Izbledela sećanja

U svojoj ispovesti Radoslav Ratković Era (“Kako je spasavan NIN”, NIN, br. 3000) govori o stvaranju omladinskog lista “Mladi borac”. Očigledno je da su njegove uspomene na to vreme dosta izbledele, a u ponečemu i netačne, te osećam potrebu da o nekima od njih podrobnije progovorim. Najpre, o formiranju lista “Mladi borac”... U toku i odmah po oslobođenu Beograda stvorena je široka mreža omladinskih domova. Svakako, bio je to način da se okupi i “prevaspita” omladina koja je čamila četiri godine pod okupacijom. Dan-dva po oslobođenju, ja sam (mada, poput i samog Ratkovića nisam bio skojevac) čuo da se traže “pismeni” omladinci koji hitno treba da se jave u Krunsku ulicu 69. (To je zgrada za koju Ratković, sa vidnim čuđenjem, konstatuje da se tu danas nalazi glavni odbor DS!) Ta zgrada je u toku oslobođenja rekvirirana od tadašnjeg vlasnika inž. Božića (pronalazač čuvene “vazdušne kočnice” za železničke vagone). Mala kuća preko puta, o kojoj Ratković takođe govori kao o tadašnjem sedištu PK SKOJ-a pripadala je ranije Bogoljubu Jevtiću, nekadašnjem predsedniku jugoslovenske vlade, a da “kuriozum” bude veći, redakcija “Mladog borca” će nešto kasnije biti preseljena u kuću koja je oduzeta od potpisnika Trojnog pakta, ministra Dragiše Cvetkovića! Odazivajući se pomenutom pozivu, stigao sam u Krunsku ulicu sa dve godine mlađim drugom, Vlatkom Vlatkovićem koji je, kao i ja, završio školovanje u VII muškoj gimnaziji. U holu zgrade okupilo se nekoliko desetina mladića i devojaka. Dočekala su nas tri partizana: jedan je bio izrazito mršav i visok (Vuksan Bulatović, seljače sa juga Srbije, inače izrazito nadaren umetnik koji će podražavati način slikanja Đorđa Andrejevića Kuna, ali će nažalost vrlo rano preminuti); drugi je bio krupan momak, duboka glasa (Miroslav Čangalović, kasnije jedan od naših najslavnijih operskih pevača); treći – omanji mladić oštra pogleda, obučen u seljački koporan i sa šajkačom na kojoj se videla petokraka (Dobrica Ćosić Gedža). Rečeno nam je da će sledećeg dana biti održan veliki miting omladine Beograda kod Kneževog spomenika i da o tom događaju napišemo reportaže, te da ih predamo toj neobičnoj komisiji, u stvari – redakciji “Mladog borca”... Razume se da smo sa velikim nestrpljenjem i uzbuđenjem očekivali sudbonosnu odluku...Okupili smo se narednog dana da čujemo presudu. Ozbiljna lica, Ćosić je prozvao Vlatka Vlatkovića i mene. Ostalima je rečeno da mogu da se raziđu. Razume se da smo bili presrećni što smo primljeni u redakciju lista. A da bih pokazao kakva su to vremena bila i kako ljudi mogu nehotično da pogreše, navešću i ovo: u grupi “odbijeni” zapazio sam jednog omanjeg, crnokosog mladića koji je vrlo tihim glasom upitao zašto nije primljen. Odgovoreno mu da njegov rad nije dovoljno pismen! A taj tihi mladić nije bio niko drugi do Pavle Ivić koji će kasnije postati akademik i biti jedan od najpoznatijih naših lingvista... Toliko o Ratkovićevom kazivanju da sam “odnekud došao u 'Mladi borac'”... A što se tiče njegove izjave da sam se “razumeo u štamparstvo”, ona takođe nije tačna. Naime, Ćosić je Vlatkoviću i meni poverio poslove oko štampanja prvog broja lista u Beogradu. Uputio nas je u štampariju “Luča”, koja se nalazila na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša. Prvi put u životu smo ušli u štampariju, a kad su grafički radnici videli da smo nas dvojica potpune neznalice, uputili su nas u osnovne stvari, te smo uz njihovu pomoć, “prelomili” taj prvi broj... Pošto je Ratković, kako i sam kaže, došao u „Mladi borac” tek u novembru, zatekao je organizaciju rada u kojoj mi je Ćosić poverio brigu o blagovremenom prikupljanju rukopisa od ostalih saradnika. Ja sam po prirodi pedantan, pa sam ponekad, možda, “gnjavio” saradnike koji se nisu odlikovali hitrinom u pisanju... Otuda su mi ubrzo dali nadimak – “Palir”! Dakle, nisam im “bio kao neki tehnički urednik”! Pišući o Dragoslavu Adamoviću Ziri, Ratković takođe iznosi netačnosti. On je u pravu kad kaže da je pred rat došlo do snažnih ideoloških i političkih razilaženja u našem društvu, što se odrazilo i među srednjoškolcima. Ratković pominje da je to razilaženje bilo veliko i u VII muškoj gimnaziji, čiji smo đaci, pored Vukašina Mićunovića i Slobodana Šakote, uostalom, bili Zira, Đorđe Radenković, Vlatko Vlatković i ja! Ali nije tačno – kako piše Ratković – da su u našoj gimnaziji, “Mićunović i Šakota kao predstavnici leve struje pokrenuli časopis 'Srednjoškolac', dok su nacionalne demokrate osnovali list žZoraž”. Istina je sledeća: u našoj VII muškoj gimnaziji postojala je literarna družina na čijem čelu su se smenjivali “levi” i “desni”, a izdavan je časopis “Zora”, čiji će brojevi biti izlagani, po okupaciji naše zemlje, na zloglasnoj antikomunističkoj izložbi! Što se, pak, tiče “Srednjoškolca”, taj časopis je izdavan u Vršcu! Sećam se da su u njemu sarađivali, pored ostalih, Mira Alečković, Radivoj Koparec, Miroslav Doroslovac (Milo Dor) i drugi izrazito levičarski nastrojeni srednjoškolci. Ratkovićevo kazivanje o NIN-u takođe sadrži niz netačnosti. Najpre da kažem kako i kada je došlo do osnivanja NIN-a. Negde u ranu jesen 1950. godine okupili smo se jedne večeri mi, “stari” mladoborci u bašti topčiderskog restorana „Knjaz Miloš”, sa Dobricom Ćosićem na čelu. Tu smo i odlučili da pokrenemo nedeljno glasilo novog tima. A samo ime je predložio, posle mnogih konsultacija – Moša Pijade! Prilikom “raspodele” mandata, Najdan Pašić je postao glavni urednik, Đorđe Radenković i Dragan Stoiljković urednici spoljnopolitičke rubrike, Stevan Majstorović – kulturne, Zira Adamović – filmske, a meni je povereno uređivanje unutrašnje i privredne rubrike. List je štampan u “Politikinoj” kući, a sticajem okolnosti prvi broj se pojavio 7. januara 1951. godine – na sam Božić (to će nam se kasnije više puta zamerati). Odziv kod čitalaca bio je iznenađujuće dobar. Moram da kažem da smo bili zaista samostalni: uzeli smo kredit kod banke i posle nekoliko meseci smo raspolagali znatnim finansijskim sredstvima; bili smo, u pravom smislu reči, neka vrsta GG preduzeća. A sadržaj i izgled samog lista jako su odskakali od sivila tadašnje štampe. Međutim, kao što kaže i Ratković, ubrzo su se pojavili ozbiljni problemi. Primer koji navodi Ratković valja pojasniti: članak “Muzički četvorougao” izazvao je pravu buru; njega nije napisao neki “Dragović”, već je to bio mladi novinar Dušan Dragović koji će kasnije postati jedan od osnivača “Dadova”! Ratković zaboravlja da se pored imena M. Vukdragovića i K. Baranovića navode i imena Milenka Živkovića, kompozitora i rektora Muzičke akademije, kao i kompozitora i dirigenta Oskara Danona. Napadi i kritike su dolazili ne samo zbog priloga iz oblasti kulture, nego i zbog članaka iz svih oblasti koje su obrađivane u našem listu. Svakako je najžešći napad bio onaj u kome nas je zloglasni Bora Drenovac okarakterisao kao grupu buržoaskih intelektualaca koja zloupotrebljava date slobode. Uostalom, Ratković podrobno opisuje ko je i šta radio u raznim partijskim komisijama, čiji je i on bio član... Na kraju bih samo dodao da smo određenu “satisfakciju” dobili kada je sam Đilas, neposredno pred svoj pad, došao u našu redakciju i celu nas noć ubeđivao da NIN treba da prihvati njegove stavove... Mi tu “ponudu” nismo prihvatili... Možda i zbog toga što smo, kako je to pisao B. M. Mihiz, “bili pismeni, obrazovani i okretni sinovi srednje i visoke srpske buržoazije”? Naime, otac Najdana Pašića bio je upravnik KPZ u Nišu, Stevan Majstorović bio je sin sreskog načelnika iz Kragujevca, otac Đorđa Radenkovića nosio je čin divizijskog generala Kraljevske vojske, Dragan Stojiljković potiče iz bogate beogradske trgovačke porodice, a Radoslav Ratković i ja smo sinovi uglednih advokata. Bilo kako bilo, taj “mladoborački” NIN će, prelaskom u “Politiku”, promeniti svoj lik (od novina će postati njuz magazin) preživeće sve bure i proslaviti 3000. broj uz dobre izglede da nastavi svoju značajnu ulogu u srpskoj štampi. Dixi et salvavi anima mia!