Loša prošlost i psi hajkači ili Ostavite Valensu na miru

Krajem aprila dobio sam dosta pisama sličnog sadržaja. U jednom sam pročitao sledeće: „Ovo pismo pišem s osećanjem očajanja i bespomoćnosti. Ćutljiva većina gleda ispod oka medijsku hajku na Valensu, olajavanog vođu ’Solidarnosti’. Zbog čega osećam bespomoćnost i očajanje? Zbog toga što sam primoran da budem svedok sledeće hajke u poljskoj istoriji, sledećeg razapinjanja na krst čoveka koji je delovao onda kada je hrabrost skupo koštala. Obuzima me očajanje kada pomislim na to da se istorija ružno ponavlja. Zamolio bih vas da još danas, odmah uzmete reč u vezi s Valensom.” I. Uzimam reč, ali me ispunjava sumnja. Organizatore hajki neću uveriti – jer, niko ih ne može uveriti. Oni će uporno – uprkos logici, uprkos činjenicama – ponavljati svoje optužbe, klevete, insinuacije. Znam taj tip ljudi, znam njihov mentalitet i jezik. To je jezik pasa hajkača koji gone žrtvu da bi je raščerečili. Sećam se šta su psi hajkači govorili i pisali o Lehu Valensi za vreme ratnog stanja. Knjiga dvojice autora iz Instituta za nacionalno pamćenje o Valensinim kontaktima sa Službom bezbednosti ostavlja na mene utisak optužnice državnih tužilaca, a ne naučnog rada. Državni tužilac ne mora da bude objektivan i pravedan. Državni tužilac treba da obrazloži krivicu osumnjičenog. Optužnica se ne može tretirati ni kao presuda. Autori su loši državni tužioci i nespretni istoričari. Po meni, oni su neodgovorni; ne razumeju epohu o kojoj pišu; ne pokušavaju da razumeju nekonvencionalnu ličnost Leha Valense, niti ličnosti funkcionera SB. Pa ipak, tu knjigu sam pročitao pažljivo i s interesovanjem. Moj zaključak nakon čitanja je sledeći: Leh Valensa kao mladi radnik mogao je da načini grešku, ali kao funkcioner slobodnih sindikata, saradnik Komiteta za odbranu radnika, vođa štrajka u Gdanjskom brodogradilištu avgusta 1980. godine, predsednik legalnog nezavisnog samoupravnog saveza sindikata „Solidarnost” u periodu 1980-81, koji je robijao u vreme ratnog stanja od 13. decembra 1981. do novembra 1982, vođa otpora „Solidarnost” u periodu 1982-89, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1983. godine, predsednik Republike Poljske u periodu 1990-95. nije bio agent Službe bezbednosti. II. Oficiri SB želeli su da nakon uvođenja ratnog stanja ljudi iz „Solidarnosti” misle drugačije. Sastavili su lažni udbaški letak koji je, simulirajući glas ilegalne Solidarnosti, informisao o tome „ko je bio Leh Valensa”. U lažnom letku čitamo: „Ko je Leh VALENSA? To je agent SB BOLEK!!! Licemer i prevarant nad prevarantima! Još u vreme tragedije decembra 1970. i događaja koji su usledili posle njega izručivao je Službi bezbednosti svoje kolege. Zahvaljujući njemu mnogi su pozivani u SB na saslušanja i gubili posao. Posle nastanka Saveza slobodnih sindikata u Gdanjsku uvlačio se u njih, da bi uhodio aktiviste kao što su Ana Valentinovič, Alina Pinjkovska, Florijan Višnjevski ili Tadeuš Stani. Zahvaljujući pomoći šefova iz SB našao se na čelu štrajka 1980, a kasnije na čelu ’Solidarnosti’. Tako počinje njegov izdajnički krtičji rad. Smirio je sukobe oko Bidgošća. Očistio je Gradsku komisiju Saveza sindikata u Gdanjsku od principijelnih ljudi, zaslužnih za ’Solidarnost’. (...) Tajno je pregovarao s vlastima i izvršavao njihova uputstva. Vrhunac veštine manevara sa ’Solidarnošću’ bila je priprema terena za uvođenje ratnog stanja. Podvala u Radomu nije bila ništa drugo nego ranije dogovoren slogan. S obzirom na to da je znao termin uvođenja ratnog stanja, dva puta je odlagao termin zasedanja Zemaljske komisije Nezavisnog samoupravnog saveza sindikata ’Solidarnost’, `da bi omogućio vojsci i službi bezbednosti da članove Zemaljske komisije u Gdanjsku pohapse, kada su se vraćali kući. Specijalno je razotkrio regione, lišivši ih vođa.’ (...) Leh Valensa je izdajnik ’Solidarnosti’, ’rutinirani agent Službe bezbednosti i sluga hunte’.” Takvu verziju su oficiri SB sugerisali ljudima ilegalne „Solidarnosti”. Prezirali su nas, ljude „S”, prezirali su Valensu, a iza svega toga krila se mržnja. Jedni drugima su govorili da je Valensa „komedijant i ograničen čovek”, „bednik, varalica, lisica, prefriganko koji hoće da prevari partnera” i da je „bez savetnika politički analfabeta”. Opšteći tako među sobom, Ani Valentinovič su u zatvor donosili lažne letke koji su trebali da dokumentuju da je uhapšeni Valensa agent. Norveškoj ambasadi upućivali su druge lažne letke koji su trebali da blokiraju put vođi „Solidarnosti” ka Nobelovoj nagradi za mir koju je ta „varalica” i „politički analfabeta” dobio godinu dana kasnije. Međutim, nijedna policija na svetu tako se ne ponaša prema svom agentu. III. Da je Leh Valensa bio agent SB smatra i Leh Kačinjski. Ispričao je: „Povremeno se događalo da iskreno popričamo uz čašicu. Na osnovu njegovih priča postajao sam svestan da se nešto zbiva. Tada sam to tretirao kao bilo pa prošlo. Svi ljudi imaju određene slabosti, a on je bio mladić iz gluve provincije, koji je tu došao i odigrao izvesnu ulogu u štrajkovima decembra 1970. Međutim, nakon iskustava u Savezu slobodnih sindikata znao sam da vlasti sasvim drugačije tretiraju inteligenciju, a drugačije radnike. Savršeno mi je bilo jasno da može biti predmet potpuno drugačijeg pritiska nego ja: uvrede, prebijanje, ponašanje koje se nije primenjivalo prema inteligenciji, dok se prema radnicima primenjivalo svakodnevno. Razmišljao sam da u tome mora postojati nešto loše, ali sam smatrao da upravo to tog momka čini uspravnijim, očeličenijim. Nisam sumnjao u ozbiljnu ulogu, veliku istorijsku ulogu koju je odigrao i do danas ne sumnjam. To je čovek prema kome osećam krajnju odbojnost, mada to ne znači da negiram njegov značaj. Takođe sam smatrao da momak koji nema dugačke pantalone i u novembru ide u kratkim da napasa krave, ima drugačije životno iskustvo od mog. Da se ona ne mogu upoređivati. Nikada se nisam raspitivao, ali ono što mi je sam govorio, ukazivalo je na to da je imao nešto sa SB. (...) Do danas ne verujem da je u drugoj polovini 70-ih godina bio ’agent’; međutim, verujem da je 80-ih imao posla sa Službom bezbednosti na višem nivou.” Pišući o vremenu kada je Valensa bio predsednik, Leh Kačinjski zaključuje: „To da će nas on /Valensa/ izneveriti s komunističkom službom bezbednosti, nije mi padalo na pamet. (...) Iskreno priznajem da mi nije padalo na pamet ni to da Valensa stvara vlast koja se temelji na specijalnim službama – jer, to je prevazilazilo moju maštu” (fragmenti intervjua Leha Kačinjskog objavljenog u listu „Arcany”, br 33/2000). Leh Kačinjski zaslužuje priznanje zbog toga što je iskreno obelodanio stepen svog poznavanja Leha Valense i isključio njegovu saradnju sa SB posle kratke, nesrećne epizode početkom 70-ih godina. Mislio sam slično Lehu Kačinjskom, onda kada sam se smatrao protivnikom Leha Valense i slično pamtim to vreme. I ja sam ponešto čuo, ali tome nisam pridavao veću pažnju. Međutim, iznenađuje me zaključak Leha Kačinjskog. Da li je zbog Službe bezbednosti Valensa izdao braću Kačinjski i njihove političke prijatelje? To smatram čistom besmislicom. Leh Kačinjski je savršeno znao u čemu se sastojala tajna političkog projekta Leha Valense. Leh Valensa je težio ličnoj i apsolutnoj vlasti. Kao predsednik hteo je da vlada Poljskom onako kako je vladao „Solidarnošću” - potpuno i isključivo. Zbog toga nikada nije želeo političke prijatelje, sa kojima bi zajednički razmišljao o Poljskoj, već dvorjane koji nemaju vlastito mišljenje, vlastita dostignuća i autoritet i potpuno su zavisni od njega. U tome su se nalazili razlozi Valensinog brutalnog napada na vladu Tadeuša Mazovjeckog, na koji su ga huškala upravo braća Kačinjski. Mazovjecki je imao autoritet, vlastito mišljenje, njegovu kandidaturu za premijera 1989. godine braća Kačinjski su veoma podržavala i smatrala opravdanom. Tada sam mislio da to čine iz uverenja. Leh Kačinjski ispoljava zabrinjavajuće odsustvo mašte kada govori o sistemu vlasti koja se temelji na „specijalnim službama”. Uostalom, takav sistem vlasti 1992. ispoljio je premijer Jan Olševski, koga su podržavala braća Kačinjski. Kada su sa Antonjim Maćerevičem, nadzornikom specijalnih službi, izneli listu tobožnjih agenata SB, ipak su težili radikalnoj promeni vlasti, rizikujući čak krizu u državi. Jer, na toj listi su se našli predsednik Republike Poljske, predsednik Skupštine, ministar finansija i ministar inostranih poslova. Ta lista, koju su sastavile specijalne službe, pogađala je u srž mlade poljske demokratije. Taj udarac je mogao biti smrtonosan, ali se, na sreću, završio ostavkom vlade Jana Olševskog. I, još jedno: sklonost ka korišćenju specijalnih službi u političkoj borbi, nažalost, nije bila odlika samo Leha Valense kao predsednika. Posle mnogo godina, kada više niko nije palio lutke aktuelnog predsednika, bili smo svedoci mnogih predstava koje su režirali ljudi specijalnih službi. Funkcioneri tih službi organizovali su provokacije lekara (afera sa doktorom G.), pravnika (afera sa sudijama Ustavnog suda), političara (provokacija u Ministarstvu poljoprivrede). Jedna od tih provokacija završila se tragedijom – Barbara Blida, višegodišnji poslanik i ministar, oduzela je sebi život. Za vreme predsednikovanja Leha Valense došlo je i do tajnog praćenja desničarskih partija od strane specijalnih službi. Smatrali smo to skandalom i o tome pisali u „Gazeti”. Međutim, krv Barbare Blide na rukama, ipak, nemaju Leh Valensa i njegovi ljudi. IV. U svojoj autobiografiji Leh Valensa je napisao: „Tačno je da je bilo razgovora. Tada sam rekao – što se nalazi u zapisnicima – da ako ne dopuste nastanak autentičnih organizacija radnika koji će biti sposobni da izražavaju i kontrolišu stvarnost, da će ubrzo doći do još većih drama. Takođe je istina da iz te borbe nisam izašao sasvim čist. Postavili su mi uslov: potpiši. I ja sam potpisao.” Tako je sigurno bilo. Međutim, ne znam da li su dokumenti koje citiraju autori Instituta za nacionalno pamćenje autentični ili ih je fabrikovala SB. Ne znam da li je oficir SB verno zapisivao Valensine reči ili je dodavao informacije koje je dobijao iz drugih izvora. Za razliku od autora Instituta za nacionalno pamćenje, nemam poverenja u istinitost tog tipa dokumenata; odviše dobro znam da funkcioneri SB obično ne zapisuju ono što čuju već šta žele da čuju. Čuju: „Sreo sam Kovalskog na ulici” a beleže: „Uspostavio sam organizacioni kontakt s Kovalskim.” To je proza udbaških izveštaja. Pretpostavimo da su ti izveštaji precizni i autentični. U tom slučaju dokazuju da je decembra 1970. Valensa načinio užasnu grešku, pristajući na sistematski kontakt s funkcionerima SB. Oficiri SB – posve sigurno – nisu bili ljudi sa kojima je trebalo razgovarati o kolegama iz Gdanjskog brodogradilišta i o njihovim planovima. Ne znam kako bih reagovao da sam tada znao za te kontakte. Gledajući na to iz današnje perspektive, ne želim, ne mogu – tu se slažem s Lehom Kačinjskim – da bacim kamen na Leha Valensu. I to ne zbog toga što sam sâm bezgrešan (iako su moji gresi bili drugačiji), jer samo bezgrešni smeju da bacaju kamenje. A i zbog toga što pamtim i kasnijeg Valensu. Pamtim ga iz vremena štrajka avgusta 1980. koji nije promenio istoriju samo Poljske; pamtim ga iz vremena ratnog stanja. Posle 13. decembra 1981. u zatvoru u Bjalolenki svakodnevno sam sa strahom otvarao novine, iz kojih sam saznavao da Leh Valensa istrajava u otporu i da odbacuje kapitulaciju. Po svoj prilici, nikada od jednog čoveka nije zavisilo tako mnogo – od njega je zavisila sudbina ilegalne „Solidarnosti”, sudbina poljske slobode gurnute u ilegalu. Tada je Valensa podizao sebi spomenik. Neće ga uništiti i uprljati ti mali ljudi koji još uvek ne znaju koliko o sebi znamo, do koje mere nas je zla sudbina proverila. Tim ljudima nesreća još uvek nije zavirila u oči. Lehu Valensi je nesreća zavirila u oči decembra 1970, kada se na ulicama pucalo u ljude, kada su vladali teror i strah i niko nije znao šta će se dogoditi sutra. Treba biti lakouman pa ne biti svestan toga. Zbog toga ću uvek smatrati rđama te male ljude koji nepogrešivo osećaju trenutak konjunkture za hulje. U svojoj tobožnjoj vrlini, u kojoj vide privilegiju za lov na tuđe grehe, zavoleli su sudbinu pasa hajkača, koji ujedaju, a kasnije ujedenom zameraju otvorene rane. Kada govore da teže istini – a psi hajkači uvek tako govore – ne umeju da sakriju da njihova istina proističe od najveće laži. Jer, podlost je uvek laž. Ako je Leh Valensa zalutao i pukao decembra 1970 – iskreno saučestvujem s njim. I ako je umeo da raskine sa SB i krene u borbu s diktaturom, iskreno mu se divim. Malo je bilo sposobnih za to. V. Nisam bio iz bajke Leha Valense. Brutalno me je napadao, a ja sam ga mnogo puta javno kritikovao. Sav je bio od paradoksa. Istovremeno običan i neobičan. Umeo je da bude hrabar rizikant i sitan špekulant. Bilo je u njemu plebejskog egoizma i seljačkog lukavstva, ali i intuicije i velike harizme narodnog vođe. Umeo je majstorski da zavodi mase i sramno da manipuliše ljudima. Imao je veštinu intriganta i horizont istaknutog vođe revolucije bez prolivanja krvi. Nedostajali su mu kultura i znanje, ali je umeo da koristi savete mudrih ljudi. Često je ispoljavao neverovatan smisao odgovornosti za narod i državu, dok je nekom drugom prilikom posezao za podlostima i jeftinom populističkom demagogijom. Nalazio je savetnike među najsjajnijim umovima, a istovremeno je prema njima osećao nepoverenje plebejca i neku vrstu kompleksa inferiornosti, uravnotežujući to uverenjem – opravdanim – da samo on ume da razgovara s gomilama radnika i da njima kormilari. Voleo je ulagivanje, ali je uspevao da sasluša i kritičke ocene, gorke istine i da iz toga izvuče razumne zaključke. NJegove emocije su bile primitivne, ali sposobnosti njegovog uma, taktičke veštine i politički smisao bivali su genijalni. U jednom periodu bio sam veoma blizak s Lehom Valensom. Trudio sam se da podržavam njegov mit, čak kada sam sa njim bio u oštrom sporu, divio sam mu se. Mislio sam: čestita varalica, lažov koji govori istinu. Leh je verovao da sve može da obmane, čak oficire SB, kojima je nešto potpisao. I nije pogrešio. Uspevao je da namagarči komuniste na vlasti, a kasnije i političke prijatelje. A na kraju i samog sebe. Međutim, Leh Valensa, vođa „Solidarnosti” i predsednik Republike Poljske, nije bio agent SB. VI. Ničiji život se ne sastoji isključivo od junačkih podviga i razumnih odluka. Leh Valensa, naš vođa bio je otelotvorenje Poljske, svih nas. U njemu je bilo svega što i u Poljskoj, u svima nama, i najboljeg i najgoreg. Zar možda baš zbog toga nismo voleli Leha Valensu? Kada je otišao u zapećak posle izgubljenih izbora čuo sam razgovor dvojice nekadašnjih prijatelja Leha Valense, zbog čega su se kasnije sa njim žestoko posvađali: „Ti si Valensina udovica”,reče jedan. „A ti si Valensino siroče”, odgovori drugi. Obojica su govorila istinu. Posle Valense Poljska je ipak bila drugačija. Možda bolja – a možda samo drugačija. Istorijski usud uzdigao je Valensu na vrhove nedostupne običnim smrtnicima. Od sveta je dobio lovorike koje su mu pripadale. Sada je za njega nastalo vreme poniženja od strane zemljaka; teško i bolno vreme. Lovorove vence može podići lak vetrić; trnove vence ne može podići ni uragan. Ako je istina da je Leh Valensa, predsednik Republike Poljske, naredio da se unište dokumenti koji se odnose na njegove kontakte sa SB, onda je učinio nešto gore od narušavanja zakona koji spadaju pod nadležnost Državnog suda – učinio je tešku političku i etičku grešku. Ako je istina... Posle predstave sa „Maćerevičevom listom” Valensa je mogao da očekuje da će dokumenti o njemu – autentični ili lažni – moći da posluže najsramnijim ciljevima. To je nesumnjivo. Pa ipak, nezakonito uništavanje dokumenata od strane predsednika Republike Poljske je nedopustivo i neoprostivo. Mladom radniku iz brodogradilišta mogu se oprostiti slabosti ili greške. Predsednik Republike Poljske mora tačno da objasni javnosti šta je učinio i zbog čega je to učinio. Ako je to istina. Ova konstatacija ipak ne prekida listu pitanja, kojima provocira knjiga dvojice autora iz Instituta za nacionalno pamćenje, jer se nameće pitanje: na koji način su doprli do dokumenata specijalnih službi Republike Poljske koji se čuvaju kao državna tajna i nisu dostupni običnim smrtnicima? Da li znači da je Institut za nacionalno pamćenje postao institucija specijalnih službi? Ima li tamo i „drugih aktivnih đavola”? Zar to nije – pitanje za predsednika Leha Kačinjskog – klasičan primer vlasti koja se temelji na specijalnim službama? Ruku na srce, Leh Valensa se uvek loše branio od kritike. Služio se banalnim frazama ili odbijao razgovore, brutalno i bezrazložno napadao protivnike, čije poštenje i zasluge su nepobitni (npr. Bogdana Boruseviča, Aleksandra Hala), klevetao je čoveka koji je – rizikujući život – podržavao demokratsku opoziciju (Adama Hodiša). Sve to loše svedoči o Valensi. Očigledno je da se Leh izgubio. Izgubila se i poljska demokratija, koja je započela apsurdan spor u vezi s jednom epizodom iz života Leha Valense, epizodom od pre trideset godina. Šta navodi ljude koji su Leha Valensu dizali u nebesa i prosipali kofe pomija na njegove kritičare, da sada nipodaštavaju svog idola? Kada čitam njihove tekstove, stičem utisak da iz želje da unište Leha, umesto mozga u lobanji imaju stegnutu pesnicu. VII. Pa ipak, demokratija - za koju je Valensa mnogo učinio - u pravu je kada demaskatorima dopušta takva piskaranja. Diktatura to ne bi dopustila, jer je diktatura raj za zločince, dok je demokratija raj za podlace. Podlac shvata demokratiju kao slobodu da pljuje na ljude. Sme tako da prosuđuje, jer se glupost i ništavnost u demokratskoj državi ne kažnjavaju. Zbog toga valja podsetiti da demokratski poredak, ipak, ne ukida hijerarhiju zasluga i vrednosti. Leh Valensa to nije shvatio, kada je u proleće 1990. javno ružio Ježija Turoviča. To ne shvataju ni današnji podlaci, kada Leha Valensu nazivaju – zahvaljujući lažnim lecima – agentom SB. To je isto kao kada bi Juzefa Pilsudskog nazivali organizatorom pljačkaških napada i kradljivcem tuđeg novca – kao što su to činili podlaci njegove epohe. To ne samo što nije istina već je i perfidna i rafinirana laž. Podlac veruje da je sve borba za vlast; da se ljudi nikada ne rukovode vrednostima i načelima, da njima jedino vlada koristoljubiva većina. U svakom vidi podlaca, jer je i sam podlac. Međutim, Leh Valensa, vođa „Solidarnosti”, nije bio podlac. Nije bio ni agent SB. Zbog toga ga treba meriti drugim aršinom. Ali, podlac ne zna za druge aršine. Ni za koga. Demaskator je stoga napisao: „Jacek Kuronj je posle avgusta 1980. Valensi hteo da oduzme vođstvo nad ’Solidarnošću’ i zbog toga je posegnuo za intrigama o ‘Boleku’.” Ne znam šta više šokira: glupost podlaca koji zbog zavisti prema Jaceku ponavlja sve podlije intrige ili cinizam i servilnost prema vlastodršcima koji s uživanjem čitaju klevete o Jaceku Kuronju – između ostalih udbaške. Stoga kategorično izjavljujem: Jacek Kuronj se za razliku od podlaca svih epoha u političkoj borbi nikada nije služio nečasnim sredstvima, premda je mnogo puta podlo napadan. Očigledno je da ga od toga nije spasla čak ni dostojanstvena smrt. Drugi podlac je napisao da su oficiri SB pravili s Jacekom „sondažne intervjue”. Podlac ne zna da je razgovor sa zatvorenikom – u Jacekovom slučaju – saslušavanje, a ne sondaža; jer sondaža je spontan i dobrovoljan razgovor. Tu se postavlja pitanje: otkud podlac može da zna to, kad se takvo znanje stiče samo na osnovu udbaških izveštaja? VIII. Jaroslav Kačinjski je izjavio da je knjiga dvojice autora iz Instituta za nacionalno pamćenje „udarac u establišment koji se već više godina temelji na radikalnim lažima”. Tako je ideologija hajke definisana, a poziv na delovanje upućen. A podlaci su već počeli da deluju. Psi hajkači su pušteni s lanca. Nesrećni psi hajkači nedostojni lovaca. Podlaci su konačno u svom elementu – mogu nekažnjeno da blate imena giganata javnog života, kulture ili nauke. Odrednicu „podlac” koristim krajnje svesno. Delim mišljenje Lešeka Kolakovskog koji je nedavno rekao: „Reč ‘inkvizitor’ je suviše uzvišena da bih njom karakterisao male, razjarene bukače i lažove, koji ne podnose činjenicu da su se drugi ljudi stvarno borili protiv peerelovske (PRL - Narodna Republika Poljska, prim. prev.) vlasti, stvarno godinama robijali po zatvorima ili nas naoružavali snagom poljske reči.” „Kuronj, Valensa, Miloš moraju da budu izdajnici, mada su njihova imena i to će i dalje biti primerno zapisano u istoriji naše zemlje, dok nesposobne lažove kroz nekoliko godina niko neće pamtiti” („Przegląd Polityczny”, br 84/2007).” Tako zvuči glas establišmenta, jer taj establišment Poljske čestitosti je najbespomoćnija mafija na svetu. Ta mafija ima nekoliko načela koja zaslužuju da danas budu pomenuta - njena moć sadržana je samo u njima. Mafija veruje u slobodu, jednakost i bratstvo, ali nikada neće ponoviti jakobinska načela: budi moj brat ili ću te ubiti. Ta mafija veruje da je tolerancija bolja od netolerancije; da treba poštovati slobodu i dostojanstvo drugog čoveka; da je dobrota bolja od mržnje, a pomirenje bolje od osvete; da tuđe zasluge treba da budu poštovane, čak ako su delo protivnika; da je različitost ljudskih motiva i životnih puteva prirodno svojstvo naše egzistencije; da je pluralizam mišljenja i vrednosti stalni element demokratskog poretka; da niko nije vlasnik apsolutne i konačne istine; da se ne cinkari i ne šutira čovek koji leži; da su arhive „službe bezbednosti” skladište, đubrište, ostaci tuđeg neželjenog života i da ne mogu biti izvor autentičnog saznanja o čoveku, kad je suština tih arhiva provokacija, laž i ucena. Javno cinkarenje, organizovanje hajki na osnovu tih arhiva istovetno je sa širenjem istorijskih laži; predstavlja posmrtnu pobedu službe bezbednosti. Bio sam svedok mnogih hajki. NJihova zajednička crta su bili slepi fanatizam i agresivna osvetoljubivost huškača. U takvim trenucima nije lako sačuvati duhovni suverenitet, odbiti učešće u hajci i suprotstaviti se rečima. Ta osećanja, nažalost, podlacima nisu poznata. IX. Skoro dve decenije živimo u slobodnoj Poljskoj. Toliko je otprilike trajala Druga Republika Poljska. Pa ipak, tu slobodnu Poljsku vidimo na dva različita načina. Za jedne to je normalna, demokratska država koja je postigla ogromne uspehe i pored još uvek postojećih mana, patologije, bede i isključenosti. Za druge to je zemlja patologije. Udbekistan ili Rivinlend (Udbekistan – od udba, Rivinlend – od imena poljskog tajkuna, sa kojim se Mihnjik sukobio, prim. prev.); država kojom vladaju komunisti, udba, lopovi i izdajnici. Razgovori za Okruglim stolom 1989. godine za jedne su razlog ponosa, jer su otvorili put ka mirnoj demontaži diktature i uvođenju demokratije, za druge su rezultat izdajničkih mahinacija, jer su se agent NKVD-a (Vojćeh Jaruzelski) i agent SB (Leh Valensa) dogovorili i podelili Poljsku. Zbog toga, za druge borba s komunizmom i komunističkom agenturom nije počela nakon promene vlasti i ustrojstva već tek 2005, kad su oni posegnuli za vlašću. Poljacima su obećali moralnu revoluciju koju su ostvarili metodama koje su u skladu s njihovim običajima. Takav je bio – i takav će ostati – smisao hajki na generala Vojćeha Jaruzelskog (koji danas nikom ni u čemu ne smeta) i na Leha Valensu. Okrugli sto – mesto na kome je utrt put slobodnoj Poljskoj – mora biti ublaćen, poliven pomijama, spaljen na lomači kolektivne mržnje. Takav je zahtev moralne revolucije i Četvrte Republike Poljske. Podlaci imaju pune ruke posla. Šta je prema shvatanju braće Kačinjskih moralna revolucija Četvrte Republike Poljske? To je projekat politike koja se zasniva na permanentnom ratu sa svim protivnicima, jer je svaki protivnik neprijatelj. Neprijatelj je svaki autoritet koji misli drugačije, za nešto je zahvalan sebi, a ne braći Kačinjski. Zbog toga sve takve treba srušiti, uništiti, osuditi. I to se čini – proračunato, deklaracijama punim hipokrizije. Jer, takav je pogled na svet ljudi, čiju su osećajnost i način mišljenja odredile arhive službe bezbednosti. Reč autoritet podlac mora da stavlja pod navodnike. Koliko je u tome glupe, nepotrebne okrutnosti, koja ima za cilj omalovažavanje ljudi; koliko je zlobne satisfakcije u okrivljavanju i ponižavanju drugih? X. Podlac će reći da je to bogosluženje blaćenju, puč na slobodu naučnih istraživanja, želja za kontrolisanjem istine od strane istog establišmenta koji zahteva istinu o antisemitskim pogromima u Jedvabnu i Kjelcu. U redu je, ali ne može tako. Iznošenje istine o pogromima u Jedvabnu ili u Kjelcu nije istovetno s organizovanjem hajke na bilo koga; smisao tadašnjih debata nije se svodio na pokazivanje prstom i žigosanje konkretnih ljudi; jedno je istina o nekom događaju i njegovom mestu u kolektivnoj svesti, a drugo istina – izneta tendenciozno i jednostrano – o konkretnom čoveku; pogotovu o živom i zaslužnom čoveku. Čuo sam da je sredinom 70-ih godina SB brižno pripremala provokaciju koja će na osnovu lažnih dokumenata širiti intrigu o tobožnjoj ljubavnoj aferi tadašnjeg krakovskog mitropolita. Demaskatori, da li ćete i ovo uveseljavajuće delo Udbe iznositi na prve stranice novina? Nisam u stanju o tome da pišem sa čisto političke tačke gledišta. Kao čovek sam užasnut. Osećam gorčinu i gađenje. Ne zamišljam da će Poljska na takav način vraćati dug nacionalnom junaku povodom dvadesetpetogodišnjice njegovog dobijanja Nobelove nagrade za mir. Demaskatori, ne govorite da branite istinu koju drugi (establišment?, sistem? ) žele da sakriju. Jer, vi lažete. U celoj toj priči o Lehu Valensi koju ponavljate, to nije istina. Jer se istinom služite na podao način: za velikog junaka može se reći da ne ume da pleše i da se umazao blatom, a o svim ostalim njegovim svojstvima da se ćuti. O poljskim junacima tako su pisale ruska carska policija i komunistička Udba. XI. Lehu Valensi ispisujem u spomenar: „Ne želim da mi ponestane blagoslov zbog kleveta neprijatelja.” Leh će doživeti još mnoge pristojne biografije koje će sadržati punu istinu o njegovim velikim podvizima i njegovim greškama; punu istinu o tome koliko je dobro služio Poljskoj. Ostavite na miru Leha Valensu.