Od Holbruka do Orija

Dok sedi u izolaciji u Ševeningenu i čeka da mu sestrić Dragan iz Beograda pošalje makrobiotički “ovsi” keks, na koji se navikao kad je bio dr Dragan Dabić, bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić priprema svoju odbranu. No prvo će morati da vidi protiv čega će morati da se brani, jer je tužilaštvo već najavilo da će menjati optužnicu, i da li će mu biti dato da se brani sam, o čemu će odlučiti pretpretresno veće sudije Alfonsa Orija, Holanđanina. Ori, s kojim je u sudnici ratovao i Vojislav Šešelj, Karadžiću je dodeljen po pravilima Haškog tribunala, tako što je samom sebi dodelio ovaj predmet. Prethodno, Ori je oslobodio prostor u svom kalendaru tako što je oslobodio Ramuša Haradinaja. Izbor sudije Holanđanina – a znamo koliko su Holanđani osetljivi na Srbe zbog sopstvene uloge u Srebrenici – i to baš ovog Holanđanina koji je nevinim proglasio Ramuša Haradinaja, a Momčila Krajišnika osudio na 27 godina zatvora, izmamio je pokoji gorki osmeh. Sudija Alfons Ori je već na prvoj sednici, u četvrtak 31. jula, Karadžiću pokazao da mu neće dozvoliti da se šešeljevski razmaše pred slepom međunarodnom pravdom, ne dozvolivši mu da pročita tekst sa ona četiri lista papira. Prvu medijsku pobedu, ipak, iako mu je reč bila oduzeta, dobio je Radovan Karadžić. Svetski mediji zakačili su se na atraktivnu priču koju je tek nagovestio, o svom dogovoru sa Ričardom Holbrukom, o američkim pokušajima da ga posle tog dogovora ubiju... Našoj javnosti bi bar podjednako važno trebalo da bude i ko je, zapravo, uhapsio Radovana Karadžića, jer se to iz nekog razloga i dalje pažljivo taji, i zašto je prilikom njegovog hapšenja prekršen Zakon o saradnji s Haškim tribunalom. A tu je, najzad, i pitanje kako smo uspeli da baš ničim ne naplatimo izručenje Radovana Karadžića, makar i ako nam se sada objašnjava da ništa nismo ni tražili zauzvrat od Evropske unije nego smo, samo, poštovali slovo našeg zakona i međunarodnog prava... Priča koju je Radovan Karadžić sada reanimirao, o dogovoru sa Ričardom Holbrukom o povlačenju iz političkog i javnog života u zamenu za imunitet pred Haškim tribunalom, nije nova. Godinama unazad i domaća, i bosanska i strana štampa povremeno su razmatrale ovu mogućnost. Poslednji put pre oko godinu dana, kada je srpsko Specijalno tužilaštvo za ratne zločine pokrenulo istragu dogovora Holbruk-Karadžić, dok je gotovo u isto vreme Florens Artman, bivša portparolka Haškog tužilaštva, objavila knjigu “Mir i kazna” u kojoj je govorila o ukrštenim putevima Radovana Karadžića, američke administracije i francuskih oficira. Iz knjige Florens Artman: “Sporazum koji je (18. jula 1996. godine) podneo Holbruk zahteva uklanjanje Karadžića sa predsedničkog položaja srpskog entiteta u Bosni i iz nacionalističke partije koja je na vlasti. Međutim, on takođe zahteva i odlazak Karadžića iz Bosne. (...) Konačno je sklopljen sporazum. Milošević šalje šefa svoje tajne službe Jovicu Stanišića helikopterom na Pale da dobije potpis od Karadžića. (...) Prisustvo (francuskog generala Erve) Gurmelona smeta Amerikancima jer Karadžić isuviše priča. Ovaj begunac je, u stvari, poverio francuskom oficiru da je od američkih vlasti dobio obećanje da neće biti predat Hagu ukoliko ne bude sputavao sporazume iz Dejtona. Karadžić je čak pripremio filmski intervju, snimljen januara 1997. na Palama koji su njegovi bližnji brižno čuvali, a u kojem izjavljuje: ‘Prestonica Holandije neće imati privilegiju da mi bude domaćin. Ričard Holbruk mi je predložio kompromis – da se povučem u anonimnost u zamenu za američku zaštitu od Tribunala u Hagu. Ja sam svoj deo dogovora poštovao, a do sada su to činili i Amerikanci.’“ Srpsko tužilaštvo za ratne zločine, pak, koje je ispitalo niz svedoka navodnog sporazuma Karadžić-Holbruk, proglasilo njihove iskaze za službenu tajnu pa zaćutalo, zapravo se samo nadovezalo na istovetnu istragu koju je sprovelo tužilaštvo u Hagu, o čemu se zna malo ili praktično ništa. Interesantno, kako je NIN već pisao po saznanjima iz diplomatskih izvora, srpska je istraga izazvala veliko nezadovoljstvo američke ambasade u Beogradu. Izvor NIN-a, upućen u sadržaje iskaza srpskih rukovodilaca u rasejanju (u zatvoru u Ševeningenu) i u zemlji, tvrdi da su ti iskazi podudarni makar u jednom: “Svi, praktično istim rečima, citiraju član tri postignutog sporazuma, kojim američka administracija garantuje Karadžiću imunitet pred Haškim tribunalom u zamenu za potpuno povlačenje iz političkog i javnog života.” Aleksa Buha, tadašnji ministar spoljnih poslova Republike Srpske koji je prisustvovao spomenutom sastanku u Beogradu između Miloševića i Holbruka, novinaru NIN-a potvrdio je svojevremeno da je tada postignut sporazum o Karadžićevom povlačenju koji je Jovica Stanišić nosio na Pale predsedniku RS na potpis. U ovom sporazumu, međutim, nisu spominjane kontrausluge u vidu imuniteta pred Haškim tribunalom ali je posle potpisivanja, seća se Buha, Holbruk rekao na francuskom, držeći sporazum u ruci: “Posle ovog papira, Haški tribunal je za doktora Karadžića prošlost.” Ričard Holbruk je, s druge strane, ovu tvrdnju Alekse Buhe demantovao; međutim, istovetnu tvrdnju izneo je i Muhamed Šaćirbej, bivši bosanski ambasador pri UN: “Jedan funkcioner Sjedinjenih Država mi je, na dan kad je taj dogovor bio zapečaćen, u ljetu 1996. godine, rekao da je Karadžiću Holbruk obećao da on neće biti uhapšen.” Vredi, najzad, podsetiti i na Holbrukovu rečenicu o mogućem hapšenju Karadžića citiranu u “Vašington postu”, dan posle zaključivanja sporazuma u leto 1996. godine, a više od mesec dana pošto je objavljena poternica Haškog tribunala za predsednikom RS: “Ako mi, koji imamo tamo na terenu 60.000 ljudi, ne želimo to da uradimo, zašto bismo očekivali da to uradi Milošević i gurne Srbe u građanski rat.” Uostalom, zar ima ikakve logike u suprotnoj tvrdnji, koju ovih dana iznosi Ričard Holbruk, da se Radovan Karadžić odrekao svega u zamenu za baš ništa? Priča o sporazumu, konačno, ima i još jedan zanimljiv rukavac. Reč je o faksimilu tog sporazuma koji se s vremena na vreme pojavljuje u štampi na Balkanu, a koji predviđa godišnju apanažu Karadžiću od 100.000 dolara, rezidenciju, obezbeđenje. Dokument, kao i Karadžićev i Holbrukov potpis ispod njega, očigledan su falsifikat. Kuriozitet je u tome što je ovaj papir, pre nekoliko godina, u Beograd donela tadašnja glavna haška tužiteljka Karla del Ponte i predala ga Rasimu Qajiću, iako je prostim poređenjem pravog i ovog Karadžićevog potpisa mogla da se uveri da je reč o neuspešnoj krivotvorini. Iz toga može da se zaključi da je, ovakvim podmetanjem kukavičjeg jajeta, i sama Del Ponteova bila zainteresovana za diskreditaciju priče o sporazumu. O razlozima za to može samo da se nagađa. Naravno, sve i ako je tačno da je sporazuma Karadžić-Holbruk bilo, s formalno-pravne tačke gledišta, Karadžić od toga nema ništa jer Holbruk, kao predstavnik američke administracije, formalno-pravno ništa i nije mogao da mu garantuje u vezi sa postupanjem Haškog tribunala. Ipak, ako bi Karadžiću uspelo da dokaže da je sporazum o imunitetu sa Amerikancima zaista postigao, bio bi to težak udarac za ionako krhki kredibilitet međunarodnog suda, od koga on, kao optuženik, doduše ne bi imao ništa osim osećaja zadovoljstva što je pokazao kako taj sud zapravo funkcioniše. Karadžić dalje tvrdi i da su posle tog dogovora Amerikanci hteli da ga likvidiraju, kao neugodnog svedoka prljavih dilova koje su sklapali na Balkanu. Jedan izvor NIN-a, nekadašnji visoki funkcioner srpskog SDB-a, svojevremeno nam je ispričao da je naša tajna policija od Amerikanaca dobila nepristojnu ponudu da likvidira Radovana Karadžića, zašta bi joj oni – Amerikanci – pružili svu logističku podršku. Ovo bi moglo da se shvati kao posredna potvrda teške optužbe koju je izneo bivši predsednik Republike Srpske. Ko je, uopšte, na kraju raskrinkao dr Dragana Dabića i uhapsio Radovana Karadžića? Kao što je poznato, ministar policije Ivica Dačić javno se pohvalio da policija s tim nije imala baš nikakve veze. Rasim Qajić u “Večernjim novostima” od srede kaže zagonetno: “Službe bezbednosti.” VBA nema pravo da hapsi osim ako nije reč o vojnim licima, tako da ostaje samo BIA. Zašto se tako i ne kaže? Među upućenima su, zapravo, u opticaju tri verzije. Prema prvoj, hapšenje su izvršili pripadnici BIA. Druga je nešto egzotičnija: pripadnici BIA, plus pripadnici “Kobri” (jedinica srpske vojske koja obezbeđuje i predsednika Borisa Tadića), plus dva stranca koji su nadgledali operaciju. I treća verzija: Karadžića su uhapsili pripadnici jedne privatne agencije za fizičko obezbeđenje čiji je vlasnik blizak BIA-i i američkim predstavnicima u Srbiji. Kako god, ono što NIN može da potvrdi jeste da su Radovana Karadžića u zatvor sproveli pripadnici BIA, čime su prekršili član 23 Zakona o saradnji s Haškim tribunalom koji izričito nalaže da optuženici prvo budu privedeni istražnom sudiji koji onda rukovodi čitavim postupkom. U Izveštaju o prijemu lica u Posebnu pritvorsku jedinicu, naime, navodi se da su 21. jula u 23 sata radnici BIA priveli “lice” Dabić Dragana, koji je tek potom odveden kod istražnog sudije Milana Dilparića. Tokom noći istražni sudija Dilparić saslušava Karadžića (objavljujemo faksimil njegove izjave), koji potvrđuje identitet ali tvrdi i da je zapravo uhapšen tri dana ranije, u petak 18. jula, da je u međuvremenu držan u “nekakvoj sobici ali ne znam gde”, i da su sve to učinile osobe za koje ne zna kojoj službi pripadaju. Verovatno zbog svega ovoga, sudija Dilparić sledećeg dana od direktora BIA Saše Vukadinovića traži, pored ostalog, da mu odgovori: ko je priveo Radovana Karadžića, kada je on lišen slobode, da li je pretresan i šta je tom prilikom pronađeno, da li je nešto od njegovih stvari zadržano u Agenciji, te kako je pre privođenja utvrđen njegov identitet, s obzirom na to da je kod sebe imao dokumenta na ime druge osobe, tj. Dragana Dabića. Saša Vukadinović odgovara: Karadžić je uhapšen 21. jula (kako je zvanično i saopšteno), obavljen je samo “lični pretres” (ne spominje laptop i diskete za koje Karadžićevi advokati tvrde da su mu oduzeti), identitet nije utvrđivan jer je prethodnim operativnim radom nedvosmisleno utvrđeno o kome se radi, a pride je kod njega nađena i novinarska akreditacija “Pravoslavnog radija Sveti Jovan” sa Pala na ime Radovan Karadžić. Na pitanje istražnog sudije, koji je alfa i omega postupka i koji bi po prirodi posla i slovu zakona morao da zna svaki detalj, ko je priveo Karadžića, direktor Vukadinović odbija da odgovori, pravdajući to mogućom ugroženošću konspirativnosti daljih aktivnosti BIA. Toliko o kontroli rada bezbednosnih službi. Ali, zašto su bezbednosne službe (BIA) tako očigledno prekršile Zakon o saradnji s Haškim tribunalom, privevši Karadžića u zatvor umesto kod istražnog sudije? Zašto je Karadžić, ako mu je verovati, držan tri dana “u nekakvoj sobici” pre nego što je i zvanično uhapšen? Insajdersko objašnjenje koje smo dobili nije potkrepljeno dokazima ali logike ima: da se ne bi destabilizovala situacija u Srbiji, što se kasnije zaista i dogodilo, srpske su vlasti tokom ta tri dana pokušavale da “ustupe” Radovana Karadžića, da ga formalno oni uhapse, najpre Miloradu Dodiku i Republici Srpskoj, pa Milu Đukanoviću i Crnoj Gori, naposletku i Grčkoj, gde bi bio uhapšen kao monah u nekom od tamošnjih izolovanih manastira. Ali svi su odbili, pa je čast ipak pripala našim službama bezbednosti. U danima koji su usledili srpska, ali i evropska javnost očekivala je da će nova demokratska vlast u Beogradu biti nagrađena za hapšenje Radovana Karadžića. Nagrađena makar odmrzavanjem Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, svojevrsnog predvorja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju za čije ćemo odmrzavanje morati da uhapsimo i Ratka Mladića i Gorana Hadžića i ko zna kako još da zadovoljimo tužioca Bramerca. Na kraju, međutim, nismo dobili ama baš ništa, izuzmemo li narasle apetite naših prijatelja iz Brisela i povećana očekivanja da se u Hagu nađu i preostala dva begunca. I, naravno, izuzmemo li i navalu medijskih podsećanja na ratne zločine i krvožednost srpskog naroda koji je iznedrio “evropskog Bin Ladena”, Radovana Karadžića. Da nije tog suočenja s istinom i prošlošću, ispalo bi da smo džaba krečili. “Treba da bude nevidljiv!” Demantujući ovih dana da je sa Radovanom Karadžićem potpisao bilo kakav sporazum koji bi ga amnestirao ukoliko napusti političku scenu, Ričard Holbruk je valjda zaboravio da je 22. jula 1996. godine, u razgovoru sa novinarkom Šarlejn Hanter-Gol za američku televiziju PBS, priznao postojanje takvog sporazuma. Prenosimo najzanimljivije delove tog razgovora: PBS: U Beogradu ste rekli da ste uspešno napravili plan za uklanjanje Radovana Karadžića iz politike. Šta ste tačno time hteli da kažete? Holbruk: Želimo Karadžića i Mladića, optužene za ratne zločine, u Hagu da se suoče sa optužnicom. To je naš cilj. I to je ono što stoji u Dejtonskom sporazumu. Postizanje toga, ako već ne možemo da upotrebimo NATO snage da to rešimo, biće postepeni proces. Prošle sedmice uspeli smo da prisilimo Karadžića na potpisivanje papira kojim obećava da će napustiti politički život odmah i zauvek, i da će odustati od svoja dva posla. Da će odustati od pozicije predsednika srpskog dela Bosne i Hercegovine i da će odustati od mesta predsednika Srpske demokratske stranke, koju je osnovao i kontrolisao. Ako Karadžić ne ispuni svaki detalj ovog ugovora, mi imamo pravo da budemo stroži prema celom srpskom pokretu u Bosni i Hercegovini. PBS: Treba li on da postane nevidljiv ili samo da prestane sa političkim aktivnostima? Holbruk: Treba da bude nevidljiv. Drago mi je da ste postavili to pitanje. Pravilan termin je nevidljiv. PBS: I sada imate ovaj dokument koji je Karadžić potpisao. Ali vi niste pregovarali s njim licem u lice, je li tako? Holbruk: Tako je. PBS: Kako ste onda pregovarali? Holbruk: Otišli smo… imali smo četiri sata pregovora sa Miloševićem u sredu. Bio sam veoma… PBS: Sa predsednikom Miloševićem, predsednikom Srbije? Holbruk: Tačno. U Beogradu. Ja sam bio vrlo nesrećan zbog tih pregovora. Rekao sam – ja idem u Zagreb i nazad u Sarajevo. Vratiću se sutra posle podne, moraćemo da dođemo do zaključka ili ćete imati vrlo gadne posledice. Vratili smo se u četvrtak posle podne u 4 sata i pregovori su bili u vili. Doveo je dva glavna funkcionera bosanskih Srba posle Karadžića sa Pala i tada sam znao da imamo dugu noć pred nama. Pregovarali smo deset sati i potpisali smo jedan dokument. On je tada poslao svog šefa bezbednosti, gospodina Stanišića, na Pale, i Stanišić je bio svedok kad su Karadžić i gospođa Plavšić potpisali dokument koji smo mi faksom poslali na Pale. Dokument nije promenjen na Palama, a mi i ne bismo dozvolili promene. Stanišić je doneo original nazad i ja sam ga čekao u Beogradu. Otprilike u dva sata ujutro on mi je dao original i razgovarali smo dugo o uslovima pod kojim je Karadžić završio svoju javnu i političku karijeru. PBS: Proveli ste sve to vreme sa Miloševićem koji je, takođe, bio u Dejtonu. Imao je ključnu ulogu u pregovorima između SAD i bosanskih Srba, Mladića i Karadžića. Znao je uslove. Zašto ste morali da idete tamo i ponovo pregovarate s njim? Potpisao je dokument. Holbruk: Pa, vidite, Dejtonski sporazum kaže da bi on trebalo da se pokori i sarađuje sa Haškim tribunalom, što on nije radio. Ali dejtonska pogodba ne kaže da Karadžić mora da se odrekne moći koju ima u SDS-u. To je ono što smo shvatili da je apsolutno neophodno. Naredni koraci u procesu su da Karadžić mora da napusti Pale, planinsko uporište koje je stvorio. Sve dok je na Palama, čak i ako je nevidljiv, čak i ako je izvan javnog i političkog života, lično se osećam neprijatno, kao i moje kolege. Tako da će ambasador Kornblum preduzeti takve korake, a onda korake iza tog. PBS: Izvinite. Napustiti Pale, i otići gde, u Hag? Holbruk: Prepustiću to ambasadoru Kornblumu da sredi. PBS: Da li je to cilj? Holbruk: Cilj na duge staze je jasan – Karadžić i Mladić u Tribunalu za ratne zločine. Ali detalji poverljivih diplomatskih pregovora moraju ostati poverljivi, ja ne želim da otkrijem ili nagovestim pregovaračku taktiku DŽona Kornbluma. Ja samo želim da budem jasan, jer to pre ovog intervjua nije bilo objavljeno, da će ambasador Kornblum odlučno nastaviti tamo gde sam ja stao.