Za tili čas, ode tvoj milion

Može se na prvi pogled činiti da je Internet nesigurno mesto za plaćanje robe karticama, ali unošenje podataka sa kartice na globalnu mrežu manje je opasno nego podizanje gotovine sa bankomata. Za sve one građane koji još imaju prostora da se zadužuju na kreditnim i debitnim karticama, bankomati su najopasnija mesta za podizanje novca. Zaposleni u policiji znaju i zašto i zbog toga, kako kažu, sa sobom nose isključivo keš podignut na šalteru u banci. Falsifikovanje kartica u Srbiji počelo je tek krajem 2005. godine, kada je počela i masovnija upotreba ovih sredstava za plaćanje. Još uvek zloupotreba nije dostigla sedamnaest miliona falsifikovanih kartica godišnje kao u Velikoj Britaniji, ali je nekoliko hiljada otkrivenih falsifikatora oštetilo prave vlasnike kartica za taman toliko da sve banke postave kamere na bankomatima. Danas je uobičajeno da iza uličnih mašina za podizanje novca nečije oko budno vreba, ali je i u tome tehnologija prevare ispred zaštite. Zapravo, kamera skoro da ničemu i ne služi. Pripadnici organizovanih kriminalnih grupa, naime, uspevaju da na svaka tri do četiri meseca naprave kartice identične postojećim i na miru skinu sav novac koji je na tim karticama dozvoljen. Kako “rade” u turama od po dva dana, iznose plen iz zemlje, pa se vraćaju po još, novac s kojim ih policija zatekne dostiže tek nekoliko stotina hiljada evra i višestruko je manji od stvarno opljačkanog. Kako uspevaju u tome? Vrlo jednostavno. Tastatura identična onoj na bankomatu lako se zalepi preko prave da bude neprimetna i ne ometa funkcije bankomata dok pamti PIN kodove. Na mestu gde kartica inače biva skenirana ubacuje se sićušan uređaj – skimer – koji čuva i do četiri hiljade magnetnih zapisa kartice. Ovi podaci se u Bugarskoj, Rumuniji, Rusiji, Ukrajini, a odnedavno i u Srbiji, priključuju na kompjuter i u posebnom programu prebacuju opet na uređaj koji liči na deblji držač za salvete (videti sliku). Kroz njega se provlači nova plastika na koju se unose podaci, a dalje je kartica u upotrebi kao da je prava. U tom savršenom procesu, najgluplja omaška im je svakako to što se od kamere još uvek skrivaju kišobranom ili kapuljačama dok sunce prži, a celzijusi probijaju barometar. Svejedno, tako uspevaju da sakriju svoj identitet. Podaci se koriste u zavisnosti od potreba kriminalne grupe. Ukoliko, recimo, žele jednostavniju varijantu krađe novca, sačiniće takozvanu “belu plastiku”, odnosno, na plastiku će uneti samo magnetni zapis i uz pomoć prethodno skinutog PIN koda posetiće obližnji bankomat i na njemu ostati dok god ima novca na svim karticama koje je skimer zapamtio. Zoran Kovačević, šef Odseka beogradske policije za suzbijanje prevare i falsifikovanja, kaže da pripadnici tih grupa ostaju na bankomatu i do sat vremena skidajući novac neprekidno sa kartica koje su falsifikovali. “Takvih je slučajeva najviše. S ’belom plastikom’ smo, osim naših građana, hvatali i Bugare, Rumune, Nemce i Britance. U bankomat guraju karticu za karticom i podignu oko 50.000 evra. Pred Novu godinu ih je bilo dosta, a uhapsili smo dvadesetak Rumuna i Bugara sa dve stotine hiljada evra u kešu. Oni su, međutim, izneli iz zemlje mnogo više novca, jer rade istovremeno na nekoliko bankomata, dok jedan od njih sakuplja novac. I tako dva dana, a onda se oslobađaju novca i vraćaju u zemlju po još.” Kartice mogu biti prethodno skimovane bilo gde i obično i jesu negde u inostranstvu, jer prevaranti računaju sa sporošću banaka da jedna drugoj proslede izveštaje. Tako će se kartice skimovane u Srbiji “koristiti” u Bugarskoj, da bi vlasnik kartice što kasnije dobio izveštaj o stanju na svom računu. U Velikoj Britaniji godišnje nestane oko milijardu evra, a svaki peti stanovnik ima duplu karticu a da to i ne zna. Wihove se kartice zloupotrebljavaju u drugim delovima Evrope, pa i kod nas. Falsifikovanje i zloupotreba kartica spada u međunarodni kriminal, te se posle masovnijeg hapšenja vest među organizovanim kriminalnim grupama širi, na kratko se vreme odmore od posla i vrate se posle nekoliko meseci, ali uvek sa novitetima u poslovanju. “Vredniji” falsifikatori od istih magnetnih zapisa prave drugu, manje popularnu vrstu kartica. Za takozvane “bliznakinje” često nije potrebno znati PIN, jer se njima obavlja kupovina robe unapred prodate na crnom tržištu. “Bliznakinje” su, dakle, kartice identične postojećim. U zavisnosti od tržišta na kome će se koristiti za kupovinu robe, na karticu se upisuje i neko ime vlasnika karakteristično za tu zemlju. Recimo, Jovan Petrović, ukoliko je korišćenje planirano u Srbiji. Na lažno ime, a sa stvarnim zapisom kartice kupuje se veoma vredna roba, automobili, plazma televizori, skupocen nakit koji je u pola cene unapred prodat. Za ovu vrstu operacije dovoljan je skimer u džepu sakoa kelnera kome ste dali karticu da je sam provuče kroz kasu. “Kartica se mora uvek imati u vidokrugu, a da ne govorimo koliko je važno ne govoriti nikome PIN kod i ne držati ga blizu kartice, u torbi, novčaniku, telefonu. Skimeri rade i po hotelima i benzinskim pumpama. Kada snimaju kartice da bi napravili “bliznakinje”, oni ne diraju državljane zemlje u kojoj rade, pa i kod nas skimuju kartice stranca. Tako da ovaj, dok se ne vrati u zemlju, vrlo verovatno neće znati šta se dogodilo. Mali skimer od 200 magnetnih zapisa može da stane u svaki džep. A omiljeni plen za ovu vrstu falsifikovanja su im direktori banaka i drugi bogataši koji imaju neograničen limit na svojim karticama. Karticom direktora jedne naše banke su kupovali u Beču. Pre izvesnog vremena na Jugopetrolovoj pumpi smo uhapsili više od 20 ljudi, koji su sa kartice stranog državljanina skinuli stotine hiljada evra. Kada smo ih pitali zbog čega bi neko kupio 2,5 tone goriva, oni su izmišljali da je došao sa gliserom i još neke gluposti. Naši ljudi rade i u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini”, objašnjava Kovačević. Zbog kupovine robe falsifikovanim karticama uhapšeno je do sada nekoliko stotina ljudi, a u policiji tvrde da ih je i lakše otkriti, jer su alavi i ne odustaju od kupovine dok ne budu otkriveni. Kako je zbog pooštravanja mera na graničnim prelazima postalo sve nezgodnije uvoziti “belu plastiku” kao nekad u kutijama od cigareta, i Srbija je odnedavno postala zemlja u kojoj se ne samo snimaju magnetni zapisi naših građana, a skida novac stranaca, nego se i proizvode falsifikovane kartice. Nekolicina ambicioznih i veoma stručnih mladića iz okoline Sombora i Zrenjanina, uhapšena je nedavno sa kompletnom opremom koju su samostalno napravili. U novije vreme na ponekom bankomatu, svega pet banaka u Srbiji, postavljeni su i čitači čipova. Organizovane grupe, u svakom slučaju, znaju bolje od građana o kojim je bankama reč i nikada ne posećuju njihove bankomate. Da bi povećali sigurnost, neki proizvođači kartica, kao što su MasterCard i Visa, uveli su pravila među koje spada i to da banka na koju je kartica izdata mora da nadoknadi materijalnu štetu vlasniku kartice ukoliko na svom bankomatu nema mogućnost da čita čip sa ovih kartica. To, međutim, nije inspirisalo banke da investiraju u tako glomazan zahvat. Dušan Sikimić, predsednik Foruma za prevenciju zloupotreba kartica, kaže da je zadovoljan brzom komunikacijom između policije, kartičara, Narodne banke i drugih banaka, zahvaljujući kojoj je u prvih šest meseci ove godine uhapšeno 56 lica u roku od svega pet minuta. “Ali, istina je da se te organizovane grupe sele prema nama, jer se kod nas te vrste plaćanja tek razvijaju. Čip bi morale da imaju sve kartice. Pokazalo se da tamo gde to nije slučaj, kao u Velikoj Britaniji, u jednom talasu pljački šteta iznosi i do 600 miliona funti. Kod nas se bankomati još ne rade tako da čitaju čipove.” Međutim, ovdašnje banke još uvek se pre odlučuju da svojim klijentima nadoknade štetu u tišini, nego da podnose prijave i tako steknu negativan imidž banke koja nije dovoljno pouzdana. Iz većine banaka, doduše, pozivaju klijente kada im se učini da bi transakcija mogla biti sumnjiva – prevelika ili je istog dana obavljeno nekoliko transakcija u nekoliko različitih zemalja. Ukoliko im još policija vrati novac, cela se ujdurma završava bez gonjenja i grupa falsifikatora može u miru da se vrati na “posao”. Sve i kada su uhvaćeni na delu, s tuđim karticama, s kešom na licu mesta, u daljem postupku, ukoliko kod sebe nisu imali milion i po dinara, sva je prilika da će kradljivci proći bez kazne ili sa minimalnom, do šest meseci. Donedavno, ovo delo se podvodilo pod prevaru i falsifikovanje, a onda su u Krivični zakon pod članom 225 unete izmene kojima se makar za štetu iznad milion i po dinara predviđa kazna od dve do deset godina. “Naši sudovi retko izriču te kazne, pa se svede na šest meseci do pet godina”, žali se Kovačević. “U Poljskoj čovek dobije pet godina zbog hiljadu evra! Da su kazne oštrije, prošlo bi i više vremena od pojavljivanja nove grupe falsifikatora. Naša nezgoda je u tome što oni dobro poznaju zakone i zbog toga nikada kod sebe neće imati milion i po dinara. Uhapsili smo jednog našeg građanina, koji je došao iz Ukrajine. Kartice su napravili u Rusiji i uzeli robu u vrednosti od deset miliona dinara. Zaplenjena roba, međutim, bila je u vrednosti tek oko dva miliona, pa je ovaj dobio tri godine, ali je Vrhovni sud i tu kaznu drastično smanjio. Osim toga, zakon i dalje predviđa mogućnost da se šteta od recimo pet, šest stotina hiljada nadoknadi i lopov oslobodi krivice, pa se i to često dešava.” Premda su prsti svakome teži kada šifru svoje kartice izbacuje na Internet nego kada kuca u tastaturu bankomata, kupovina preko mreže je iznenađujuće sigurnija od drugih vrsta kupovine. Mit u koji bezuslovno verujemo, a čija se tema u raznim varijacijama svodi na ubeđenje da su naša deca pametnija od druge dece, moguće je, nažalost, pothraniti i njihovom veštinom u krađama preko Interneta. Najpre je devedesetih godina bila ekstremno popularna kupovina dresova, parfema i diskova, sa kartica tamo nekih Amerikanaca, koji verovatno ne bi ni primećivali štetu na svom računu. Danas, naši “genijalčići” uspešno raskrinkavaju baze svetskih banaka. Jedan od učesnika te neformalne grupe iz prethodne decenije, tada dvadesetogodišnjak, objašnjava da su se naručivale “sitnice”, najpre zato što su neprimetnije na računu, a onda i zato što su sajtovi na kojima se prodaje skupocena roba uvek bili bolje zaštićeni. “Dolazili smo do liste kartica koje su pravili hakeri. Ili smo i sami imali neku vrstu generatora brojeva kartica, koji operiše sa stvarnim šiframa banaka i izbacuje moguće kartice. Probaš jednu, probaš drugu, treću, pa koja upali. Znam da su i naši kelneri u hotelima u kojima su odsedali stranci, u to vreme, kopirali te šifre.” U poslednje vreme ovdašnji mladi mozgovi sede do besvesti u internet-kafeima i pokušavaju da ulove mnogo veću ribu. I uspevaju tako što provaljuju u baze japanskih banaka, odakle sa računa pravnog lica prebacuju novac na račun fizičkog lica u banci u Srbiji, koja se neće žaliti, jer nije oštećena, dok japanska ćuti da ne izgubi ugled. Prema poslednjim podacima, građani Srbije koriste četiri i po miliona kartica. Broj kreditnih kartica porastao je u prvih šest meseci ove godine za osam odsto, odnosno na 1,2 miliona, kažu u Udruženju banaka Srbije. Iznos odobrenog limita na kraju juna bio je ukupno 77,4 milijardi dinara, a u opticaju je bilo 48,5 odsto tog iznosa. Polovina odobrenih limita u ovom je trenutku slobodna, a za vlasnike tog novca utešna je okolnost da banke još uvek u tišini nadoknađuju štetu klijentima čija je kartica zloupotrebljena. Ako i zanemarimo stresne razgovore sa neljubaznim a prepotentnim službenicima banaka, i višemesečno čekanje na novu karticu, dugoročno gledano, ta uteha je bumerang, jer i kriminalci u tom zataškavanju prolaze nekažnjeno i bez prepreke da unapređuju svoju unosnu delatnost.