Od čega se prave romani

Od čega se prave romani? Romani se prave od kiše koja neutešno natapa beskrajnu blatnjavu ravnicu u kojoj sam zatočen kao vojnik, ta kiša poplavljuje Trg svetog Marka u Veneciji, pa jedna lepotica i ja balansiramo po postavljenim daskama iznad vode, sve do ulice Per Rialto i restorana „Anđelo” u kome se jede najbolji crni rižot na Mediteranu i uz njega pije „suave volpoličelo”, Vino della casa, prego, pokisli golubovi i ljubav po podne, potrebno je takođe pisati i o mnoštvu praznih soba punih odjeka, koje će uskoro biti zatrpane nameštajem i različitim stvarima, o radosti nameštanja enterijera i ogromnom buketu belih rada u vazi na stolu, o deci koja voze bicikle po tim praznim sobama u kojima će odrasti, o tome kako čoveka pronalaze i zatrpavaju stvari, i kako se sve to raspada, o osamljenosti u Wujorku na Božić, o pustoj Petoj aveniji, večeri za stolom prekrivenim, umesto stolnjakom, „Wujork tajmsom”, sardina, glavica luka i komad crnog ražanog hleba, neodoljiv nagon da se podigne slušalica i okrene broj neke stare ljubavi ne vodeći računa koliko je sati kod kuće. Halooo? Halo, jesam li te probudio? Naravno da jesi. Izvini... i o svetilištu Palmira, u Sirijskoj pustinji, trebalo je govoriti, o palestinskoj deci užarenih očiju koja pevaju ispod rimskih kapitela da će krvlju, vatrom i mačem povratiti Palestinu, Alahu ekber, o kuhinjama u čuburskim potleušicama sa mušemom na stolovima na kojoj jedemo krompir-salatu slušajući kucanje budilnika sa kredenca koji odbrojava sekunde našeg života. O čemu sve nisam pisao? O pištolju sa metkom u nauljenoj cevi pod jastukom. Od čega se prave romani? Od dosade, od strašne dosade, kada život stane i kad ne znate šta ćete sa sobom pa sedate za pisaću mašinu da učinite nešto od svojih sati i svojih dana, a ispod prstiju vam se rađa svet koji vas čitavog obuhvata i uvlači u svoj vrtlog, od alpskih snegova u Švajcarskoj i gledanja u vatru u kaminu (Kako se zvaše ono malo mesto iznad Veveja u čiju je krčmu dolazio Čarli Čaplin da jede pečeno pile?), kada se sećate svih vatri u svom životu, i onih iz detinjstva u Bačkoj na zaleđenoj strnjici i onih u ratu, na Petrovoj gori, sa mirisom pečenog mesa na štapovima i ulja za podmazivanje oružja, od poljubaca, takođe, kada vam se čini da se spajate sa nekim u hladnim parkovima i na svilenoj klizećoj posteljini vodenog kreveta, od bioskopa u provinciji ispred kojih su na zidu u plitkim izlozima fotografije najuzbudljivijih scena zakačene rajsnedlama ili ekserčićima, na osnovu kojih procenjujete vredi li dati dvanaest dinara za predstavu, od onih popodneva kada ne uspete da uđete u bioskop, pa ispred zaključanih staklenih vrata osluškujete grmljavinu muzike Dmitrija Tjomkina, glasove, uzvike i revolversku pucnjavu, zamišljajući šta se sve događa na filmu. Ti filmovi koje samo zamišljamo, mnogo su uzbudljiviji i lepši od onih na koje nisam uspeo da uđem. I od te čežnje se prave romani, oni se prave uglavnom iz usamljenosti, a ta usamljenost se nalazi u bistrou „Zmaj” na Plas Sen Katrin u Briselu, gde svi psi liče na svoje gazde, a gazde na pse, uz čašu piva „stela artoa”, pored gazdinog bernardinca koji spava pokraj šanka, ona plovi i na brodu za Svetu goru, kada odjedanput shvatite da na njemu nema nijedne jedine žene, ona je na Glavnoj sarajevskoj ulici u avgustu, u potpuno pustoj ulici u kojoj vam poput brijača u filmu Andaluzijski pas, pogled presecaju blistave oštrice tramvajskih šina, osećanje da je more neutešno daleko i da vas niko ne voli, i more van sezone sa oblicama koje para krst na kamenoj katedrali Juraja Dalmatinca u Šibeniku, mokre kamene ploče u jedinom bifeu koji radi, slane srdele i teško crno vino koje ostavlja talog u čaši, čežnja za nekim licem koje bi iznenada trebalo da uđe u tu pokislu krčmu i da vas spase očaja. Roman se pravi od četrdeset obešenih o bandere na maloj železničkoj stanici Marin dvor u Sarajevu, koje gledam kao devetogodišnjak u aprilu 1945. kako se klate na jutarnjem povetarcu dok sa praznom kantom plave boje sa belim tufnama čekam voz sa Ilidže koji će dovesti seljaka od koga kupujemo mleko. Obešeni su bosonogi jer im je neko već poskidao cipele. Obesio ih je komandant grada Sarajeva, Maks Luburić. Ovu scenu kao da je slikao Salvador Dali: dečak sa plavom kanticom iznad koga se ljulja četrdeset obešenih iz balade Fransoa Vijona. Roman se pravi od leta i dima skupih cigareta na terasi Gradske kavane u Dubrovniku. Tu sede lepe žene i zanimljivi ljudi; bosonoga kontesa, koja će se bogato udati u Italiji, Peko Dapčević, komandant armije koja je oslobodila Beograd, penzionisani noštromo, kapetan Nardeli, dve letnje kurve, Koča Popović, nadrealista i general, Hamlet za stolom sa Magbetom, slikar Milovan Stanić, koji pije pelinkovac i gleda golubove što kunjaju sklonivši se od vreline avgusta u hlad pod svodovima crkve Svetog Vlaha, profesionalni letnji zavodnik Antonio Pende čeka u zasedi bogatu Englezicu, bivši ministar policije koga prate dva policajca čitajući naopačke okrenute novine sa rupom kroz koju vire, Tanja i Majer, sa raskošnim telom u pletenoj ružičastoj mini haljini koja može da se spakuje u kutiju od šibica, kolporter, patuljak Mate, sa čašom piva, Kosta Strainić, istoričar umetnosti sa učiteljicom baleta, Solovjevom, koja mu je tajna ljubavnica pedeset godina, svi oni... Roman se pravi iz kolopleta letnjih sudbina, usputnih ljubavi, golih noćnih kupanja na plaži Svetog Jakova, iz bluda i orgija jela i pića, iz vatrometa na otvaranju Letnjih igara, sklupčanih nagih tela na kamenitim plažama Lokruma, iz uzaludno potrošenih desetljeća na ovaj verolomni kameni grad pun prevrtljivosti i izdajstva. Roman se pravi i od prašine koja ispunjava hladnu akustiku katoličke crkve u Vrginmostu u koju ulazim posle prolaska krajiške vojske, polomljenih klecala i smrvljene belo-plave Gospe od polihromiranog gipsa, tamo gde u prašini, na kamenim pločama, leži platno iz šesnaestog veka sa bajonetom probodenom Bogorodicom koja u naručju drži malog Hrista. Romani se prave i od noćnih putovanja, takozvanim ubrzanim vozovima na drvenim klupama treće klase na kojima kunja železničar sa fenjerom u krilu, jedan seljak, pokisli vojnik i jedna lepotica u čija se obla kolena zaljubljujemo na tom noćnom putovanju, na kome ona izlazi u Vinkovcima, i od književnog salona bankara i pisca Žorža Larua u Ženevi, gde na zidu stoji ogroman afiš Aristida Brijana, jedna od sto sedamdeset litografija u boji koje je Laruov deda dobio na partiji pokera od jednog propalog pariskog štampara za koga je radio Tuluz-Lotrek, i od prijema na kojima mi se dodeljuje neka nagrada, pa jedno vreme potpisujem stotine knjiga, a kada potpišem poslednju, zaboravljaju me u praznoj sali gde mi ljubazna garderoberka donosi punu čašu crnog vina i kolačić preostao od posluženja, i od mora, i od mora se prave romani, tačnije, od gledanja u more sa predosećanjem nekih srećnih obala iza horizonta. (U četvrtak, 24. ovog meseca u Srpskoj književnoj zadruzi biće predstavljen novi roman Mome Kapora „Ispovesti”, objavljen u stotom, jubilarnom kolu čuvene plave biblioteke. Ovo je odlomak iz ovog autobiografskog romana.)