Radovan Karadžić (2 h)

Radovan Karadžić je bio reč nedelje u ovoj kolumni pre više od petnaest godina. Tada, 12. marta 1993. godine, još je bio predsednik Republike Srpske. Kao što je sve u vezi sa Radovanom Karadžićem kompleksno, takve su bile i prve vesti nakon hapšenja, posle 12 godina skrivanja, koje su osvanule u novinama prošlog utorka ili su se čule preko elektronskih medija. Možda je zanimljivo da ostane zapisano šta se to čulo prvog jutra po saopštenju o hapšenju. Kako nije objavljena nijedna fotografija, zanimljivo je da je brat izjavio da je Radovan isti onakav kakvog ga svi znaju, osim što je nešto mršaviji. Najneobičnija je vest da je uhapšen na redovnoj liniji Batajnica - Novi Beograd, i da je, kao Sadam Husein, imao dugu bradu, kosu ofarbanu u crno, a da je imao putnu torbu, spreman da napusti Beograd. NJegov advokat pominje petak kao dan hapšenja, protestujući što je toliko držan u zatvoru. Ovih dana pristalice Radovana njegovu sudbinu porede sa sudbinom srpskog vožda Karađorđa, aludirajući na izdaju. Obojica borci protiv „nevernika“ muslimanske vere, ironijom sudbine nose prezime turskog porekla. Karađa na turskom znači crnomanjast muškarac (kara, crni). Najneobičnija je njegova biografija. Rođen u Crnoj Gori na Durmitoru, pre 63 godine, bio je lider bosanskih Srba. Nije prvi put u zatvoru. Godina 1984. bila je orvelovska za njega, jer je bio u istražnom zatvoru osumnjičen da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, odakle je pušten posle jedanaest meseci u nedostatku dokaza. Naredne godine je zbog prevara i pronevere osuđen na tri godine, ali kaznu nije odslužio. Po obrazovanju neuropsihijatar (između ostalog, psihijatar FK „Crvene zvezde“), pesnik je sa impresivnim brojem zbirki pesama („Ludo koplje“, „Pamtivek“, „Ima čuda, nema čuda“ i „Crna bajka“, za koje je dobio nagradu Saveza pisaca Ruske Federacije „Mihail Šolohov“ za „doprinos slovenskoj kulturi i slovenskom nacionalnom interesu“) punih slutnji da oseća poziv čoveka posebne misije, ali da će zbog toga biti progonjen. Još 1974. godine u pesmi „Jutarnja bomba“ napisao je, za jednog političara i optuženika za najstrašnija nedela, ne tako loše stihove: Konačno sam izgubljen Za sve dobrotvore... Dok me svud traže Čekam u busiji zore Veliku šansu Da odjednom sve napustim Sve što mi doba nudi. Tome što je Radovan Karadžić živ obradovali su se, iz različitih razloga, njegova supruga LJiljana Zelen-Karadžić i Haški tribunal.