Racionalizacija poraza

Za toliko koliko je Draganu Dabiću trebalo da opet postane Radovan Karadžić, “patriote” su mutirale u “jatake”. “Jataci” u navijače “Partizana”. Navijači, razume se, u huligane, koji su se potukli s pandurajem. Oni Srbi koje danas “Radovanovi jataci” zovu “izdajnicima”, sad konačno mogu da odahnu. Jer je srpski “patriotizam” polomljen sa žardinjerom u Makedonskoj ulici u Beogradu. Jedan strani izveštač reče da je protest srpskih radikala protiv hapšenja Radovana Karadžića, sa sve tučom na kraju, polupanim glavama i izlozima, bio samo “umirući vapaj srpskog nacionalizma”. Ni domaći snimci, istini za volju, nisu pokazivali drugačije. Aleksandar Vučić se zahvalio Ivici Dačiću na pendrečenju, a Radovan Karadžić je “prokrijumčaren” (opet termin sa stranih medija) u Sheveningen pre nego što su radnici gradske čistoće počistili srču i izlomljene žardinjere. Ipak, ta srpska podela na izdajnike i jatake, nacionaliste i cinkaroše, patriote i strane plaćenike, starija je od hapšenja Radovana Karadžića. I ponavlja se, s vremena na vreme, od “Kneževe kletve”, naovamo. Nešto kao narodna epika primenjena u dnevnopolitičkim borbama. Razume se onda da je ova srpska podela starija i od kletve koju je bacila radikalka Vjerica Radeta na predsednika Borisa Tadića: “Ne pretimo, ali upozoravamo na prokletstvo koje je sve izdajnike u srpskoj istoriji pratilo. Podsećamo na krah Obrenovića i rekla bih sadašnjim vlastodršcima da možda neće imati sreću Zorana Đinđića. Bog kažnjava do sedmog kolena i o tome bi trebalo da vode računa.” Da se ne sećamo kako su se ranije završavala radikalska “proročanstva” ili nešto što su znali pre svih nas (“I Tito je pred smrt imao problema s nogom”, T. Nikolić o Zoranu Đinđiću, 2003), možda bi bacanje kletvi među političkom elitom bilo i za neku duhovitu psihološku studiju o srpskim političarima između stvarnosti i mita. Ovako, nimalo nije smešno. Zato ni Boris Tadić nije mogao drugačije da reaguje nego da kaže da su pretnje, nažalost, sastavni deo politike, ali da je pominjanje potomstva u ovom kontekstu “krah civilizacije”. Neki savremeni narodni SMS pevač bio je duhovitiji: “Gde se krije Ratko Mladić? Popio hormone i postao Vjerica Radeta.” Istorijske analogije i podsećanja na “izdajnike” koji su “iščezli bez traga i potomstva” nisu, međutim, samo radikalski specijalitet. Prošle nedelje su se, gotovo istovremeno, i hrvatski predsednik Stjepan Mesić i srpski pisac i slikar Momo Kapor, setili sudbine Karađorđa Petrovića. “Karakteristično je da je Karadžić uhvaćen u Beogradu. Drugim rečima, pretpostavljam da su mnogi znali da je tamo i verovatno je pomogao neko iz njegovog kruga. Uostalom, tako je stradao i Karađorđe”, reče Mesić. “Molim se za Radovana Karadžića, ali i za one koji su ga uhvatili: neka im se Bog smiluje. Od ljudi koji su hvatali i uhvatili generala Dražu Mihailovića, više niko nije živ, smrt ih je izjednačila, a neki od njih, kajući se za ono što su učinili, pred kraj života tražili su spasenje u molitvama utonuvši u pravoslavlje. Odemo li dalje u vreme, doći ćemo, svakako, do ubistva vožda Karađorđa, posle koga je njegov ubica, kum Vujica, oslepeo, a Obrenovićima, koji su naručili tu smrt, zatrta je loza i izgubio im se svaki trag”, reče Kapor. Šta se to dogodi pa da se jedan srpski pisac i jedan hrvatski višedecenijski političar i predsednik susedne nam Hrvatske sete prvog srpskog vožda, razume se, iz različitih pobuda? Dr Žarko Puhovski, profesor filozofije politike i bivši predsednik Hrvatskog helsinškog odbora (2000 – 2007) kaže za NIN da to samo govori da su bez obzira na sukobe devedesetih i nadalje, generacije u bivšoj Jugoslaviji, različitih nacija, prošle kroz istu vrstu škole: “U istom su školskom i kulturnom sustavu socijalizirani. Na isti način su posisali interpretaciju prošlosti na osnovu koncepta zavjere kao racionalnog elementa prošlosti. Ta zavjera, koja se u interpretiranju historije činila najjednostavnijom za objašnjenje, uvijek je bila protiv naših naroda, protiv Srba, u srpskom, odnosno protiv Hrvata, u hrvatskom slučaju. Naši narodi nikad nisu bili u krivu, nego uvijek u pravu, jer su drugi bili protiv njih, zločesti, lukaviji i moćni, a oni koji su podržavali inozemnu intervenciju nisu ništa drugo nego domaći izdajnici. To onda znači da je dihotomija naši – stranci dublja, važnija, odlučnija od dihotomije ispravno – neispravno, pravedno – nepravedno, istinito – lažno.” Podela na izdajnike i jatake, kaže Puhovski, karakteristična je za sve predmoderne zajednice, “to imate kod Grka, na koncu, u Ilijadi, imate u Vagnerovim pokušajima romantičke interpretacije njemačke prošlosti, to imate u francuskim mitovima, afričkim mitovima, Inke su na taj način interpretirane”. Ali, da li je sve samo do nivoa predmoderne zajednice u kojoj se, još uvek, izgleda nalazimo? U srpskoj istoriografiji postoji i jedan neprestani sukob dve struje: “One koja zagovara i neguje, u različitim epohama, na različite načine, mitsku i iracionalnu predstavu o prošlosti i one koja se bori za racionalno tumačenje istorije, u skladu sa zakonima nauke i za saopštavanje istinitih rezultata, bez obzira na to koliko oni ruše pojedine romantičarske predstave iz srpske prošlosti ili nisu u skladu sa vladajućim političkim i ideološkim konceptom, nezavisno od epohe u kojoj se javljaju. U takvom društvenom okruženju zloupotreba istoriografije ili njeno potpuno ignorisanje redovne su pojave koje se ogledaju u poplavi tradicionalizma, odnosno lažnog modernizma. To su situacije u kojima politička, odnosno ideološka kvazielita u prošlosti traži opravdanje za svoje postupke, izvodeći neprimerene i antinaučne analogije. Takve predstave o prošlosti najviše negativnih posledica ostavile su u prekretnim vremenima i u periodima velikih lomova, čega u srpskoj istoriji nikad nije nedostajalo” (dr Kosta Nikolić, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, “O fenomenu naučne regresije u savremenoj srpskoj istoriografiji i publicistici”, Istorija 20. veka). Osvrćući se na vreme bliske nam i zajedničke jugoslovenske istorije, Puhovski kaže da je Goli otok bio logor u kojem je bilo najmanje mrtvih, od svih logora posle Drugog svetskog rata, i istovremeno logor u kojem je najšire postavljena baza saradnika logorske uprave: “Svi oni koji su bili na Golom otoku su do te mjere bili ljudski oštećeni prinudom da surađuju mučenju ostalih sulogoraša da su bili nesposobni o tomu govoriti i kad su izašli iz logora i poslije, kad je već čitav sustav zbog kog su u logor došli, prestao funkcionirati. Goli otok je bio logor koji je prvi pokušao, u realnosti, da uzmem jedan filozofski termin, ono što će trideset godina kasnije Fuko nazvati mikrofizikom moći koja ne djeluje na makrorazini kao teški pritisak na cijelu zajednicu ili na skupinu ljudi nego pogađa bit života svakog pojedinca.” O cinkaroškim vremenima Udbe, o tome kako su neki mladi ljudi na partijskim sastancima raspravljali, da li treba ili ne ići u Bukurešt na sastanak Informbiroa, pa ih na kraju sastanka na izlazu čekali ljudi u kožnim kaputima koji su već znali ko se zalagao za odlazak u Bukurešt i istog časa ih odvodili na Goli otok, dr Puhovski kaže: “To je bio preuzet Staljinov model koji je jako volio hvaliti pionire, komsomolce i komsomolke, koji bi prijavljivali svoje roditelje. Tako nešto se pokušalo uraditi u bivšoj Jugoslaviji sa dosta uspjeha, nažalost. Ali ono što je paradoksalno, za razliku od Sovjetskog Saveza, jeste to što su ljudi išli na Goli otok, tako da im se nije sudilo. Zato ih danas i ne mogu rehabilitirati.” Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, o podeli na jatake i izdajnike u slučaju Radovan Karadžić, reći će: “Uvek je evropska, reformatorska opcija u Srbiji tretirana kao izdajnička, a u ovom momentu Boris Tadić jeste evropska opcija, jer vuče Srbiju u tom pravcu. Srbija je u jednoj specifičnoj situaciji, njen poraz je sad prilično očigledan, a Radovan Karadžić simboliše kraj te nekakve iluzije. Naravno, Tadića sad nazivaju izdajnikom, ali on je učinio jedino moguće, racionalno, i u ovom momentu za Srbiju jedino oportuno rešenje a to je predaja Radovana Karadžića, za šta postoji konsenzus i Akademije i Crkve, jer niko se od njih nije oglasio. Znači, konsenzus svih onih institucija koje su glorifikovale i izmislile tog Radovana Karadžića. Rekla bih da u Srbiji sad postoje samo svedoci saradnici na nacionalnom nivou, kako se ko prijavi da pomogne Srbiji da izađe iz te, da kažem negatorske pozicije, jer postoji čitav jedan blok koji je štitio Karadžića. Okolnosti su takve da Srbija nema izbora, sem evropske Srbije i cena toga je predaja Karadžića i Mladića. To je racionalizacija poraza. Nema tu izdaje, to je pragmatično rešenje čiji je nosilac Boris Tadić i hvala mu što se opredelio za to.” O podeli na patriote i izdajnike i epskoj kletvi koja nas prati možda je najtačnije napisao Dušan Kovačević, u svojoj knjizi “20 srpskih podela Srba na Srbe”: “Bez obzira na izgled, govor i mesto rođenja, svi smo mi, po nekima, deca-potomci izdajnika sa kosovskog bojnog polja. Milioni koji se nisu rodili, potomci su izginulih, boljih Srba, dok smo svi mi rođeni, očigledno i bez sumnje deca dezertera, kukavica, i poturica. Pa kao takvi, nikakvi, nosimo krst Lazareve kletve te nam se narod slabo rađa, od ruke nam ništa ne polazi, jer se rđom i ne može nešto valjano napraviti. Kao u antičkim dramama, greh otaca stiže na naplatu deci, te nam Kosovo ostade i postade večito bojno polje koje sačeka sve nas potomke prapredaka, izdajnika.” Ako nikako drugačije, onda je, po Dušanu Kovačeviću, i Vjerica Radeta iz istog nam, izdajničkog legla. Dr Dušan T. Bataković, istoričar Zloglasne matrice, heroizam i politika Odsustvo nacionalnog konsenzusa, koje je kod Srba hronična, skoro endemska pojava, čini kriterijume rodoljuba i izdajnika relativnim Hronična podvojenost u društvu i oštra, ideološki motivisana sučeljavanja, važna su, čak dominantna obeležja političkog života u modernoj Srbiji. Proizašle iz diskontinuiteta u državnom razvoju (koji je, zapravo naš osnovni, premda ne i jedini kontinuitet), obeleženog dugim prekidima i oštrim zaokretima, podele su se kretale, u zavisnosti od preovlađujućih okolnosti, linijom verskih netrpeljivosti, nacionalnih rivalstava i širokog spektra ideoloških (višestranačkih i jednopartijskih) isključivosti. Dodatno opterećenje bila su povremena, krivudava iskliznuća i uzmicanja, u nesaglasju s nacionalnom ideologijom (Revolucija 1848, Okupacija 1878, Tajna Konvencija 1881, Aneksija 1908), dok je u odsustvu stabilnih institucija i racionalnih političkih odluka dolazilo do urušavanja sistema (Timočka buna 1883), bolnih uzmicanja i poraza (Bugarski rat 1885, potraz u ratu s Turcima 1876), koji su se obavezno završavali međusobnim optužbama za verolomstvo, napuštanje rodoljubnih ciljeva i konačno, nacionalnu izdaju. U devetnaestom veku – dobu uspona nacionalnih država kao poželjnog modela unutar kojeg se ostvaruju lične i kolektivne slobode – ujedinjavanje Srpstva bilo je, na svim stranama gde su Srbi živeli, jedna veliki, podrazumevajući zajednički cilj: za jedne je to bio neposredni zadatak, drugima samo udaljen ideal, a za mnoge jedan od onih nedostižnih ideala kojima se generacijama stremi, bez prevelikih očekivanja, a kojem se korak po korak približava, stalnim, upornim sitnim koracima, kako se onda govorilo nacionalnog rada. Stoga su su načini ostvarenja velikog cilja nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja varirali po obliku, intenzitetu i metodama, dok su prioriteti u određenim etapama, zavisno od političkih prilika, bivali toliko različiti da se ponekad teško razaznavalo kuda se zapravo ide i šta se želi postići: to je kod jednih izazivalo zabrinutost, kod drugih porugu, kod trećih osećanje besa i besprizivnih osuda. Odsustvo nacionalnog konsenzusa, koje je kod Srba hronična, skoro endemska pojava, čini kriterijume rodoljuba i izdajnika relativnim. Nesrazmera između uloženih napora, obima žrtva i dostignutih ciljeva obično nije uzimana u obzir, jer je svaka žrtva smatrana ako ne neophodnom, onda svakako opravdanom. Srbi su, s izuzetkom Dubrovčana, vekovima bili isključeni iz matičnih evropskih procesa obeleženih renesansom, reformacijom i prosvećenošću. Tek su prečanski Srbi, od doba Josifa II, okrznuti prosvećenošću, iznedrili Dositeja, ali je premoćna masa naroda, ostajala ušančena u tradicijama epskog pogleda na svet. Epska retorika naših narodnih pesama, sa pesnički oštrim granicama rodoljublja, postavljala je jednu moralnu vertikalu u koju su se kasnije skoro ritualno svi zaklinjali, ali je malo ko bio rešen da se njenih poruka dosledno pridržava, ne zato što mu je rodoljubni kodeks epskih balada bio arhaičan ili nejasan, nego zbog dramatično promenjenih okolnosti, izazvanih posle 1830. modernizacijom, evropeizacijom i vesternizacijom, idejama i modelima koje su, uvezene iz Evrope, vremenom utkane u socijalno tkivo moderne Srbije. U fazi nacionalnog romantizma, natopljenom kosovskim zavetom i političkim desetercem, patriotizam se merio prevashodno odanošću uzvišenim nacionalnim ciljevima preuzetim iz idealizovane prošlosti zahtevnim vrednostima kosovskog zaveta i spremnošću da se ona, bez većih odstupanja, dosledno ponavljaju. Kod prečanskih Srba, kao i u samoj Srbiji posle sticanja autonomije, bekstvo u kosovsku legendu bilo je, u meri nešto manjoj nego u doba osmanske dominacije, bekstvo u zatvoren vrednosni sistem, jedna vrsta oduška u opštem nezadovoljstvu sadašnjicom. Epska, zapravo herojska etika, premda ponegde preterana, olako je uzimana za meru svih stvari. U čestim vrednosnim lomovima, koji su u Srba postali jedna nova tradicija, preispitivanje je neminovno tražilo pouzdanije putokaze. Tek je kritička škola Ilariona Ruvarca i Qubomira Kovačevića u srpskoj istoriografiji, razgrnula epsku maglu prejakih emocija koja je, premda ne bez jezgra autentičnog istorijskog događaja, ipak zatamnjivala vidike racionalnoj valorizaciji prošlosti. Izvlačenje iz epskog modela razmišljanja i vrednovanja stvari tekao je, u zavisnosti od mesta i socijalnih uslova, uvek sporo i nedovoljno, uz oštre reakcije koje su vodile u povremena, uvek neopravdana odbacivanja našeg prebogatog epskog nasleđa. Epski čovek Balkana, a među Srbima su njegove osobine bile najizrazitije, teško se mirio s vrednostima zapadne civilizacije, koja su, uz poznate prednosti, nosile i izazove finansijskih manipulacija, trošenja i zloupotrebe zajedničkih resursa, kroz razbijanje monolitnosti raspadanjem porodičnih zadruga, Uz tradicionalističku surevnjivost prema svakoj stranoj novini i promeni (kao opasna rabota osamdesetih devetnaestog veka bila je, od većine srpskih poslanika, dugo odbacivana izgradnja železnice), išla su i brza a neutemeljena oduševljenja naglim promenama. Iz te dihotomije nastao je jaz koji je razdvajao tanku elitu od većine naroda, uz prateće odvajanje ciljeva koji su smatrani prioritetnim. Po merilima maksimalističkih nacionalnih ciljeva i idealizovanih modela društvenih odnosa, poslednji Obrenovići bili su tipični izdajnici, u dubokom sukobu s preovlađujućom narodnom voljom, njegovim političkim zahtevima i nacionalnim stremljenjima: kralj Milan zaslužio je nadimak „demona Srbije”, a njegov nesrećni naslednik iskasapljen je oficirskim sabljama na ogradi beogradskog dvora. Ipak, ne može se prenebreći činjenica da je kralj (tada još samo knez) Milan, uprkos ruskom protivljenju, oslobodio Niš i današnju južnu Srbiju, a kad ga je posle silaska s prestola, njegov sin deceniju kasnije postavio za komandanta aktivne vojske, ona je, upravo Milanovim staranjem, dobila osnove za zamah koji je vodio u velike pobede u balkanskim ratovima (1912-1913). Politika, kao veština mogućeg, tražila je kompromise, strateška uzmicanja, nepopularna ali privremena savezništva, a povremeno, i bolna odricanja radi obezbeđivanja budućnosti. Uzmicanje pred jačim, do sledeće prilike, kao u slučaju nevoljnog prihvatanja aneksije Bosne i Hercegovine 1908, posle širokog narodnog otpora i velikog nezadovoljstva, srpskim političarima nije moglo biti zamereno kao odsustvo patriotizma, premda je rešavanje krize, na njenom koncu, pratila i jedna nedvosmisleno ponižavajuća izjava beogradske vlade kojoj je predsedavao ugledni Stojan Novaković. Istorijske analogije, kod nas veoma omiljene, obično vode u pogrešne procene, jer se izmeštanjem iz specifičnog istorijskog konteksta, političkog i društvenog ambijenta, određeni događaji, ličnosti i pojave, olako upoređuju sa savremenicima i savremenim pojavama, stasalim u drugim okolnostima i oblikovanim pod drugačijim ideološkim i kulturnim obrascima. Setimo se samo neumesnih, a danas već i zloglasnih poređenja Garašaninovog „Načertanija” s ratnim ciljevima tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Pojam žrtve je, međutim, ne samo hrišćanski definisan nego i dodatno obojen našom epskom svešću i moralom koji ona simbolizuje. Slavljenje heroja, i njegove žrtve, važno u negovanju kulta nacionalnog ili državnog identiteta, još od starih Grka do savremene Evrope, homogenizujući je činilac koji jednom kolektivu uz osećaj pripadnosti i zajedništva daje još i suštinski važnu sastavnicu: osećanje ponosa i samopoštovanja. Pojam heroja evoluirao je, postepeno od neustrašivih junaka na bojnom polju i hrabrih pilota koji poleću u neravnopravnu borbu bez nade da se vrate, ka heroizaciji pesnika i pisaca, ponekad i naučnika, sve do današnjih slavljenja subkulturnih idola popularne muzičke i filmske kulture. Ipak, u politici se sve manje očekuje heroizam, a sve više sposobnost za racionalno upravljanje resursima i procesima od kapitalnog značaja za državni interes. Veliko iskliznuće u herojskoj matrici učinjeno je po uspostavljanju komunističke diktature u Srbiji 1944. godine, i od tada, čini se, nestaju pouzdani, opšteprihvaćeni kriterijumi. Neprijatelji jedne totalitarne ideologije proglašeni su, skupno, izdajnicima, a komandant prvog pokreta otpora u Evropi, general Dragoljub Mihailović, osuđen je, (sa svojim predsednikom vlade Slobodanom Jovanovićem, srećom odsutnim) kao ratni zločinac u montiranom procesu nad kojim su se zgražavali slobodni duhovi u Evropi i svetu. Gledajući serije i filmove na našoj televiziji (gde se neumorno ponavljaju ideološki konstruisani sadržaji iz najcrnje epohe komunističkog jednoumlja), teško je i pomisliti da smo izašli iz one zloglasne matrice četnika kao izdajnika i partizana kao patriota. U našim još duboko poremećenim vrednosnim sistemima, uz duhovnu pokolebanost i ravnodušnost u tradicijama, gde se prepliću jugoslovenska nostalgija s osećanjem nepravedne izolacije Srbije, a pojam „naša” i naše” različito, obično bez oduševljenja, razumeva i često oprečno tumači, pojmovi izdajnika i patriota, ne mogu, a da ne budu, predmet učestale političke zloupotrebe.