Kud se dede „osovina zla”?

Sa rastućim teškoćama u dva duga rata, u Avganistanu i Iraku, izgleda da je predsednik Buš odlučio, na četiri meseca pred američke predsedničke izbore, da svom nasledniku ne ostavlja u amanet i treći rat, u Iranu. Prvi put otkako je Vašington, pre skoro tri decenije, prekinuo odnose sa Teheranom, jedan visoki američki diplomata - Vilijem Berns, podsekretar u Stejt departmentu i bivši ambasador u Moskvi – stupio je u kontakt sa jednim iranskim diplomatom. Iako Iran spada u „osovinu zla”, a Buš je ne tako davno tvrdio da SAD „ne pregovaraju sa teroristima i radikalima”, Berns je bio na pregovorima koje u Ženevi, po nalogu UN, sa Iranom vode – o iranskom nuklearnom programu – diplomatski izaslanici četiri velike sile stalne članice Saveta bezbednosti (Velike Britanije, Francuske, Rusije i Kine) i Nemačke. Američki podsekretar je „prisustvovao” pregovorima uprkos povećanoj napetosti na Bliskom istoku - između Izraela i Irana - i iranskom testiranju raketa velikog dometa, koje je izazvalo uznemirenje u Vašingtonu. Bela kuća se sada nada da će Iran, pod pritiskom široke međunarodne javnosti, odustati od korišćenja obogaćenog uranijuma, što bi mu omogućilo proizvodnju nuklearnog oružja. Zauzvrat, pet stalnih članica Saveta bezbednosti i Nemačka nude Iranu „paket povlastica”, među kojima su pomoć u izgradnji mirnodopskog nuklearnog programa, izrada putničkih aviona i suspenzija dugotrajnih međunarodnih sankcija. Prvi put za sedam i po godina Bušove vladavine Amerika je Iranu ponudila šargarepu, ne preteći, istovremeno, i štapom. Dosad je ostavljala utisak da će silom oružja naterati Iran na obustavu nuklearnog programa. Vašington potvrđuje da je to „nova taktika” u pristupu Iranu, odnosno „signal” da postoji spremnost da se traži „diplomatsko rešenje”, što je zapravo odstupanje ili čak potpuno odustajanje od ratne opcije. Ako se potraga za diplomatskim rešenjem nastavi, odnosi između SAD i Irana pretvoriće se u svedočanstvo o teškom porazu Bušove spoljnopolitičke strategije. Ona je bila usmerena protiv „osovine zla”, u koju su Amerikanci strpali zajedno Irak, Severnu Koreju i Iran, iako ove zemlje među sobom nisu imale nikakav antiamerički ratni savez. Tako su SAD, pod znatnim uticajem neokonzervativaca i „jastrebova” iz Bušovog neposrednog okruženja, godinama odgovarali na ono čuveno pitanje koje je Mihail Gorbačov na kraju hladnog rata postavio Ronaldu Reganu: „A šta ćete raditi bez velikog neprijatelja?” „Osovina” je, sa američkim upadom u Irak, načeta i uveliko se osipa, što je i najbolji dokaz da je „opasnost” od nje, po Ameriku i svet, bila čista fikcija. Pod okupacijom, Irak se, od spoljnog, preobratio bezmalo u američkog unutrašnjeg neprijatelja. Severna Koreja se pogađa, ali demontira svoj nuklearni potencijal. Sad se dopušta mogućnost da se i Iran može ubediti da bude miroljubiv, pa su SAD voljne da naprave zaokret. A šta je zapravo bio konkretan povod za zaokret, mimo saznanja da je strategija protiv „osovine zla” morala da bude neuspešna zbog nepostojanja same „osovine”? Postojale su, i u Americi i u Iranu, dve vrste spoznaje pre pregovora kojima je prisustvovao podsekretar Berns. U toku je sve intenzivnija trka za Belu kuću i predsednik Ahmadinedžad je duboko uveren – što je i rekao - da sledeći američki predsednik „neće imati drugu opciju”, osim da pregovara sa Teheranom. Tome u prilog idu izjave demokratskog kandidata Baraka Obame da je „spreman za razgovore na visokom nivou sa iranskim liderima”. (I, čudne li bizarnosti, Osama na persijskom bukvalno znači: „on sa nama”!). U prilog pregovorima idu i nagoveštaji iz Vašingtona da su SAD spremne da u Teheranu otvore „interesnu sekciju”, neku vrstu misije za vezu, koja je polukorak ka obnovi diplomatskih odnosa. Naravno da u tome, kao i u slanju Bernsa u Ženevu, Teheran vidi američke ustupke Iranu. Postoji takođe američka spoznaja o teškoj salomljivosti Irana, što Ahmadinedžadu može samo da laska, ali i da ga podstakne da ponuđenu ruku ne odbija olako. Korporacija Rand, čuveni američki „trust mozgova”, ustanovila je nedavno, nakon opsežnih istraživanja, da je Iran, uprkos teškom stanju pod sankcijama i uprkos teokratskoj osnovi države, „jedna od demokratičnijih zemalja na Bliskom istoku”. Iranci mogu biti nezadovoljni svojim sistemom, ali ga smatraju legitimnim. Otuda, zaključili su istraživači, „režimu ne preti neposredna opasnost ni od urušavanja ni od državnog udara”. Ukratko, onaj ko hoće da pregovara sa Iranom, mora da pregovara sa Ahmadinedžadom. Pregovori su počeli bez većih rezultata, ali su, po oceni Havijera Solane, bili „konstruktivni”. Iran, doduše, ne pristaje da se odrekne obogaćenog uranijuma, ali procenjuje da je i samo pregovaranje „korak napred”. Nešto više se teško i moglo očekivati na početku.