Arhipelag Solženjicin

Aleksandar Solženjicin nije bio od onih mekih, tolerantnih, umnih ljudi koje su svi voleli. Bio ga je glas da je neprijatan, oštar, prepotentan, konfliktan, komplikovan, nedruželjubiv, ali i prorok, i genijalan... I ma koliko se njegova uloga u istoriji visoko cenila, ona ne može biti preuveličana, ona nije značajna, ona nije velika, ona je ogromna i neponovljiva, rekao je na dan Solženjicinove smrti čuveni ruski reditelj Jurij Qubimov, dodajući – on je bio naš Homer. Ruski Homer otišao je iz života samo nekoliko meseci pre svog devedesetog rođendana, onako tiho kako je i živeo poslednjih godina. Wegov poslednji dan bio je isti kao i svi ostali. Ustao je normalno, radio do večeri na pripremi za štampu svojih sabranih dela u 30 tomova, a onda mu je pozlilo. Pozvali su hitnu pomoć, pokušali su da pomognu... Umro je na rukama svoje supruge Natalije i sina Stjepana. Baš onako kako je želeo, u svojoj kući u Trojice Likovu, u leto. – Otišao je srećan – rekla je kasnije novinarima Natalija Dmitrovna objašnjavajući da je tema smrti u njihovoj kući bila obična, da joj je u više navrata, čak i kada je bio mnogo mlađi, ali se bojao da bi ga sovjetska vlast mogla ubiti, govorio kako da se ponaša kad njega ne bude bilo, šta da uradi prvo, čime da se bavi, kako da vaspitava decu... Deo tih uputstava neće morati da izvrši, veliki pisac doživeo ja da vidi odrasle sinove, pa čak i da u velikoj meri sredi svoju ogromnu dokumentaciju i veći deo sabranih dela, uz dragocenu i nemerljivu pomoć svoje supruge, i pripremi ih za štampu. Doživeo je i da mu se za života objavi biografija na 600 strana u čijem je pripremanju i sam učestvovao. Reći će kasnije da je, iako je veliki protivnik pisanja biografija za života, odlučio da se uključi, pre svega zato što je poznavao i veoma poštovao Qudmilu Saraskinu, istoričarku književnosti koja je na njoj radila, ali i zato što je želeo da posle njegove smrti ostanu tačni podaci – imao je već iskustva sa nekim biografijama koje su se pojavile na Zapadu i u kojima se mogla naći gomila detalja koji nisu imali nikakve veze sa njegovim životom... Otišao je iz života čovek koji je simbolizovao celu epohu borbe sa totalitarizmom i nasiljem, čovek koji je napravio pravu revoluciju u umovima i srcima miliona ruskih građana, koji se nije bojao da kaže svu surovu istinu o Staljinovom režimu. Iako je znao koliko ga može koštati svaka suvišna reč, Solženjicin je, kao i Tolstoj, govorio: “Ne mogu da ćutim.” I nije ćutao, ceo život je proveo u borbi za ruski narod, za život dostojan čoveka. Posle „Odeljenja za rak”, prestali su da ga štampaju, posle „Arhipelaga Gulag” proterali su ga iz zemlje, posle „Dvesta godina zajedno” proglasili za „antisemitu”. Ali njega to nije mnogo uzbuđivalo – dosledno je pratio svoj kredo – živeti po savesti, i nikako drugačije. Veliki pisac, publicista, istoričar, pesnik, društveni radnik, nobelovac, i bivši disident, od davnih dana, kada je u staljinskim logorima pisao pesme na papirićima, učio ih napamet i tragove spaljivao, pa sve do 4. avgusta ove godine kad je definitivno napustio ovaj svet, samo je tražio način kako da posluži svojoj domovini. Kad je pušten iz logora i poslat u Rjazanj da predaje matematiku (završio je Matematičko-fizički fakultet), svoja „pisanija” je zakopavao u dvorištu, u stalnom strahu da ih neko ne pronađe, čekajući trenutak i način da obavesti svet o Staljinovim zločinima, naivno verujući da će zapadne demokrate pomoći da se narod izbavi od svojevrsnog ropstva. Kako se samo obradovao kad je saznao da je Pasternak dobio Nobelovu nagradu! Bila je to prilika da se celom svetu sa stokholmske govornice kaže o postojanju logora, o životu iza gvozdene zavese. Ali, Pasternak nije otišao u Švedsku. Solženjicin je tada počeo u sebi da se moli da nagradu daju i njemu, on je se neće odreći, otići će u Stokholm, reći će, ceo svet će čuti, i pomoći... Iz Sovjetskog Saveza, opasanog visokim zidom ćutanja, u svet je otišao „Jedan dan Ivana Denisoviča” i šokirao ga. Nagrada je usledila 1970. ali je bilo potrebno da prođu četiri godine da bi mogao da je primi. Nobelovac je tada već bio izgnanik, čovek kome je oduzeto državljanstvo i pravo na domovinu, u koga su bile uprte oči celog sveta. Priliku da kaže sve što mu je na srcu, iskoristio je, ali nije pristao da po zapadnim medijima govori ružno o svom narodu, što su drugi disidenti rado činili, obezbeđujući tako sebi pečat „liberala”. Umesto toga, sklonio se u daleki Vermont u Americi, da razmišlja o tragičnoj sudbini svog naroda, da sakuplja dokumenta o njegovom stradanju i patnji i da mašta o tome kako da mu pomogne. To će i ostati njegov glavni cilj u životu. Kako urediti Rusiju koja je u nesrećnom XX veku doživela i brojne ratove, i revoluciju, i Staljinove logore i tragičan gubitak desetina miliona građana, zaključno sa krahom države zbog koga je 30 miliona ljudi ostalo izvan njenih granica? Na to pitanje ponudio je odgovor u knjizi objavljenoj devedesetih godina u 27 miliona primeraka. Knjiga je izazvala velike polemike, nisu se svi slagali da je Solženjicinov recept za budućnost pravi, ali svi su se slagali u jednom – to govori veliki čovek. U život koji je proživeo Aleksandar Isaijevič stala bi tri života. Danas kad ga više nema, svi govore da je on bio rođen da pobedi sudbinu. A on je pobeđivao da bi ostvario svoju misiju, misiju prosvećenja i osvešćenja svog naroda. Zato je i izlečenje od neizlečive bolesti 1952. doživeo kao promisao božju za koju se odužio služeći domovini i svom narodu. Ali ne kao političar, što je često od njega očekivano i traženo, već pisanom reči. Sve što je napisao, od pesama iz logora, do priča devedesetih godina, bilo je svedočenje o Rusiji s težnjom da se oslobodi duša čitaoca, da podseti na najviše ljudske vrednosti, na ulogu i obavezu slobodnog čoveka. I svaka njegova knjiga odjekivala je kao eksplozija i u njegovoj zemlji i u celom svetu. I ne samo odjekivala; ona je taj svet i menjala. U vreme kad ruski narod nije verovao u sebe, Solženjicin je iz Vermonta video ono što su drugi odavno prestali da vide – lica ruskih ljudi, topla, hrabra, sposobna da vole, da brane čast i da veruju. On je bio jedan od retkih, reći će kasnije, koji je znao da „ne postoji selo bez pravednika”. Niz Solženjicinovih pravednika počinje Ivanom Denisovičem i Matrjonom Vasiljevnom, u njemu su obični, dobri i dostojanstveni ruski ljudi, ali neidealizovani, sa svim manama, a na čelu im je Gleb Weržin, junak romana „U prvom krugu”, zapravo on sam, Aleksandar Solženjicin, ne Homer, već Tolstoj zločinačkog XX veka. Wegovo književno i publicističko delo je galerija likova koji pripadaju sasvim različitim društvenim slojevima – vojnika i trgovaca, inženjera i seljaka, književnika i političara. Posebno političara koji su, zbog svojih zabluda, častoljubivi i nesposobni da vide istorijsku perspektivu, pogubili Rusiju. Svi oni nose istorijsku krivicu pred potomcima ali za Solženjicina oni su grešnici koje na svoj način žali. I vidi dalje i vidi dublje od ostalih. Svim srcem odan monarhiji, on ne skriva njene grehe i optužuje Nikolaja II, poslednjeg ruskog cara, da nije imao dovoljno državničke mudrosti, pa je svojom abdikacijom na koju nije imao pravo, otvorio vrata pakla u kome se njegov narod nalazio gotovo čitav jedan vek. Neustrašivo se boreći protiv staljinizma, on ni u jednom trenutku ne stavlja znak jednakosti između sovjetske vlasti i svoje zemlje. U običnom čoveku, paćeniku, on vidi svu toplinu i lepotu ruske duše, što će konačno dovesti i do kraha njegovih iluzija o zapadnoj demokratiji. I tu ostaje hrabar i neustrašiv – koristeći gostoprimstvo Amerike, bez prava da se vrati u svoju domovinu, on će u čuvenoj „Harvardskoj reči” oštro kritikovati zapadne liberalne i demokratske vrednosti pretpostavljajući im „zemstvo” – direktno narodno samoupravljanje. Svojoj zemlji „nikad ne bih preporučio američki sistem” – rekao je na Harvardu. Tako je Solženjicinova zvezda u Americi potamnela, ali se njegovoj zemlji već približavala zora. Oni koji su njemu oduzeli pravo na domovinu, i sami će je izgubiti. Slomom sistema protiv koga je Solženjicin napisao tada već brdo knjiga, Sovjetski Savez je nestao, a veliki pisac je pozvan nazad, u Rusiju. Vratiće se 1994, avionom do Vladivostoka, odakle će putovati vozom 56 dana, da vidi pravu Rusiju, da razgovara s ljudima i da sazna ono što bez ličnog kontakta ne bi nikad saznao. Dočekivaće ga svuda kao velikana, i proroka, u Moskvi će govoriti u Dumi, daće mu TV emisiju jednom nedeljno, očekujući da će uznik stare vlasti proslaviti novu. Boris Jeljcin će od njega tražiti savete (koje neće slušati) i dodeliti mu veliku državnu nagradu. Ali Solženjicin je bio veći: „Od vrhovne vlasti koja je dovela Rusiju do današnjeg uništenja, ne mogu da primim nagradu.” Kasnije će u pozorištu svog prijatelja Qubimova reći: „Dok moj narod gladuje, ja tu nagradu ne mogu da primim.” Rusija će mnogo brže ustati iz provalije nego što je i on i bilo ko mogao da očekuje, a Državnu nagradu, sada već bolesni i gotovo nepokretni Solženjicin, ali bistre pameti i britkog uma, primiće od Vladimira Putina kome je zahvalan za to što je Rusiju poveo putem napretka. Wemu, a i svim budućim rukovodiocima Rusije, ostavio je amanet – problema ima mnogo, i treba ih rešavati, ali najveći, najteži i najvažniji zadatak ruske države je očuvanje naroda koji je u dvadesetom veku, dok su drugi rasli, brojčano smanjivan. Svoje poslednje godine posvetio je radu – žurio je da završi započeto, uradio mnogo, ali njegovo literarno i publicističko nasleđe je toliko veliko da će za njegovo proučavanje biti potrebne godine, ako ne i pokolenja, i desetine ljudi, ako ne čitav naučnoistraživački institut. Nije davao intervjue, ali se javljao kad god je mislio da treba da se kaže nešto važno – NIN je u više navrata objavljivao njegove tekstove i intervjue. Gotovo sve što je napisao po povratku u Rusiju, prevedeno je i objavljeno. Kao što je njegov život izazivao pažnju celog sveta, tako je i smrt odjeknula – s njim je otišla cela epoha, reći će mnogi. Telegrame saučešća poslaće najveći državnici sveta, s pijetetom će ga se setiti i oni koje je, kao Gorbačova, žestoko kritikovao. Ipak, poslednji predsednik Sovjetskog Saveza došao je da se pokloni senima velikog čoveka. Bio je tu i Vladimir Putin. Dok je kiša lila kao iz kabla, čitav dan su se ispred Akademije nauka smenjivali redovi onih koji su želeli da polože cvet na odar ili otćute trenutak ispred njega. A na dan sahrane činilo se da su se cela Moskva i brojni ljudi iz mesta koja je posetio vrativši se iz Amerike, okupili u Donskom manastiru. Pisci, prijatelji, nepoznati ljudi, političari, predsednik Dmitrij Medvedev koji je prekinuo odmor da bi ga ispratio na poslednji put. Rusija je izgubila tačku oslonca, rekao je neko. Od danas će morati da se navikava da živi bez nje. Aleksandar Isaijevič Solženjicin sahranjen je, po sopstvenoj želji, na centralnom delu starog manastirskog groblja iza oltara Hrama Jovana Lestvičnika. Na groblju Donskog manastira sahranjeni su nedavno i posmrtni ostaci ruskih emigranata preneti iz inostranstva – pisca Ivana Šmeljova, filozofa Ivana Iljina, generala Antona Denjikina i Vladimira Kapelja. Tu počivaju i predstavnici čuvenih plemićkih porodica Dolgoruki, Obolenski, Golicin i Trubecki. Najvažniji datumi iz života: rođen 11. decembra 1918. u Kislovodsku 1941. završio Fizičko-matematički fakultete u Moskvi 1942-45. ratovao u Crvenoj armiji 1945. uhapšen zbog kritika na Staljinov račun, osuđen na osam godina robijanja u logoru 1956. rehabilitovan 1962. objavljen „Jedan dan Ivana Denisoviča” 1968. roman „U prvom krugu” objavljen u inostranstvu 1970. dobio Nobelovu nagradu 1974. lišen sovjetskog državljanstva, i proteran iz zemlje 1989. objavljen „Arhipelag Gulag” 1990. vraćeno sovjetsko državljanstvo 1994. vratio se u Rusiju 2008. umro u svojoj kući u Trojice Likovu