiji 18. veka” smatrao se čak nepostojećim i nije uvršćen u Marksova i Engelsova Sabrana dela (MEW). To je i stoga što su antikomunisti raznoraznih provenijencija (pa i levih) uvek iznova pokušavali da svoj antikomunizam opravdaju ukazivanjem na antislovenske spise Marksa i Engelsa. Mirili su se s tim da su time takođe preuzimali njihov antislavizam. Uz to je dolazila i leva kritika antisemitizma. Ona je uopšteno došla isuviše kasno i nije bila dovoljno radikalna. Naročito se previdela uska i zapravo nedeljiva veza između antisemitizma s jedne, i antikomunizma i antislavizma s druge strane. Ovo je u velikoj meri slučaj u pomodnoj kritici komunizma ekslevičara i onih koji bi rado da se vide kao disidenti. Ovde se pokazuje takođe više nego uvredljivo razumevanje za antislavizam i čak za antisemitizam i antikomunizam klasika i nekih zastupnika doktrine totalitarizma. Valja na kraju uputiti na još jedan antislovenski kod. Čini se da je upravo u levičarskim krugovima šik da se pričaju vicev o glupim Poljacima, da se govori o despotskoj vladavini Putina kao tipično ruskoj i uopšte se uzbuđivati zbog zaostalosti i krvoločnosti Slovena na Kosovu i bilo gde drugde. Mnogo od toga, ali ne sve, nije samo kulturološko, nego, najprostije rečeno, antislovensko. Istorija levog i desnog antislovenstva nije završena. Levi i desni antisloveni jesu i biće i dalje među nama. Ali to se zapravo ne sme više tolerisati. Protiv antislavizma se treba boriti isto onako kao i protiv antisemitizma i drugih formi rasizma. Pri tom je sporedno da li on dolazi s leve ili sa desne strane.