Superlativ od sablja

Nije lako podići zdravicu u Kruševcu, ali ako je neko i u naše vreme zaslužio da mu se i u Kruševcu nazdravi to je Emir Kusturica, bilo da je podižemo po junaštvu, umetničkom ili ličnom, bilo po snazi i zamahu, bilo po visini i retkosti dara, bilo po milosti i prijateljstvu. Ali šta u toj zdravici reći publici koja pre mene zna šta ću reći, a bolje od mene šta je najprikladnije reći u ovakvoj prilici. Darodavci znaju da je ovo priznanje zasluženo odavno, ali Belovodska rozeta kao rozeta nad rozetama dodeljuje se i za druge rozete dobijene širom sveta. Na ovoj su prikazani razgranati, upleteni i uvezani u kameni venac svi vidovi njegovog raskošnog dara. Belovodska rozeta samoukih klesara od kamena peščara, znamen je najsamosvojnije škole srpskog neimarstva nastale između dve Morave u vreme kosovskog cara Lazara, koja je dala najlepše ukrase koje su isplele srpska kultura i vera. Da iz tog cvetnika ovde spomenemo samo bescen-bisere Kalenić i Lazaricu. Ono što odlikuje moravsku školu, monumentalnost, vedrina boja, bogata ornamentika, odlikuje i delo Emira Kusturice pa bi se s pravom moglo reći da je on đak moravske bar koliko i češke škole. Slavljen i nagrađivan kao reditelj, kao muzičar, kao glumac, kao pisac, Emir Kusturica je ovaj put najviše izdvojen kao graditelj, zadužbinar i neimar. A taj graditelj nije podigao jednu građevinu nego jedan novi grad na mapi Srbije, grad Drvengrad, najstariji i najmlađi, najarhaičniji i najmoderniji, arhetipski i profani. Grad ni na nebu ni na zemlji, verni prevod i zemaljska verzija autorovih filmskih vizija i maštarija. Kao što mu u filmovima često lete ljudi i predmeti, tako ovih dana iznad Srbije leti i sam Emir Kusturica u punoj snazi i najboljim godinama, o čemu svedoče i tri najnovija remek-dela: Zavet, Opera i Maradona. Darom je nagnao i one najtvrdovratije da mu se poklone. Dokazao je da je i u naše vreme moguće voleti svoj narod i steći svetsku slavu. Nije propustio da Maradoni, vodeći ga kroz Beograd, pokaže Solanine zadužbine u Knez Miloševoj ulici iz vremena kad je 300 aviona s koliko je Vermaht bombardovao Srbiju – NATO nadmašio za 1000. Emir Kusturica je možda prvi srpski umetnik koji je bio svestan kakvo je oružje kamera i da se tim oružjem koje ne zna za male narode i jezike može osvojiti cela planeta. Blago srpske kulture zakopano u svom tlu i jeziku izlazilo je svetu na videlo, najviše zahvaljujući njemu. U rečnicima srpskog jezika kustar je mali sitni zanatlija koji proizvodi za ograničeno tržište, kustolomati je isto što i drati se na nekoga, kustovica je živa ograda, kusturka gvozden klin i kriva čivija, ali i ukrasna biljka s plavim cvetovima, kustur-ban čovek koji često jede na tuđ račun, kusturača alatka za struganje testa u naćvama ili grnčarski nož od tvrda drveta, a što ne bi i za obradu kamena paščara. Iz tog i takvog obilja rodio se i onaj u čiju čast smo se okupili i čijom zaslugom kusturica nije ostala deminutiv nego postala superlativ od sablja. Jedna od najsvetlijih sablji koje još imamo. Belovodska rozeta je velika da se ne može nositi na reveru. Ali ni Emir Kusturica nije mali pa će možda i moći. A mi mu želimo da mu bude srećna i da je nosi na mnogaja ljeta! (Reč prilikom uručivanja Belovodske rozete Emiru Kusturici, u Beloj Vodi kod Kruševca 20. jula 2008)