Kuda idemo?

U politici se, očito, nikako ne može naći čvrsto tlo. U njoj nema ustanovljenog kosmičkog reda i zato smo uvek u opasnosti da se iznenada, ponovo strovalimo u neki stari haos. Filozofija, po definiciji, jeste teorija života (bios theoreticos), traženje istine iz objašnjenja i razloga, no u ovom času teško da nam može pružiti utehu. Filozofi današnjice izgubili su, izgleda, svaku nadu u mogućnost uticaja na tokove aktuelnog zbivanja. Jedan od najvećih filozofa minulog veka, Hans Georg Gadamer, primetio je da su filozofi sve odsutniji, malo postavljaju pitanja, odgovore skoro i ne daju: a Evrope nema bez filozofije ni filozofije bez Evrope, te da će Evrope biti samo kroz filozofiju, samo kroz kulturu ili, bolje, kulture. Ne može, veli, ni da zamisli kako tehnika može da zbriše kulturu, tj. čovečnost. Sa žaljenjem dodaje da se analitička filozofija svagda afirmiše. Gadamer na analitičku filozofiju gleda s prezirom, iako ona predstavlja par excellence oblik uma otelovljenog u matematici i logici; rezultati tog uma se ne mogu falsifikovati, što nam pruža osećanje sigurnosti; on je udaljen od svega što niža bića mogu da urade. Ali matematika i logika su analitički sudovi, tačni samo na osnovu značenja reči koje se koriste u njima, što nije nikakvo znanje, jer nam ništa ne govori o svetu i životu. A život je čudo. Logičke definicije, novoskovani matematički termini malo šta znače za naše organizme sazdane od emocija, intuicije, imaginacije, slobodne volje i sl. U životu uvek postoji iracionalna sklonost da neodgovorno provali u tokove zbivanja. Čovek je, eto, u isti mah i Bog i Satana, Zevs i Prometej; svi imamo ponešto od kreativne i destruktivne snage koja bez prestanka uništava i ponovo stvara. I naša pobuna protiv komunizma bila je usmerena na ponovno stvaranje normalnog života, demokratije, privrede i sl. A šta su normalne stvari - suština problema. Fukujamin zaključak o pobedi liberalizma, kome danas „nije ostala nikakva vitalna alternativa“, više se ne može teorijski usavršavati. Bez projekta i jasne vizije budućnosti u situaciji smo poput Alise u zemlji čuda: ne znajući gde je, čitav svet ne može da pronađe vrata spasa. Bili smo uvereni da će posle komunizma nastupiti vreme slobode i racionalnosti, mada o tome nismo baš puno razmišljali. I? Kolaps komunističkih režima od Istre do Vladivostoka stvorio je ogromnu zonu neizvesnosti, nestabilnosti, haosa i građanskog rata. Umesto ostvarenja nada imamo nemalo razočaranje demokratijom i zastrašujućim prizorom korupcije; kao da smo osuđeni na korumpiranu demokratiju. Posvećenost ideologiji je izbledela. Gde god su nastale demokratije zapadnog kova, preuzele su lik nacionalnih država. Pa evo: i u XXI veku suočavamo se s pitanjem interetničkog i međuljudskog zla, s erupcijama sile. Svetski sistem je u zbrci. Ne znamo kuda planeta ide. Možda je sveti Jovan, u okviru soteriološkog logosa, najbolje uviđao: da su ljudi slepi a da to i ne znaju. Kako, dakle, da se budućnost sveta učini mogućom? Teško, jer ona nikad ne izgleda kakvom je zamišlja sadašnjost. Danas je istorija brza. I posledice su. I one loše. U Šekspirovom svetu slučaj zamenjuje nužnost. Od slučaja nema čudnijeg režisera. Uvek je prisutno i ono magično „šta ako“, jer čarobna moć slobodne volje onemogućava bilo koju vrstu determinizma. Mogu se očekivati svakojaka iskustva i preokreti koje nosi budućnost. Inače, moderna nauka više nema deterministički pogled na svet. Ideologija američke suprematije čiji se koreni nalaze u učenjima Darvina i Marksa, jeste izvan vremena. Ona ignoriše princip neodređenosti (Hajzenberg) i postulat radikalne nepouzdanosti, rukovodeće principe otvorenog društva. Tehnološki razvoj, za koji nismo sigurni da će nas odvesti tamo gde želimo, ujedno nas oslobađa i porobljava; nosi mnogobrojne koristi, ali nas i sve više teroriše i uništava okolinu, zajednički život. O tome je napisano mnogo mudrih knjiga, ali se i dalje krećemo u istom pravcu. Faza civilizacije u kojoj se nalazimo verovatno je prva u istoriji kada čovečanstvo uspeva da na tako kritičan način vidi sebe, a istovremeno nije u stanju da se menja. Reke teku nizvodno nezavisno kakav stav ko ima o tome. Situacija u svetu je bez presedana. Živimo u integrisanom svetu. Globalizovana kooperacija postaje nam drugom prirodom. Menja se i naš moralni svet: odgovornost se proteže mnogo dalje nego dosad. Nema mesta na planeti koje se nalazi izvan našeg područja odgovornosti. Političkim liderima, svetskim i lokalnim, trebalo bi maljem u glavu utuviti da se niko ne može ponašati kao da se njegove brige ograničavaju na nacionalni teritorij; niti se nacionalni interes može definisati tako usko da nas to sprečava da vidimo koliko je naša sudbina vezana za sudbinu ostatka čovečanstva. Demokratija, ma koliko bila poželjna, nije efikasno sredstvo za rešavanje globalnih i transnacionalnih problema. Velika je iluzija misliti da će bolje iznenada doći. Tako nikad neće biti. Jer razrađivanje i realizacija pojma pravde pre je praktični i društveni zadatak nego epistemološki ili metafizički problem, uočio je još DŽon Rols. Ne stvaranje sreće političkim sredstvima, ne žrtvovanje sadašnjosti iz obzira prema apstraktnim idealima divne budućnosti, već rad na eliminaciji konkretnih zala, koncentrisanje na otklanjanje bede danas i ovde, tvrdnja je Karla Popera koju valja imati na umu. Najveći problem čovečanstva danas, čini se, nije toliko opasnost od agresije, od ratnih sukoba velikih razmera, koliko od nedostatka razmišljanja. A bez tog, bez zajedništva u samom postupku razmišljanja, nema ni valjane politike. Potreba da politika postane međunarodna, često urgentna, štiti nas od iskušenja da poverujemo u jednu suviše lako ostvarivu politiku, ili u kraj istorije. Više od bilo koje druge, otvaranje međunarodne politike obavezuje nas da se bavimo politikom. Fenomen ravnodušnosti, međutim, iziskuje posebnu raspravu. Ravnodušnost nije važna samo u odnosu na nasilničke činove, već u istoj meri i u odnosu na činjenicu da milijarde ljudi žive u krajnjoj bedi i da milioni svake godine umiru od gladi. Naš svet je odista neobičan; njegova neobičnost za mnoge je dokaz postojanja Boga. A i dokazi o tome da će svet u XXI veku biti bolji, pravedniji i vitalniji nisu zanemarljivi. Nada je, što bi Gadamer rekao, jedini naš siguran posed. (Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu)