Platonova poruka

ostizbornih političkih nadmudrivanja, bezobzirnih partijskih gloženja, otužnog samohvalisanja političara, i jalovih diskusija u javnim glasilima o tome šta predstavlja istinsku demokratiju, kako je ostvariti i očuvati nije na odmet prisetiti se velikih mislilaca iz daleke prošlosti, poput Platona (427-347. pre naše ere), koji je u svom „etičkom spisu” Meneksen, ili Nadgrobna beseda demokratiju definisao na sledeći način: „Blagorodnost atinskih građana zasniva se, iznad svega, na poreklu njihovih predaka, koji, iako nisu došljaci, svoje potomke ne smatraju tuđincima zbog toga što potiču sa strane, već su ih širokogrudo prihvatali kao autohtone stanovnike, koji žive u sopstvenoj otadžbini, i koje ne hrani maćeha, nego majka, zemlja na kojoj žive i u kojoj će počivati kada se rastanu od života, bilo tamo gde su se rodili, bilo u zemlji koja ih je primila u svoje okrilje i othranila [...] Pravi uzrok takve demokratije jeste jednakost svih građana, nasuprot drugim državama čiji žitelji nemaju ista prava, zbog čega njihovo političko uređenje karakteriše nejednakost, a upravljanje državom se svodi na jednog tiranina, ili vladavinu nekolicine koja ostale građane smatra robovima, a ovi, opet, prihvataju one prve kao svoje predodređene gospodare. Međutim, svi smo mi braća po istoj materi, pa ne treba da se osećamo robovima, niti gospodarima jednih nad drugima; naše jednako poreklo nagoni nas da - po prirodi - u svemu tražimo ravnopravnost po zakonu, ne obazirući se ni na šta drugo, osim na ugled koji potiče od vrline, poštenja, pravednosti, hrabrosti, i trezvenosti.” Čini se da je u današnjem vremenu shvatanje demokratije do te mere izopačeno da društveno-političko ustrojstvo drevne Grčke (pre dva i po milenijuma) izgleda kao nedostižan ideal. Uzrok tome, kako objašnjava Platon, nisu jedino istorijske i ekonomske okolnosti, već iznad svega način na koji građani razmišljaju o sebi, svome poreklu, sredini u kojoj obitavaju, odnosu prema drugima, i dobrobiti ne samo zemlje u kojoj su se rodili, i u kojoj će biti pokopani. Vlada Petrić, profesor, Harvardov univerzitet, SAD