Plivanje u dugovima

Dugo je Radovan Jelašić upozoravao građane da dobro otvore oči kad im padne na pamet da od neke komercijalne banke uzmu novac na pozajmicu. Da se ne zadužuju olako, da provere uslove u pojedinim bankama i tri puta razmisle da li mogu i bez kredita. Sada je, umesto građanima, istu poruku poslao srpskim vlastima. Najavu pojedinih ministara, a pre svega Mlađana Dinkića, da će Srbija glavne infrastrukturne projekte za koje je vreme izgradnje odavno isteklo, finansirati između ostalog i zaduživanjem u inostranstvu, Jelašić je iskoristio da pošalje novo upozorenje. Poručio je da država dobro proceni kada će se i pod kojim uslovima zaduživati. A nije zaboravio ni kritike na račun rasipništva prethodne vlade, u kojoj je, da podsetimo, današnji premijer Mirko Cvetković bio ministar finansija. “Vlada ima značajno sužen prostor sa stanovišta raspoloživih finansijskih sredstava, jer je proteklih godinu dana višak privatizacionih prihoda potrošen na ispunjavanje očekivanja o boljem životu”, rekao je guverner Jelašić. Loš ste trenutak odabrali, poručuje Jelašić državnim organima, povodom najave emitovanje evro-obveznica kao drugog načina premošćavanja jaza između prohteva i stvarnog stanja u državnom budžetu. Dok se ne prevaziđe kriza na svetskom finansijskom tržištu, ne bi se trebalo upuštati u trgovinu državnim hartijama od vrednosti. Jelašić je poruku upozorenja uputio vladi, njenom predsedniku i ministrima, ali pre svega, čini se, dojučerašnjoj saradnici, a sada ministarki finansija Diani Dragutinović. Kao da je želeo da je podseti kako je samo pre nekoliko meseci ista ta ministarka, tada viceguverner Narodne banke, bila jedan od najglasnijih kritičara Vlade Srbije zbog ekspanzivne fiskalne politike. Doduše, ona najavljuje da neće promeniti pravac i da će nastojati da smanjivanjem rashoda, odnosno trošenjem onoliko novca koliko ima u budžetu, a najbolje bi bilo i manje od toga, uspostavi budžetsku ravnotežu. Rebalans ovogodišnjeg budžeta najavljen je već za septembar, ali skeptici upozoravaju da se najave Dragutinovićeve teško mogu ostvariti, pogotovo kada “nagrnu” ministri da traže novac za ispunjenje reči koju su dali biračima u predizbornoj kampanji. Sada je već taj manjak u državnoj kasi, meren metodologijom Evropske unije, dva odsto bruto domaćeg proizvoda, a penzioneri već nekoliko meseci nestrpljivo očekuju obećanu povišicu od 10 odsto. Komentarišući ranije strepnje svog sadašnjeg šefa, a tada ministra finansija Mirka Cvetkovića, da će Srbija već od jeseni morati da se zaduži kako bi pokrila budžetski manjak, Cvetkovićeva naslednica kaže da nema ništa protiv toga, ali samo ako ti novci odlaze za finansiranje infrastrukture, a ne na krajnju potrošnju. Dakle, na plate, penzije ili subvencije. Na pitanje može li Srbija iz budžeta i izdavanjem obveznica finansirati izgradnju puteva, Diana Dragutivnović kaže da nikada neće dozvoliti da budžetski deficit pređe tri odsto bruto domaćeg proizvoda, što zapravo znači da se za kapitalne izdatke ne može izdvojiti više od četiri do pet odsto vrednosti BDP-a. Dragutinovićeva je skoro razrešila i dilemu da li će se obveznice izdavati u dinarima ili evrima. Ona smatra da je jedino dobro rešenje izdavati obveznice u dinarima, jer se tako podstiče razvoj domaćeg finansijskog tržišta a istovremeno povećava prostor za vođenje monetarne politike. Pošto novca iz budžeta za finansiranje zapuštene i neizgrađene infrastrukture nema ni približno dovoljno, a ni od privatizacije koja je preostala nema neke vajde, jedino što preostaje državi su dodatna zaduživanja. Najnoviji podaci Ministarstva finansija pokazuju da je javni dug Srbije, drugim rečima zbir spoljnog duga prema poveriocima i dug po osnovu stare devizne štednje koja se isplaćuje građanima Srbije, na kraju maja, osam milijardi i 692 miliona evra. Wegovo učešće u bruto domaćem proizvodu je tek 25,5 odsto pa se po toj računici Srbija smatra čak manje zaduženom zemljom. Reklo bi se da prostora za novo zaduživanje ima, te da će međunarodne finansijske institucije bez reči odobriti Srbiji neki novi kredit. Da li to onda znači da guverner Jelašić možda ne želi puteve na Koridoru 10 i autoput od Horgoša do Požege, ili samo brine ko će i kako vraćati te pare kada one stignu na naplatu? Ni ekonomisti nisu jednoglasni u odgovoru na pitanje ima li Srbija mogućnost da se još zaduži, preti li joj kasnije “dužnička kriza”, odnosno problemi sa otplatom duga koji će onda zahtevati ponovno zaduživanje kako bi se vratili ovi krediti. I tako ukrug. Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, slaže se sa ministarkom finansija da Srbija može da se zaduži da bi tim novcem finansirala, na primer, izgradnju puteva, ali upozorava da taj novac ne bi smeo otići u potrošnju. “Činjenica je da je sa učešćem javnog duga u bruto domaćem proizvodu od 25 odsto Srbija relativno nisko zadužena. I da ima prostora za dodatno zaduživanje u inostranstvu kako bi se otplatile sadašnje obaveze. U tom smislu država može i kasnije da se ponovo zaduži kada ova zaduženja dođu na naplatu. Prednost Srbije je što do sada nije imala potrebe da se preterano zadužuje kako bi izmirivala dugove, jer je to radila prihodima iz privatizacije. Na te prihode, nažalost, može se računati još kratko vreme, dok se ne prodaju preostala preduzeća”, kaže Bajec za NIN. Otuda, dodaje on, i stalna upozorenja ekonomista da država jednostavno mora stegnuti kaiš i budžetski deficit, već u narednoj godini pretvoriti ako ne u mali suficit, ono barem u ravnotežu prihoda i rashoda. “Nova vlada je to i obećala, ali obećavale su i mnoge pre toga. I zapisale u svom ekspozeu ili Memorandumu o budžetu, pa nisu ostvarile. Sigurno je da će, ukoliko bude želela da ostvari obećano, vlada morati da pokaže hrabrost i suprotstavi se stalnim potrebama da se troši više od zarađenog ili prihodovanog. Ako bude uspela da podmiri, s jedne strane, tu socijalnu dimenziju koja je neophodna, a da s druge strane, ne raspiruje javnu potrošnju, reći ćemo da je dobro uradila. Na kraju, uporno ponavljam, da je sve to lakše kada imamo rast bruto domaćeg proizvoda kao do sada, jer se samo tako učešće javne potrošnje u njemu smanjuje. Što je nacionalni kolač veći, to će biti lakše podeliti ga pravičnije.” I Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja, slaže se da državni dug nije zabrinjavajući, te da Srbija ima prostora da se dodatno zaduži i da neće imati prevelike probleme u servisiranju duga. On kaže da bi najbolje rešenje bilo kada bi Srbija novcem iz preostale privatizacije javnih preduzeća prevremeno otplatila neki od sadašnjih dugova prema inostranim poveriocima. I time smanjila sadašnje zaduženje, a sebi stvorila još veće šanse da se ponovo zadužuje kada je to neophodno. Đogović se, međutim, slaže i sa guvernerom Jelašićem koji nije upozoravao na opasnost od zaduživanja usled prevelike zaduženosti države, već zbog krize koja trese međunarodno finansijsko tržište i pogoršanih uslova za uzimanje kredita. “Trenutno na svetskom tržištu postoje recesioni trendovi i država zaista mora razmišljati pod kojim uslovima se zadužuje. Jer, oni su sigurno nepovoljniji nego ranijih godina. Veće su kamate, zato i tvrdim da nikako ne bi trebalo odustajati od koncesije za autoput Horgoš-Požega jer će se u protivnom pojaviti teškoće u njegovom finansiranju. A i nije trenutak da se zadužujemo za to, ukoliko postoji neki drugi način da Srbija dobije taj put.” Jurija Bajeca, pak, rast cena kapitala na svetskom tržištu ne brine preterano. “Loša vest jeste što svetska cena kapitala ima tendenciju rasta. I to sigurno neće Srbiju ostaviti bez posledica. Ali s druge strane, ima i dobrih vesti. Jedna od njih je što će povećanjem i političke i ekonomske stabilnosti biti povećan kredibilitet i rejting naše zemlje kod međunarodnih finansijskih institucija. Zbog poboljšanja tog rejtinga uslovi pod kojima se Srbija zadužuje kod njih biće povoljniji, kao što sada imaju neke druge zemlje, poput Slovenije. Tako bi rast kamatnih stopa zbog rasta cena kapitala bio kompenzovan boljim uslovima pozajmica.” Među domaćim ekonomistima ima i onih koji smatraju da srpski dug nije tako bezazlen. Te da će Srbija, već za nekoliko godina, kada se proda i ovo što je ostalo, umesto savesnog dužnika postati dužnik koji nema od čega da vrati pozajmljeno. Mlađen Kovačević, iz Instituta za politiku i privredu, začuđen je najnovijim upozorenjima guvernera Jelašića, jer kaže da je isti guverner pre samo mesec dana govorio drugačije: “Ako su mediji dobro preneli, Narodna banka je nedavno iznela podatke o zaduženju Srbije i ocenila kako je naša zemlja srednje zadužena. Što nije tačno. Celokupan naš dug, državni, dug preduzeća i banaka na kraju maja iznosio je 18 milijardi evra i to je mnogo. Ministri su skloni izjavama da država ne mora da brine za privatni dug, pa tako podgrevaju klimu kako će Srbija svojim sredstvima i dodatnim zaduživanjem graditi sve i svašta”, kaže Mlađen Kovačević. On tvrdi da ocene o niskoj zaduženosti zemlje nisu tačne, te da se taj zaključak donosi tek na osnovu ispunjenja jednog od kriterijuma Svetske banke. Svetska banka je propisala, objašnjava Kovačević, da dug ne sme biti veći od 80 odsto bruto domaćeg proizvoda, inače je ta zemlja visokozadužena. Na osnovu ovog kriterijuma Srbija ne spada u red visokozaduženih zemalja. Međutim, upozorava Mlađen Kovačević, Svetska banka propisuje i druge kriterijume kada je zaduženost ispod 80 odsto BDP-a. I to da se visokozaduženom zemljom smatra ona čiji je dug preko 2,2 puta veći od vrednosti izvoza robe i usluga. “Bruto domaći proizvod je naduvan zbog inflacije i pada vrednosti dolara, pa ispada da naš dug nije veliki, ni zabrinjavajući. Tvrdim da prostora za zaduživanje nema, bolje reći, ima ga jako malo.” Kovačević kaže da država odlaže usvajanje zakona o denacionalizaciji baš zbog duga koji želi da prebaci na neke sledeće generacije. Komentarišući najavu emitovanja obveznica bilo u dinarima ili evrima, dakle na domaćem ili međunarodnom tržištu kapitala, Mlađen Kovačević kaže da nije ni neobično, a ni prvi put da državni činovnici promovišu neku privlačnu ideju jer nemaju drugo rešenje. “Nisam optimista. Ne znam ko će te obveznice kupovati u inostranstvu, jer će sigurno biti skupe. Veća zainteresovanost će biti u Srbiji, ali pitanje je kako će država, na primer, za godinu dana, servisirati te visoke kamate. Zato sumnjam da bi takav potez doneo rezultate kakve država priželjkuje.” Iako preko 65 odsto ukupnog duga Srbije predstavlja privatni dug, odnosno dug privrede i banaka, upozorenja da se nije šaliti sa dugom i ponovnim zaduživanjem nisu tek zlonamerna. Na kraju, čije god bile, državne ili privatne, tih 18 milijardi evra su srpske. I eventualne poteškoće u njihovom vraćanju neće lišiti glavobolje nikoga, pa ni nosioce vlasti.