Psihijatar sa planine

Radovan Karadžić voli planine, jer njegovi su živeli u podnožju Durmitora. “Ja pripadam toj planini i ta planina pripada meni”, govorio mi je na Palama u septembru 1995. godine pri jednom slučajnom susretu. “Moj otac je bio obućar, pravio je damske cipele, a majka mi je iz porodice koja se bavila poljoprivredom i uzgojem stoke. U Sarajevo sam stigao kada mi je bilo 15 godina, bila je noć i video sam svetla grada. Nikada to neću zaboraviti. Nastanili smo se, kao i mnoge druge pridošlice, u jednom novom prigradskom naselju.” U Karadžiću su se spajale mnoge neobične osobine: guslar i pesnik, ali i uspešan sportski psiholog i političar koji ume da raspali mase, znao je i da se ponaša uglađeno, umeo da smiri gnevne sagovornike, kao i da prespava beskrajna zasedanja skupštine bosanskih Srba po fabričkim kantinama u okolini Pala. Nešto je doneo iz Crne Gore gde je rođen, a nešto je pokupio u Sarajevu gde je stigao kao tinejdžer u talasu posleratnog silaska ljudi sa planina u gradove. Da li govori drugačije od ljudi iz Sarajeva? “Nikada nisam imao neki naglasak u maternjem jeziku, jer mi živimo ovde, mi smo Srbi. Mi nismo Crnogorci. Taj deo Crne Gore odakle su moji graniči se sa Hercegovinom, on je srpski i moja je porodica srpska. Moj predak je bio osnivač savremenog srpskog jezika, Vuk Karadžić. On je iz moje porodice, ja sam iz njegove porodice.” Pričali smo o običnim životnim stvarima. Kako se osećao u Sarajevu kao neko ko nije “domaća raja”? “Nikada se nisam osećao kao stranac i kao mladić proveo sam divne dane u Sarajevu. Bio sam vrlo uspešan od početka života u tom gradu. Nije bilo nacionalizma, ekskluzivizma, netolerancije. Postojala je komunistička diktatura, pa smo se svi mi međusobno voleli i svi smo mrzeli režim...” Tu se zasmejao: “ Znate, tada je bilo moguće mrzeti nešto drugo, a ne međusobno se mrzeti”. Studirao je medicinu u Sarajevu, gde je sreo svoju suprugu Qiljanu, takođe studentkinju medicine poreklom iz bogate sarajevske porodice. Kasnije je Radovan postao i vanredni student “Instituta za grupnu psihoanalizu” u Londonu. Da postane lekar inspirisao ga je primer jednog austrijskog lekara koji se svojevremeno nastanio u njegovom rodnom selu u Crnoj Gori. “On je naučio naš jezik i bio je veoma dobar lekar. Često je na konju odlazio u planinu kako bi pomogao ljudima. Bio mi je veoma dobar uzor za identifikaciju, bio je vrlo, vrlo odgovoran. Išao sam sa njim na pecanje, tražio sam mu crve, a on bi zatim prolazio pored naše kuće i vodio me na reku”. Idiličan prizor, doktor Austrijanac na konju i mladi Radovan koji ga s nestrpljenjem čeka sa crvićima u ruci. Međutim, taj je doktor imao i jednu mračnu tajnu, kojom se moglo objasniti njegovo inače neobjašnjivo prisustvo u planinskom selu Crne Gore. Bio je zavisan od morfijuma. Pričamo o aktuelnim stvarima. “U kojoj je fazi srpski narod danas?” Pa ćuti. “Možda u edipovskoj ili nešto slično tome. Može biti edipovska.” I onda duža ćutnja. “Ali Srbi su izuzetno slobodni ljudi, ljudi koji misle svojom glavom, prkosni. Ako želite da uspete sa Srbima, ne bi trebalo da ih pritiskate. Oni su vrlo spremni na žrtvu...” Biti srpski nacionalista značilo je da i Karadžić mora da se žrtvuje. Bilo je žrtvovanja pre rata, kada mu komunisti nisu dozvolili da postane sindikalni vođa, pa su mu ometali upis na fakultet. Kaže da se žrtvovao i u vreme rata, jer je “krajnje nevoljno” preuzeo ulogu lidera bosanskih Srba, kada je isto tako mogao da živi u Londonu ili Wujorku. Veli da je njegov narod insistirao na tome. “I, naravno, biću žrtva i posle rata, možda više neću biti u stanju da radim kao terapeut. Posle ovog javnog života, kako iko može bilo šta da prenese na mene? Ili da ja prenesem na nekoga? Uh! Veoma teško.” Imao je dobre prijatelje među muslimanima, prijatelje koji su mu, kaže, “slali pozdrave iz Sarajeva u vreme rata”. “Muslimani su krivi za rat, želeli su da dominiraju Bosnom!” Tada te 1995. godine na Palama nije hteo da pomene samo jednu temu. Vreme koje je proveo u zatvoru. “Oh, vi znate za to... To je bilo 1984. godine. Uvek sam mislio da će oni pokušati nešto da mi urade.” Oni? “Pa, muslimani, Hrvati, dobro hajde da budem precizniji, komunisti. Pokušali su da nešto učine, da dokažu da sam proneverio novac, da nisam ispravno podigao zgradu u blizini Pala koja je registrovana kao motel za Olimpijadu. Govorkalo se da nisam platio radnike, ali to nije bilo pitanje za državu. To je bio privatni poduhvat. U svakom slučaju, znali su da me ne mogu osuditi, ali su hteli da mi unište ugled i držali su me 11 meseci u istražnom zatvoru. Prvih sedam dana proveo sam u samici. Zatim su me prebacili u veću ćeliju sa devet kriminalaca. Ja sam bio deseti stanovnik te ćelije. Oko mene ubice i lopovi. Prvo sam odlučio da se borim protiv čuvara, jer svi su se njih najviše bojali, tukli su zatvorenike. Ti čuvari imali su običaj da nas veoma čudno gledaju i ja sam izabrao jednog od njih i počeo da piljim u njega.” Karadžić je otvorio širom oči, nagnuo se preko stočića i zapiljio se u mene. I nastavio svoju priču. “Čuvar me je upitao: 'Zašto me tako gledaš? Ja sam odgovorio: A zašto ti mene gledaš? Tako sam uništio njegov autoritet, a ovi ostali u ćeliji samo su rekli – vau.” Taktika se isplatila, čuvari su prestali da ih tuku. Karadžić je zadobio simpatije ostalih zatvorenika, čak su obavljali i poslove čišćenja ćelije umesto njega. Uživao je i posebnu privilegiju, mogao je da piše, u miru da razmišlja i da sam sebe psihoanalizira. Da li je tu taktiku koristio u pregovorima sa strancima? “Malo sam nešto učinio u pregovorima sa lordom Ovenom. Bio je vrlo besan na mene, iako ja nisam besan na njega. Možda je besan što je propast Vens-Ovenovog plana doživeo vrlo lično.” Da li je tokom pregovora o sudbini BiH ikada vikao i lupao šakom o sto? “Ne, ja to ne radim. Ja samo imitiram. Kao ogledalo.” Ali Oven ume da viče? “Da, on ume da viče, ali ja nikada nisam uspeo da imitiram njegov cinizam.” Gospodine Karadžiću, kažu da ih gledate pravo u oči i lažete? Samo se nasmejao. “Ne, ja ne lažem. Nije tako. Zaista. Ja gledam ljude u oči zato što volim njihove oči. Isto tako mogao bi da gledam i u uši, ili u stomak.” Onda se opet uozbiljio. “Kada se govorilo o koncentracionim logorima, ja sam bio u Londonu. Rekao sam da ne znam kakvi su uslovi u tim logorima. Mi držimo zatvorenike, mi ih ne ubijamo. Moramo da ih čuvamo, jer je rat. Zatim je Peni Maršal, novinar ITN došla u Omarsku i izabrala nekoliko vrlo mršavih momaka koji nikada i neće bolje izgledati. Znate, kada sam ja imao 30 godina i ja sam izgledao kao oni. Onda je ona to predstavila svetu.” Da li je Radovan Karadžić kockar? On kaže da to nije istina, da je samo nekoliko puta bio u kockarnici hotela “Interkontinental” u Beogradu pre ovog rata. Potrošio je navodno stotinak, možda i nešto više maraka. “Nije da se ponosim time, ali ja nikada nisam izgubio!” Prethodnu noć spavao je vrlo malo, veli da više apsolutno nema vremena za odmor. Onda je otvorio svoju torbu. U njoj mali prenosni telefon, gomila dokumenata i mapa. “Pogledajte mape, mape, mape!” Šta će biti sa Sarajevom? “Ko zna, Sarajevo je bio srpski grad, nekih pet godina pre rata u njemu je živela srpska većina. Sarajevo možemo podeliti dosta ravnopravno i zaštititi muslimanska prava, ako su oni za to spremni. Ali oni žele borbu, rat. Ako je to tako, onda ćemo mi uzeti Sarajevo kao što su Jevreji uzeli Jerusalim. Mi moramo da dobijemo naš deo grada. Muslimanima treba da pripadnu i industrija i rudnici i elektrane. Nama planine. Ali mi volimo planine.” Da li mu je žao što se Jugoslavija raspala? “Mi Srbi smo hteli da nastavimo život u kakvoj, takvoj Jugoslaviji, drugi nam to nisu hteli da dozvole. I onda nam nije preostalo ništa drugo nego da se borimo za goli opstanak.” Nije više imao vremena za razgovor. Korak mu je bio lak i osmehivao se. Činilo mi se tada, te 1995. godine, da ga je jedino brinuo vetar koji je pretio da mu razbaruši boemsku frizuru. Tad svakako nije znao da će, ipak, imati sreće da se jedno vreme, posle rata, na miru bavi terapeutskim poslom. BOSNA I HERCEGOVINA Suđenje Srpskoj U Federaciji se slavilo, na ulicama su viđene i ratne zastave, u Republici Srpskoj gotovo kamena atmosfera. Ta pojavna, manje-više očekivana euforija, prilično brzo je splasnula, ali strasti se ovde ne smiruju U sarajevskoj noći slavlja, nakon obelodanjivanja vesti o hapšenju Karadžića, na jednoj tamošnjoj televiziji mogao se videti i jedan slavljenik koji sav ustreptao kaže: „Drago mi je, ali bi mi bilo draže da je uhapšen Dodik.” I kao da je taj anonimni čovek, koji je verovatno dobio jedinu priliku u životu da nešto kaže na televiziji, odredio meru stvarnog stanja u današnjoj BiH. Naravno, nije tu važan Dodik. On je samo trenutno personifikacija Republike Srpske. Da je BiH baš podeljena, ovom prilikom je samo još jednom potvrđeno. U Federaciji se slavilo, na ulicama su viđene i ratne zastave, u Republici Srpskoj gotovo kamena atmosfera. Ta pojavna, manje-više očekivana euforija, prilično je brzo splasnula, ali strasti se ovde ne smiruju. Nogu je povukla sarajevska politička elita, pre svih Silajdžić, Tihić, pa čak i Lagumdžija (dakle, i pozicija i opozicija) koji želju onog anonimnog slavljenika gotovo uglas formulišu u programski cilj delovanja svojih političkih partija, a to je ukidanje Republike Srpske. Argumentacija pomenutog trojca, koji, treba pošteno kazati, u svojoj nakani imaju podršku najšire javnosti u Federaciji, jeste da je Republika Srpska projekat i delo Miloševića, Karadžića, Mladića i sličnih i da zbog toga ne može opstati. Neskriveno se očekuje da buduće suđenje pre svega bude suđenje Republici Srpskoj. Za sadašnje političke prvake Republike Srpske ne bi se moglo reći da su isprepadani, ali da su zabrinuti, to je više nego primetno. Pre svega, kako kažu, zato što moraju objašnjavati objašnjeno, što se ponovo kreira atmosfera svađa i nacionalnih podela, a to „odvlači i snagu i vreme”. Dodik, koji je i ovog puta frontmen sa srpske strane, poziciju Republike Srpske formuliše kao izuzetno stabilnu, „jer to želi srpski narod koji ju je i stvorio, a ne Karadžić, kao politički i pravni okvir kako bi zaštitio svoje legitimne interese prilikom raspada SFRJ”. Zna Dodik, naravno, da je ustavna procedura takva da je ukidanje Republike Srpske praktično nemoguće, kao što zna da joj međunarodni ugovor iz Dejtona daje i taj međunarodni legitimitet, ali se ipak plaši štokakvih igara moćnog sveta koji u ime demokratije, funkcionalnosti i kojekakvih standarda pokušava oduzeti neke ključne nadležnosti od Republike Srpske i premestiti ih na nivo BiH, što se do sada i događalo. Baš zato ga je izgleda rasrdilo Holbrukovo pojavljivanje u svetskoj javnosti, koji je, po ko zna koji put, bio do boli neprecizan, pa je tako govorio o tri stotine poginulih u BiH. A jedan sarajevski institut je utvrdio da je u celoj BiH, na svim stranama, stradalo nešto manje od sto hiljada vojnika i civila. Dodik je zato poslao poruku Holbruku da je od tog broja stradalo dvadeset sedam hiljada Srba i upitao: „Da li su te ljude pobile humanitarne organizacije, ili neko drugi i da li će neko odgovarati za te žrtve?” Mladen Ivanić, koji u srpskom političkom establišmentu slovi kao čovek sa najboljim međunarodnim vezama, smatra da će se u Sarajevu vrlo brzo razočarati jer oni koji se podrazumevaju pod pojmom međunarodne zajednice nemaju nameru da se ozbiljnije bave Bosnom, pogotovo ne njenim unutrašnjim uređenjem. „To je rešeno u Dejtonu, njih ovde samo zanima bezbednosni problem i to način kako se oni tim bave”, kaže on. Holbruku se vredi vratiti, jer je ovih dana jedan od najbližih Karadžićevih saradnika Aleksa Buha podsetio na onaj dogovor američke administracije i bivšeg predsednika RS o povlačenju iz političkog života uz garanciju da haškog suđenja neće biti. I Biljana Plavšić u svoj knjizi tvrdi da je ono što je Holbruk obećao Karadžiću, kako tvrdi Buha, njoj obećala Medlin Olbrajt. Da li se to i ovog puta dogodilo da je privilegija moćnih i velikih – da ih reči ne obavezuju? Poseban fenomen kojim se niko u sveopštoj galami i svađi ne bavi, jeste činjenica da se najoštrija retorika prilikom slavlja u Sarajevu i drugim gradovima Federacije čula od onih koji su u vreme rata bili u pelenama ili kratkim pantalonama. Mladost, dakle. Baš kao i pri proslavljanju različitih sportskih uspeha. Ta mladost je odgojena i školuje se u etnički čistim sredinama, etnički čistim školama. Šta se može u budućnosti očekivati od tih „temeljnih nacionalista”, kako ih već sociolozi i pedagozi zovu? Majer, pomoćnik direktora američke CIA za Balkan u vreme raspada SFRJ, a danas univerzitetski profesor, tvrdi da BiH nema šansu i da neće opstati. BRANISLAV BOŽIĆ