Tić polje

Još u subotu uhvatila me na Zlaći panika, ali ne zbog mog dvojnika Dragana Dabića, već što mi nema stomaka!!!? Stojim tako zblanut ispred dugačkog ogledala, stojim i anfas i iz profila, i, obrni-okreni, nema mi mog stomačića, simbola zrele muškosti. Umesto stomaka, samo splet mišića, pločice od trbušnjaka, pločice tvrđe od pancira sa kojima, šatro, srpska elita obavezno maršira u pratnji telohranitelja i tek će tako u olovo okovani marširati, a u pancirima će, još malo, i spavati. I, ajd mani stomak i ramena! I ramena mi, bre, otišla u širinu, a i grudi nabrekle kao kod atlete, a u struku sam se usukao, pa se čudim čudu: šta se od mene napravi posle samo deset dana košenja i zlatiborskog vazduha. Naravno, ždrala se i mesina, a pilo se i Nikolinog vina koje mi je iz Kleka, preko Bgd, stiglo. Donela mi ga Verica iz NIN-a, neka joj se ime slavi na stotine godina! I diveći se tako svom atletskom telu u ogledalu, rešim da ga i dalje u tom stanju održavam, rešim da počnem da kosim po zlatiborskim boljim kućama. Računica je prosta, ali mudračka, južnjačka, da ne kažem piroćanska: em telo držiš u mladićkom mišićavom stanju, em može da kapne i neka parica, u svakom slučaju, rakijica i kafica. A možda uz visokoparno ćaskanje i neku moju knjigu prodam. I voleo bih da vidim tu gospođu ili gospodina zlatiborskog kućevlasnika ko ne bi kupio „Pisma Aristotelu” od kosača koji je likom na filozofa iz Stagire, a u telu kao Aleksandar Makedonski. Krenem s tim poslovnim mislima ka „Mirisu dunja”, jer tamo iza ove kultne kafane je porodična kuća moje Verice, tamo me čeka balon Nikolinog vina. Kad, na banderi, tu, iznad „Knjeginje”, zalepljen oglas: “KOSIM PO KUĆAMA!” Uh, lebac mu se ogadio, još neko se setio da šiša beogradske kućevlasnike kao ovce. I šta ću? Okrenem broj morbidnog sa oglasa, da vidim kako da formiram cenu, da u startu razbijem konkurenciju. I javlja se neko mlado muško, i, ne može da kaže cenu „ni po aru, ni đuture, dok ne vidi plac, kakav je teren, ne sme da reskira mašinu...” Tu ću da ga davim kao zmija žabu: Dobro, ako je plac pet ari, a trava redovno na nulu šišana, koja je onda okvirna cena? Ovde konkurencija počne da zamuckuje: “Paaa... recimo, pedeset evra.” Čuj, pedeset evra!? Za te pare, moj brale, pokosio bih celo Tić polje! Stignem kod Verice, a njena mati Rada već iznela pitu od heljde, pršut, kulen i sir, ali zlatarski, sa pijace u Novoj Varoši. A otac Ćira sipa mi rakiju, neku mučenicu koja mi greje utrobicu. Mezetim, uživam, a ne mogu da i Veričinog oca ne pitam koja je cena ručnog kosača? „Meni je jedan pokosio sedam ari za hiljadu i po dinara.” Tu kliknem u sebi od radosti! Jer, i tu konkurenciju mogu da izdržim! Kosiću, bre, i za hiljadarku! Kod „Srče” za tu lovu možeš korpu da napuniš! Vraćam se od Verice punog srca. Eto, imam još jedan dobro plaćen zanat u rukama, ne moram da se šlihtam tajkunima. A doznao sam da se dobro plaća i cepanje drva, a tu sam, moj bajo, šampion nad šampionima. I takav, sav razdragan, krenem u subotu predveče, na Tić polje, na Sabor trubača zapadne Srbije, na kvalifikacije za Guču. Kad, tu, kod „Olimpa” primetim da za mnom mili jedna „marica”. Zastanem ja, zastane „marica”, krenem ja, krene i ona. Navikao sam na to u Beogradu, ali ne i na Zlatiboru. I tu primetim stari, provereni trik; stanem i buljim u njih kroz šoferšajbnu. Tada im je neprijatno, pa daju gas i zažde, kao negde žure... Ah, Tić polje! Koliko li sam puta njime prošao, za ovih trideset godina, kada sam od Zelenkada za Čigotu kretao. A Tić polje ti je, moj Srbine, jedna poveća vrtača, jedna ulegnuta cvetna livada, tu ispod Spomenika. Predveče se u Tić polju sjate poljske ptičice i poju li, poju. Tu harmoniju poljskih ševa i slavuja doseže samo još muzika Mocartova. E, tu su trubači, i prošle nedelje, megdan zakazali, trubači iz Užica, Požege, a i Čačka... Bina za trubače bila je napravljena na dnu Tić polja, valjda da se srpska truba čuje ne samo do Palisada nego da odjekuje i do Haga, Brisela, do Evropske unije. Nek' im se zatresu gaće i u gaćama ako nešto imaju... Sunce se crveno i tu subotu sporo ka Drini spuštalo, kad, zapraštaše trube, brale. “Tebi se uvek vraćam Kosovo.” I zvuk trube pogodi me oštro, kao šrapnel, tu u pleksusu. A taman sam pomislio da sam Kosovo, prežalio, pa i zaboravio. Nego, tu je srpska truba da te, začas, digne, da te sa Tić polja odmah na Kosovo šalje. Ah, kako ćemo ih udariti! Ah, kako će ih zaboleti, samo da nam je malo snage prikupiti... Prašte trube kao haubice. Čak se i mesec od njih uplašio, pa ne sme da izađe, a vreme mu je. Ali, zato u mraku, meni suze slobodno u belu bradu teku. Jung pored mene stoji, lulu pućka i cupka u taktu srpskog marša. A onda mi ovako na uvo šapuće: “Ah, Srbi, ludi Srbi! Koliko vam malo treba da za Kosovom zaplačete i da u juriš na nebo krenete! Čim čujete Marš na Drinu, vi odmah ustajete da rušite neku carevinu, a tako ćete i Evropsku uniju!” Dok sam se sa Jungom sa Tić polja vraćao, mesec se osmelio i, sav crven, iznad Čigote izašao. A iz jednog šatora čulo se: “Zlatibore pitaj Taru, da li zna za ljubav staru...” Opet mi krenu suze, brišem ih krišom i pogledam u Junga, a on se zagonetno smeškao, kao da je neku slatku tajnu od mene skrivao... A šta će biti? Kada sam u zlatiborski dom stigao, telefon je zazvonio. Olja mi je javljala da će mi se unuka zvati TARA!? Okrenem se ka Jungu, a on se i dalje onako, nadmoćno, smeška, pa kaže: “Valjda ti je sada jasno koliko je moćna moja teorija sinhroniciteta!” Oh, bogovi, stari srpski bogovi! Bar nešto pametno da su ovi moji Švajcarci uradili! Jer, eto, detetu su tvrdo srpsko ime dali. I, zapamti, moj Srbine; srpsko ime mora u sebi da ima slovo „r”. Kao Radovan, Ratko, Dragan, pa i Žarko, kako se, inače, moj otac zvao. I nemoj da ti pričaju da je ime Tara irskog porekla. Kelti su ga odavde samo u Irsku sa sobom odvukli, baš kao što su ga Aleksandrovi falangisti odvukli za Avganistan, Kašmir, pa čak i Japan. A ako vam se čini da vas zamajavam, a vi se setite da je drevno ime za Đerdap bilo TARTAR! Tamo gde se Dunav o stenje TARAO i litice i korito sebi napravio. Baš kao što se i Tara sa Drinom – TARALA! Ah, kako bi mi u to zlatiborsko gluvo doba bile potrebne stare tibetanske mape! Da vidim da li je Aleksandrovo selo u kašmirskoj dolini Nabiru blizu kašmirske planine – TARE! Ponedeljak. Kišan i nikakav, koliko da se otalja dan. Kad, u noći počeše telefoni. Kao, jesu li me, možda, uhapsili, privodili? Štooo? Pa, uhapšen Karadžić, sa dugom belom bradom i kosom vezanom u „moju” pletenicu!? Uključim se u Javni servis! I šta čujem? Da glodur Kojić iz „Zdravlja” priča kako ga je Karadžić podsećao „na boema, ali i na Frojda”. I tu shvatim zašto me ona „marica” pratila i zašto me nije uznemiravala. Videli ljudi da ne ličim na Frojda, već na Junga i Tolstoja. Te noći sanjao sam kako besan po kiši kosim Tić polje! A moja Crna iz Vrčina ide za mnom i ponavlja kao mantru: “Kosi, kosi ludače! Nebo će ti platiti, Srbi će te pamtiti.”