Ekonomske zablude naše svakodnevice

Građani Srbije su sve više zaokupljeni dnevnim temama koje “život znače”. Sve je veće interesovanje za stopu inflacije, kretanje kursa dinara, a raste zanimanje i za akcije. S druge strane, često se daje preteran značaj novcu u determinisanju političkih i drugih tokova u zemlji. Mistifikacija ekonomskih (pre svega, finansijskih) motiva stvara pogrešnu percepciju stvarnosti. Evo nekih od naših ekonomskih zabluda. Inflacija i jaČanje dinara: U Srbiji su “na snazi” brojne ekonomske zablude. Neki ekonomisti kažu da je nemoguće da imamo inflaciju i istovremeno jačanje domaće valute. Ovo je besmisleno i značilo bi npr. da uvek kada je inflacija u evrozoni viša od one u Japanu, SAD ili Kini, onda evro mora da slabi prema jenu, dolaru ili renminbiju. Treba reći da su skoro sve monete evropskih zemalja u tranziciji jačale prema evru (i dolaru, jenu..) u toku poslednje decenije (realno sve, a nominalno mnoge od njih), a da je istovremeno rast cena u tim zemljama bio znatno viši od onoga u evrozoni ili SAD. Eklatantan primer toga je Slovačka čija je valuta u poslednje dve godine, pre nego što je početkom juna 2008. nepovratno vezana za evro (od januara sledeće godine Slovačka ulazi u evrozonu), ojačala prema evro-moneti za čak 21 odsto (sa preko 38 za evro na 30 kruna za evro). Razlog je jednostavan, to što neka valuta realno apresira prema drugoj (što je bio slučaj sa monetama Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rusije itd.), automatski ne znači da je ona precenjena, već može da znači i da je ona u startu bila znatno potcenjena. Uvođenje evra kao spas: I teza da bi uvođenje evra rešilo mnoge ekonomske probleme Srbije ne stoji, jer bi npr. eventualna precenjenost ostala nepromenjena. Pored toga, prelazak na evro kao zvanično sredstvo plaćanja zemlju bi dodatno izložio eksternim šokovima, monetarna vlast tada ne bi mogla da formira svoju kamatnu stopu, utiče na cenu kredita, niti na privredne tokove u meri kao do sada. Evro bi imao neke prednosti, kao što je olakšavanje svakodnevnih plaćanja, gubitak neizvesnosti u pogledu rizika deviznog kursa, a blago bi uticao i na smanjivanje inflacije i kamata (iako inflacija i kamate ne bi bile ni blizu onima u EU; primer je Crna Gora, koja je unilateralno uvela evro, gde su kamate i inflacija duplo više od onih u EU). Korupcija je svuda: Česte teze o neverovatnoj korumpiranosti u Srbiji mogu se lako osporiti uvidom u međunarodne studije, gde se naša zemlja ne kotira baš najbolje, ali je daleko od toga da bude “pri vrhu”. Pored toga, ljudi su toliko zaokupljeni korupcijom, ali ona je realno daleko manji problem za srpsku ekonomiju, od priliva inokapitala ili finansijske stabilnosti. Skupoća u Srbiji: Netačno je da je Srbiji skoro sve skupo. I pored visokog rasta cena poslednjih godina (izraženo i u evrima), relativni nivo cena u našoj zemlji je još uvek niži od tri petine proseka Evropske unije. Ovo je, pre svega, uslovljeno znatno nižim cenama usluga u Srbiji u odnosu na bogate zemlje, ali su i cene hrane sa 83 odsto proseka EU, još uvek niže. Spoljni dug: Pogrešno je i mišljenje da je apriorno loš rast spoljnog duga i uvoza. Ako se priliv kapitala preko komercijalnog zaduživanja, koji ide uglavnom preko domaćih preduzeća (i čime se povećava uvoz), produktivno investira (što je očekivano da čine privatna preduzeća, koja se samo ponašaju ekonomski racionalno) onda će koristi za zemlju od ostvarenog prihoda, rasta GDP, profita i poreza biti znatno veće od plaćenih kamata inokreditorima. Bogatstvo Kosova: Priča o mineralnim bogatstvima i strateškoj poziciji Kosmeta je umišljaj. Procenjena vrednost mineralnog bogatstva Kosova pre dvadesetak godina (a tu se stvari ne mogu bitnije promeniti) je, prema srpskim ekonomistima, po stanovniku bila na nivou proseka Srbije. Kada su u pitanju putni pravci, svi oni zaobilaze Kosovo, tako da, praktično, nijedan kraći put prema nekoj zemlji ne vodi preko Kosova, osim iz Srbije ka Albaniji. Standard u SFRJ: Interesantna je hipoteza lansirana 80-ih o iskorišćavanju Srbije od strane severozapadnih republika SFRJ (istovremeno su one tvrdile suprotno). Referentne studije pokazuju da toga između Srbije, Hrvatske i Slovenije, faktički, nije bilo, i da je međusobna razmena bila na obostranu korist (što su, na sreću, domaći političari sada shvatili o čemu svedoči i CEFTA). Naivne su i priče o ugledu, uticaju i ekonomskoj snazi SFRJ. Ugled naše zemlje nije bio na visokom nivou, nažalost, nikada. Kada je u pitanju uticaj SFRJ, on je bio, zahvaljujući položaju između dva bloka kao i pokreta nesvrstanosti, znatno veći od stvarnih potencijala naše zemlje. Priče o visokom standardu života za vreme SFRJ uglavnom su neistinite. Komparativno posmatrano, standard života jeste bio dobar u poređenju sa zemljama Varšavskog pakta (koje su usmeravale resurse od potrošnih dobara ka “sredstvima za proizvodnju”), ali je SFRJ daleko zaostajala i nije smanjivala gep u odnosu na Zapad. (Ne)moć tržišta: Verovanje u svemoguću ruku tržišta, takođe je naivno. Bez državne intervencije, posebno u kriznim situacijama, privreda bi se mogla suočiti sa ogromnim problemima i gubicima. Trenutna intervencija vlade SAD, najveća od Velike depresije 1929, koja je usmerena na spasavanje određenih finansijskih institucija (koje su osiguravale hipotekarne kredite: Fannie Mae i Freddie Mac) potvrđuje da je i u “zemlji kapitalizma” socijalizacija gubitaka velikih finansijskih aktera nekada neophodna (slično je i u Britaniji i Francuskoj, gde vlade spašavaju velike banke). Kako to Štiglic primećuje, današnja događanja, odnosno ekonomsko usporavanje s kojim se svet suočava, dobrim delom posledica su neoliberalne ideologije, tj. gomile ideja zasnovanih na shvatanju da su tržišta samokorigujuća, da efikasno alociraju resurse i da dobro služe javnom interesu (taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi tačerizma, reganomike i tzv. Vašingtonskog konsenzusa). Neoliberalni tržišni fundamentalizam uvek je bio politička doktrina koja služi određenim interesima; on nikada nije podržan u ekonomskoj teoriji, niti je podržan u istorijskom iskustvu.