Ne mašem “zastavom slave”

Poznata britanska glumica sa nominacijom za “Oskar”, Brenda Bletin (“Tajne i laži”, Majka Lija), jedna je od najnagrađivanijih britanskih glumica (“Zlatni globus” i BAFTA nagrada, 1977. za “Tajne i laži”, nominacija za “Oskar” za ovu ulogu). Proslavila se ulogama u filmovima Majka Lija, a posebnu pažnju skrenula je na sebe u nedavnoj ekranizaciji romana Yejn Ostin “Gordost i predrasuda”, i filmom “Iskupljenje”, oba u režiji Yoe Rajta. Oba su bila veoma uspešna. Prvi utisak kad je sretnete, kaže: ovu gospođu poznajem odnekud. Ničim nenametljiva, diskretna u odevanju, sa prefinjenom jednostavnošću, osvoji vas na prečac svojom neposrednošću. Uostalom, kao i svojim ulogama. Rečju, lice koje se može sresti iza ćoška. Na 43. međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima (4-13. jula, 2008), na kojem je srećemo, Brenda Bletin našla se u glavnom žiriju. Da li je ta vaša neposrednost i osnovno oružje pri građenju vaših uloga – pitali smo je, misleći pre svega na filmove Majka Lija kao što je uloga Sintije u nezaboravnim “Tajnama i lažima”, za koju je bila nominovana za “Oskar”. - Da. To je, zaista, najbolje osetio i najveštije iskoristio Majk Li. Da li možete uopšte da zamislite reditelja koji dođe kod eventualnog producenta i kaže mu da mu treba pet miliona funti za film. Ovaj, naravno, pita: kakav film, gde vam je scenario? A Li odgovori: nemam scenario, a i ne znam tačno o čemu će biti film, i onda doda da u filmu neće igrati poznati glumci, a snimiće ga za devet meseci – priča kroz kikot odobravanja Bletinova, i dodaje ozarenog lica: – I zamislite, dobije pare! Da, a onda zaista napravi izuzetan film, a ja vas pitam – kako? - Znate, kod Lija zaista nema scenarija. Moj najomiljeniji film je njegov film “Tajne i laži”. On odvede svoje glumce, koji se pre toga nisu ni poznavali, na određenu lokaciju i to neposredno pred snimanje. Da im nešto vremena da “onjuše” lokaciju: stvari, kuće, ljude, detalje koji ih okružuju. Onda nas pita šta nam je tu najzanimljivije, da li smo primetili nešto, nekog zanimljivog, zapada li nam neki zanimljiv detalj za oko? Čini se da na prečac definiše situaciju u kojoj treba da se “ponašamo” i, eto, tako sve počne. Kamera počinje da zuji, a mi da se krećemo, i tako se neosetno vajaju karakteri, ali u glavama glumaca, ne u njegovoj. Satima se, na primer, priča o slikama iz detinjstva koje nosimo u naramku sopstvenih uspomena, razotkrivaju se njihova značenja, tragovi ili ožiljci koje su neke situacije, postupci, ostavili na pojedince. Svako sam mora da nađe polazište, tačku oslonca svog karaktera. Kad je reč o karakteru Sintije u filmu “Tajne i laži”, satima smo razgovarali o ljudima koje poznajem, šta kod njih volim a šta ne. U ovom liku najviše sam se uplašila od plemenitosti, zastrašujuće količine plemenitosti i darežljivosti koju je ova žena imala. To je veoma ozbiljna stvar, stoga sam Sintiji dodala jednu dozu detinjastog, razigranost. Služila sam se njenom sklonošću ka određenim zvucima, mirisima, činjenicom kakva joj je spavaća soba, šta se vidi kroz njen prozor. Sa mnogo toga se nosite kad kreirate jedan karakter. Posle šest nedelja “ulaska” u lik, došla sam do svoje četvrte godine! I onda na scenu stupa Li i na kraju iz cele te hrpe izvuče, poput dragocenosti, sublimat i isprovocira vas da ga izvedete. Neobičan rad, iznad svega kreativan, koji vas nadahnjuje da se sasvim otvorite, da prevrnete svoju utrobu i poklonite je očevicima i da vam to, na kraju krajeva, bude zadovoljstvo. Jedno veliko oslobađanje, ali i velika odgovornost za ono što ste iz sebe izvukli i poklonili drugima. Čudesno, nemam drugu reč. A kako se osećate kad vidite sebe na platnu, smoždenu, kao “prevrnutu čarapu”, ni najmanje lepu ni poželjnu? - Ali, to nisam ja, to je “ona”, karakter koji ja igram. A kad odete kući, “ona” nije sa vama? - Ne, ponavljam, nisam to ja, to je “ona”, to je jedna jadna i nesrećna žena, jer Sintija je upravo to. Poznavala sam hiljade Sintija, pun ih je London. Britanija, inače, ima najveći procenat samohranih majki koje su bez novca, a bore se da svojoj deci obezbede sve najbolje. Dok sam odrastala, ni moja porodica nije imala bogzna šta, ali nam je majka stalno ukazivala na to šta koliko vredi. I to se ureže. Ja u životu imam divnog partnera. I kad je u pitanju ta strana mog života, rođena sam pod “srećnom zvezdom”. Vi ste često igrali majke, kako ste to doživljavali? - Neke glumice kad počnu da igraju majke misle da je “sve gotovo”. Mama uvek ima mnogo na filmu, za razliku od očeva. Imala sam sreću da su sve moje “majke” bile različiti karakteri, tako da ih je bilo zanimljivo tumačiti. Veoma volim onu mamu iz “Spasavajući Grejs”. Da li ste udati? - Jesam, ali nemam decu. To mi je možda ostavilo još više prostora da se bavim ovom profesijom nego što bih imala da imam potomke. Inače, nisam ni sanjala da ću biti glumica. Radila sam kao običan stenograf u Britanskoj železnici kada su mi jednog dana prijatelji iz amaterske dramske sekcije došli u pohode sa molbom da ih “spasem”: bili su prijavljeni na neki konkurs a jedna od glumica se razbolela, pa su imali ideju da je ja zamenim. Bila sam zgranuta, a zašto ja? Pa, zato što ti to možeš brzo i bez problema – rekli su. Pristala sam i izgovorila jednu rečenicu, pre svega zato da oni više ne bi očajavali. No, ta jedna rečenica je, eto, za mene bila sudbonosna. To je bilo, tačno se sećam, 1967/1968, a onda su usledili pozorišni komadi jedan za drugim, gotovo po tri godišnje u raznim pozorištima. Engleska je u to vreme vrvela od pozorišta, danas se ona zatvaraju i pretvaraju u igraonice, sale za kuglanje, a samo ponekad u bioskope, što se, recimo, desilo u mom rodnom mestu gde čak imamo dve sale na mestu starog bioskopa. Čista sreća! Dakle, kod vas nema ni traga od onoga što se zove “britanska škola glume”? - Ne, baš. U jednom momentu prijatelji i kolege su me savetovali da odem u neku školu glume. Tajno sam se prijavila, nisam ni mom tadašnjem mužu rekla. Bila je to “Gilford škola”. Otišla sam na audiciju i primili su me. I ja sam počela sa kursom. Između polugođa moj brak se raspao. Završila sam kurs a da moji mama i tata nisu znali ni da sam se razvela a ni da se ozbiljno školujem za glumicu. Bila sam srca slomljenog od razvoda i dobro mi je došlo da se nečim bavim “do daske”. Na kraju sam ipak rekla roditeljima. Razvod su “svarili”, ali glumu nikad nisu shvatali kao ozbiljan posao. Mnogo godina kasnije, kad se već za mene uveliko znalo, majka me je upitala: “Brenda, ako ceo dan glumiš, kad ti zaboga zaradiš novac za život?” I tako sve do skorašnjih uloga, kakva je ona majke Benet u “Gordosti i predrasudi”? - Da, tako nekako. Konkretno, u toj ulozi ne treba igrati efekat nego ono što vodi ka njemu. Mislim da je gospođa Benet žena koja ozbiljno shvata situaciju i mora naći muževe za svoje ćerke, jer će one ostati bez egzistencije i ugleda ako se ne udaju. Tada su bila takva vremena u Engleskoj. Ona je u osnovi dobra osoba, ali se služi svim raspoloživim sredstvima da bi došla do cilja. Ide svima na živce, ali morate znati zašto ona radi sve što radi. Sve majke na svetu će uraditi sve za svoju decu. Neko je rekao da glumce morate mnogo voleti da biste ih razumeli. - Ne znam o čemu govorite, ja uvek razumem glumce. Pa, zar nisu komplikovani, teški za komunikaciju, kako znate koje je njihovo pravo lice. - Mislim da se ja nisam uopšte promenila. Nemam izražen “ego” jer gluma je, za mene, običan posao koji radim najbolje što mogu. Svejedno je da li ste drvodelja koji delje i pravi oblicu ili radite na ulozi. Razlika je u tome što niko ne govori o oblici kao o nečemu izuzetnom. Moji najbolji prijatelji nisu glumci. To su moji drugari iz detinjstva. Od glumaca jedini prijatelj mi je Timoti Spal, sa kojim igram i igrala sam, naročito kod Majka Lija. Svi koji su mi bliski jesu ljudi koji su čvrsto na svojim nogama. Većina ljudi sa kojima sam radila i zbližila se jesu oni koji nemaju “ego”, koji ne mašu “zastavom slave”. Postoje li uloge koje nisu samo vama dodeljene, nego su i napisane samo za vas? - To se dešava ponekad. Kad se desi, ja se zapitam: o Bože, sta to očekuju od mene? Takva je bila uloga u filmu “Klablend”, u Australiji, u režiji Čerija Noulana. Napisao je Kejt Tompson koji već 30 godina živi u Australiji i film je sniman tamo, a posle prikazan u Sandensu. To je priča o lošoj glumci za koju se ne zna da li lošije glumi ili se vlada u porodici, zapravo jedna tragikomedija. U poslednje vreme najviše pažnje ste privukli ulogom u filmu “Gordost i predrasuda”, a ova drama se pretvorila maltene u romantičnu komediju, pa je čak za američko tržište promenjen i kraj. Šta kažete na to? - Pa, znate šta, što se Amerike tiče sve mi je postalo jasno kad sam tamo videla da oni čak i u šampanjac dodaju šećer. Te izmene, lično govoreći, ne volim jer toga nema ni u knjizi, i to je i protiv Yej Ostin. Reditelj Yoe Rajt nije mario, to je bio njegov prvi igrani film, a kojem debitantu nije važno američko tržište? Ipak, igrali ste i u njegovom sledećem filmu, “Iskupljenje”, bez obzira na to iskustvo? - Yoe Rajt je veoma talentovan reditelj, videli ste kako je uspešno ekranizovao i taj roman Jana Mek Ejvana. On čvrsto stoji na svojim nogama. Veoma je prilježan i traga za istinom, ubedljivošću koju ume da izvuče iz glumaca. Opet sam igrala i sa Kejrom Najtli, novom nadom britanske kinematografije, koja u ovom filmu ima jednu od glavnih uloga. Moja uloga je sasvim mala, ali to meni nikad nije problem. Ja nisam ambiciozna. Ne biti ambiciozan je, inače, deo britanske prirode. Kad mi se projekat dopadne, probudi mi se i neka vrsta ambicije. Ali, tačno je da nikad nisam težila “zvezdama”. Poneko smatram i da sam lenja, ali možda to samo tako izgleda. Jer mene u ovom poslu fascinira lepota kolektivnog rada, druženja, svih onih sitnih detalja na svetu: ko će i kada upaliti svetlo, odakle kreće kamera, da li su kostimi gotovi i kako izgledaju, da li dobro stoje glumcima, da li je scenograf postavio sve što treba i na vreme. Godine 2002. dobili ste Orden britanske imperije za doprinos umetnosti... - Da, bila sam u Bakingemskoj palati na dodeli. Najpre je stiglo pismo od predsednika vlade iz Dauning strita, sa upitom: da li sam voljna da primim odlikovanje njenog veličanstva za zasluge u umetnosti? Znate, ima onih koji su to odlikovanje odbijali, iz određenih političkih ili manje političkih razloga, da bi stvorili još publiciteta oko sebe, svog društvenog angažmana, stvaranja imidža. Ja odlikovanje nisam odbila. Na dodelu sam povela svoju devedesetogodišnju tetku koja teže hoda, i ona je bila u kolicima. Kao takva našla se u prvom redu i kad je princ Čarls ušao u dvoranu gde su se uručivale nagrade, ona je iz poštovanja iz kolica skočila na noge. Svi su pogledali zapanjeno u nju, a oni koji su znali da je to moja tetka, još više zapanjeno su pogledali u mene. Tako je tetka imala veći publicitet od mene, a dala je i nekoliko izjava. Šta mislite o Helen Miren u ulozi kraljice? - Ona je zaista fantastična. Osim u Bakingemskoj palati, bila sam i na prijemu kod princa Čarlsa, tačnije, u letnjoj rezidenciji u kojoj je snimljen jedan deo filma Stivena Frirsa “Kraljica”. U jednom trenutku iznad dvorišta ovog zdanja, gde prijem samo što nije počeo, pojavio se helikopter koji se spustio na poljanu pored rezidencije a iz njega je u punom sjaju izašla Helen Miren. Imala je zaista kraljevsku koktel-haljinu, moram da priznam. Ova epizoda nalazi se u knjizi memoara iz mog detinjstva, mladosti i profesionalnog života, koja će uskoro izaći. Posle ove nagrade, pozvali su me da se pridružim “Princezinom dobrotvornom fondu”, koji i danas pomaže ljudima koji su u nemaštini a žele da počnu neki biznis. Vrlo koristan fond koji ima puno smisla. Da li ste prvi put u žiriju? - Ne, četvrti put. Najimpresivnije iskustvo imam iz Moskve. Šta mislite o radu u žirijima, da li je lako procenjivati svoje kolege? - Ne. Ima divnih glumačkih ostvarenja. A ja lično mislim da svako može da procenjuje filmove, evo bilo koga sada u ovoj predivnoj Sali ogledala u hotelu “Grand Pup”, u kojoj razgovaramo, da pitate za mišljenje o filmovima – imaće ga. Svaki čovek sa ulice koji je gledao nešto na festivalu može da da svoje mišljenje o onome što je video. Uopšte ne mislim da u žirijima treba da sede samo profesionalci.