Šta možemo u Pekingu?

U četvrtak uveče, u dvadeset časova, u olimpijskom selu u Pekingu, predsednik Srbije Boris Tadić mirno će stajati dok se bude podizala srpska trobojka i svirala himna “Bože pravde”. Dvadeset četiri sata kasnije, na atletsku stazu će izaći 91 srpski sportista, ispred kojih će ići šampionka Jasna Šekarić noseći srpski barjak. Na taj način svečano će se ozvaničiti učešće na Olimpijskim igrama države koja se zove Srbija, prvi put posle debitovanja davne 1912. godine. Ove igre opisuju se kao istorijske jer će sportisti prvi put posle 96 godina predstavljati Srbiju, ali i zbog toga što nikada nisu ispraćeni na najveće sportsko takmičenje sa više protokolarnih svetkovina, dirljivih govora i slikanjima sa raznim funkcionerima i funkcionerčićima. Ali osim jedne komično sklepane pesmice u kojoj “sva Srbija navija”, izostala je šira podrška javnih ličnosti, pre svega glumaca i pevača koji su do prošlih igara uz sav glamur koji su mogli da iznesu, sa lica mesta a o trošku nepoznatih dobrotvora podržavali naše sportiste. Da li zbog zasićenja sportom, lošijih rezultata ekipnih sportova koji su uvek više pristajali našem sportskom duhu, ili možda zbog daljine Pekinga, tek neće biti onog “radovanja” od pre četiri godine, kada su Mima Karadžić, Dragan Bjelogrlić i ekipa uglavnom donosili lošu sreću našim ekipama, a uz to su uspeli da propuste takmičenje kada je Jasna Šekarić osvojila srebrnu medalju. Pošto ovakve medijske akcije uglavnom manje pomažu našim sportistima, a više iritiraju gledaoce, tako sada navijači ugodnije mogu da se bave nezaobilaznom zanimacijom pred svaku Olimpijadu – prebrojavanjem medalja koje će naši sportisti osvojiti. Na prethodne četiri Olimpijade koliko ih je bilo od kada se na otvaranju ne pojavljuje zastava sa petokrakom, ukupno gledano, blago nezadovoljstvo izazivano je strogo navijačkim pristupom, po kome smo u sigurne osvajače medalja svrstavali sve one koji su imali objektivne šanse da se popnu na pobedničko postolje, što ne znači da su bili i favoriti. Tako je zadovoljstvo zbog osvojene četiri medalje u Atlanti ’96, praćeno sa onim – “eh, još da Dragutin Topić i Jasna Šekarić nisu bili četvrti”. Ili četiri godine kasnije u Sidneju, bolje bi bio prihvaćen ukupan rezultat da su rukometaši pobedili u utakmici za treće mesto. O prošloj Olimpijadi i razočarenjima koje su doneli “sigurice” košarkaši i odbojkaši ne vredi govoriti. Skor od dva srebra nije prihvaćen ni kao delimičan uspeh. Ove godine, čini se, više nego ikada predstavljaće nas sportisti koji bi mogli da dođu do medalje, a da to ne bude baš “svetska senzacija”. A uz to naš olimpijski tim ima jednog jakog igrača koji je nedostajao prethodnih godina. Sami teniseri, ako sve bude kako je po redu i zakonu, odnosno po ATP i WTA listama, mogli bi da osvoje više medalja nego kompletan olimpijski tim na prethodnoj Olimpijadi. Ana Ivanović i Jelena Janković da podele medalje u ženskom singlu, a Đoković u muškoj konkurenciji i u dublu sa Nenadom Zimonjićem. Otežavajuća okolnost je to što devojke imaju problema sa povredama, a i generalno nisu u najboljoj formi. Novine jesu pune njihovih izjava da je velika čast igrati za svoju zemlju, ali Olimpijada ipak nije prioritet u kalendaru treninga jednog profesionalnog tenisera. O teniserima, baš kao i o predstavnicima u ekipnim sportovima se dosta zna, i oni su često u centru pažnje medija, ne samo pred Olimpijske igre. Prvi nastupaju fudbaleri. Kada ovaj broj NIN-a bude bio na kioscima već će se znati kako je počelo, nakon prvog meča protiv Australijanaca. Problemi oko sastavljanja ekipe ih ne čine favoritima za osvajanje medalje, ali Miroslav Đukić je do sada pokazao da je trener koji se dobro snalazi na turnirskim takmičenjima. Od ekipnih sportova ućestvovaće još vaterpolisti, koji ne kriju da im je cilj zlato, kao i odbojkaši i odbojkašice, za koje je realno prognozirati da će ući u borbu za medalje. Pored njih, u pojedinačnim disciplinama dres Srbije nosiće i sportisti o kojima se ne zna mnogo, odnosno koji su u medije počeli da dospevaju neposredno pred Olimpijske igre. Tako recimo, među atletičarima nastupiće bacač kugle Asmir Kolašinac. Momak od 23 godine, koji se ozbiljno bavi ovim sportom tek oko dve godine, i već je dostigao nivo “B” olimpijske norme. A predviđa se da bi u karijeri mogao da dogura i do daljine od 22 metra, što bi na nekim narednim takmičenjima moglo da znači i neku medalju. Koplje će bacati Tatjana Jelača, koja će u Pekingu postati punoletna. Državni je rekorder i ima osvojenu bronzu na juniorskom svetskom prvenstvu. Udalj će skakati Ivana Španović, nedavna osvajačica zlata na juniorskom svetskom prvenstvu. Vođa ove ekipe je svakako Dragutin Topić, veteranski svetski rekorder – uspeo je da preskoči “A” olimpijsku normu sa 37 godina. Za ulazak u finale boriće se sa momcima koji bi po godinama sa njim morali da budu na “vi”. A u Pekingu će se u troskoku pojaviti i njegova suprugu Biljana. Sa 31 godinom preskočila je normu. Zajedno treniraju. Kako je Biljana rekla, kao sparing-partner od Dragutina očekuje da uđe u finale, a kao supruga očekuje medalju. Za medalju možda najveće šanse ipak ima maratonka Olivera Jevtić, kojoj bi Peking mogao da bude “kruna karijere”. Za razliku od naših navijača koji su uvek bili naklonjeniji timskim sportovima, u svetu najgledanija takmičenja na Olimpijskim igrama su atletika i plivanje, sportovi koji možda u najvećoj meri oslikavaju prirodu olimpijskog duha. I zato u srpskoj delegaciji ističu da je najveći dobitak ove Olimpijade što će, pored ovih atletičara, Srbiju predstavljati čak devetoro plivača. Evropski šampion na sto metara leptir, Milorad Čavić, očekuje medalju. Plivaće protiv Amerikanca Majkla Felpsa i Jana Krokera. Prema prognozama magazina “Sport ilustrejted” trebao bi da osvoji bronzu. Pored njega tu će biti i “klinci” Čaba Silađi i Ivan Lenđer, momak koji pliva istu disciplinu kao Čavić, što znači da je za pojavljivanje u Pekingu morao da ispliva “A” normu. Pre samo manje od godinu dana, rekao je za NIN da to izgleda neizvodljivo i da su njegovi planovi vezani za London 2012, ali se eto, ispostavilo da će plivati u Kini. U borbu za medalju, očekuje se da uđu još veslači, rvači i naravno strelci. U rvanju će nas predstavljati dva momka, Kristijan Fris i Davor Štefanek. Pred odlazak u Peking rekli su da je u njihovim disciplinama takva situacija da veći broj takmičara ima šanse “fifti-fifti” da dođe do pobedničkog postolja, i da postoje šanse da to budu baš oni. Teško je setiti se kada poslednji put neko od naših strelaca nije doneo medalju sa Olimpijade. Pomenuti magazin “Sport ilustrejted” prognozira da će Jasna Šekarić uzeti zlatnu medalju u disciplini 25 metara pištolj, a Lidija Mihajlović bronzu u disciplini 50 metara puška. Pomenuti magazin je inače isprognozirao da će naša zemlja na kraju imati ukupno šest medalja. Pored Čavića i strelaca, zlato bi trebalo da uzmu vaterpolisti, a Novak Đoković i Ana Ivanović po bronzu. Iako bi se za stolom bilo koje srpske kafane mogla nabrojati još po koja medalja, barem odbojkaša ili odbojkašica, a verovatno ima još i onih koji ne odustaju od “Đukinih pulena”, i ispunjenje prognoze “Sport ilustrejteda” značilo bi da je osvojeno više medalja nego na dve poslednje Olimpijade zajedno. Mnogi su iskoristili približavanje početka Olimpijade da se podsete na najveće naše uspehe, posebno se prisećajući najvećeg uspeha u Los Anđelesu 1984, kada je Jugoslavija osvojila sedam zlata i ukupno 18 medalja (mada treba imati u vidu da tada nisu učestvovale zemlje iz Istočnog bloka). Jugoslavije više nema. Naš olimpijski tim predvođen teniserima, uz malo sportske sreće kada nijanse budu odlučivale o raspodeli medalja, mogao bi da postigne istorijski rezultat. U okvirima nove geopolitike i sadašnjim ekonomskim uslovima, rezultat koji bi po vrednosti bio jednak onom iz Los Anđelesa. Budžet od 40 milijardi dolara Cena televizijskih prava za ove igre, i zimsku Olimpijadu u Torinu 2006. iznosile su 2,5 milijarde evra. Koliko je to, vidi se ako se uporedi sa 394.000 dolara koliko je Si-Bi-Es platio za prava prenosa Olimpijskih igara 1960. u Rimu Četiri godine i preko 100 miliona dolara uloženo je da svaki od četiri milijarde gledalaca, koliko se predviđa da će pratiti ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu, očaran spektaklom i ne pomisli na to zašto je Hilari Klinton tražila od DŽordža Buša da bojkotuje Olimpijske igre, ko je to ubio kojih 16 policajaca samo nekoliko dana pred početak Igara, da li treba imati razumevanja za Adidas i Folksvagen koji čuvaju “svoje” kinesko tržište, zašto “Koka-Kola” “uživa u svakoj kineskoj pobedi” kako kaže reklama, gde je taj Tibet i čija su to ljudska prava ugrožena zbog kojih se olimpijska baklja gasila na proputovanju do Pekinga. Tih sto miliona dolara samo su delić od preko 40 milijardi koliko je Kina uložila u ove igre, ne bi li se predstavila kao snažna zemlja koja ekonomski raste i politički jača. Atina 2004. je koštala oko 15 milijardi dolara, a za Igre u Londonu predviđen je utrošak od oko 10 milijardi funti. Za Kinu odvajanje ovolikog budžeta nije bio toliki problem, kao što bi bio za neke druge zemlje, imajući u vidu njen ukupni domaći proizvod. Ali i tržište o 1,3 milijarde ljudi koje je garantovalo da veliki sponzori neće podleće pritiscima zbog višedecenijskog sukoba oko “krova sveta”. Najviše na udaru su bile Nemačke firme, pre svega “Adidas” i “Folksvagen” koje su dobile pravo da koriste logo Olimpijskih igara u reklamne svrhe. Procenjuje se da oko dvadeset posto nemačkih kompanija planira širenje na kinesko tržište. “Adidas” već ima u Kini oko 4 hiljade prodavnica i 260 fabrika, u kojima se proizvodi oko pedeset posto njihovih patika, dok se 15 odsto ukupne svetske prodaje “Folksvagena” odvija baš u zemlji domaćinu Olimpijade. Da je došlo do bojkota Igara kao što su tražili borci za ljudska prava, procenjuje se da bi bilo ugroženo oko dvesta hiljada radnih mesta u Nemačkoj koja zavise od izvoza u Kinu. Herbert Hajner, izvršni direktor “Adidasa”, izjavio je: “Verujem da zapadni potrošač, za razliku od nekih političara i medija, pravilno razume našu ulogu.” U razgovoru za “Der Spiegel” posvećen podršci “Adidasa” Kini, Hajner je rekao: “Naš posao je da podržavamo sport i sportiste. Odluka osnivača “Adidasa” Adija Daslera da snabdeva opremom crnog sprintera DŽesija Ovensa nije bila dobrodošla u Nemačkoj. Obezbeđivali smo opremu za sovjetski blok na Igrama 1980. u Moskvi. Ni to nije bio politički stav.” U istom razgovoru, napomenuo je da “Adidas” “želi da razvije emotivan odnos sa potrošačima u Kini”, i da je njihov cilj da do 2010. dostignu prodaju od jedne milijarde evra. Pola milijarde Kineza su utrošili za izgradnju nacionalnog stadiona “Ptičje gnezdo”, arhitektonsko čudo sa 40 hiljada tona čelične konstrukcije. Pored “Gnezda” nalazi se i “Vodena kocka”, stadion za vodene sportove čiji izgled potpuno odgovara nazivu. Većina novca odvojenog za Igre otišla je u infrastrukturne projekte, puteve, metro, aerodrome, koji posle igara ostaju Kini. To je dobitak kojim se pokriva već izvesni finansijski gubitak, jer od Seula 1988. nijedne Igre nisu poslovale “u plusu”, a prošlogodišnje igre su ostvarile gubitak od čak 1,2 milijarde dolara. Koliko se ulaže u organizaciju ovako velikog takmičenja pokazuje sto hiljada angažovanih volontera, i čak trideset četiri hiljade vojnika koji će biti zaduženi za bezbednost učesnika i posetilaca Olimpijade. Nije za poređenje, ali može se pogledati kako se u Beogradu organizuje Univerzijada, koja se sa Olimpijadom može porediti tek po masovnosti, pošto će na Olimpijadi u Pekingu učestvovati 10.500 sportista, dok će ih na Univerzijadi u Beogradu biti čak 12 hiljada. Kako su nam rekli u PR službi Univerzijade, u organizacijskom smislu mogu se povući mnoge paralele, međutim “budžeti Olimpijada i Univerzijada su neuporedivi”. “Tako da se teško može reći da koristimo iskustva Pekinga, pošto ono što znamo o pripremama u Kini podrazumeva enormna ulaganja i potpuno drugačiji kontekst mnogoljudne zemlje u ekonomskoj ekspanziji.” U preduzeću “Univerzijada 2009” će nam još reći i da se u ekonomskom proračunu organizacije ovako velikih događaja, pre svega računa na ono što zemlja domaćin dobija kroz svetsku promociju, pozitivan uticaj na imidž i domaću ekonomiju, “a to se ne može iskazati završnim računom”. Cena televizijskih prava za ove igre, i zimsku Olimpijadu u Torinu 2006. iznosile su 2,5 milijarde evra. Koliko je to, vidi se ako se uporedi sa 394.000 dolara koliko je “Si-Bi-Es? platio za prava prenosa Olimpijskih igara 1960. u Rimu. U mašineriji Olimpijskih igara oko kojih se vrti ovoliki novac, nije ni čudo što ostaju periferna pitanja poput Tibeta, slobode izveštavanja novinara, to da li će moći da otvaraju sajt “Amnesti internešnela” ili će “Vikipedija” za Tjenanmen prikazati masakr ili centralni trg gde se dolazi u porodičnu šetnju. Na kraju, neće biti mnogo bitno ni da li će Majkl Felps osvojiti šest ili sedam zlatnih medalja. Tek nešto više će biti važno za nacionalni ponos najmnogoljudnije zemlje da li će Kina osvojiti jedno zlato više od Amera kako se zasada procenjuje. U svakom slučaju Koka-Kole, Folksvageni i Adidasi biće pobednici. Važno je učestvovati. Od pelote do Koka-Kole Na prvim Olimpijskim igrama modernog doba, u Atini 1896. godine, Kraljevina Srbija nije učestvovala. Srpski kralj, Aleksandar Obrenović, međutim, jeste. Kao gost grčkog kralja Đorđa. I jedan Srbin, Momčilo Tapavica iz okoline Novog Sada, za Mađarsku je osvojio bronzanu medalju u tenisu. Na tim prvim igrama, sportisti su se nadmetali u ukupno devet disciplina, koje su uglavnom i danas na programu. Pored vodenih sportova, vaterpola, plivanja, skokova u vodu, koji se vode kao jedan sport, prvi olimpijci su se takmičili u atletici, tenisu, rvanju, biciklizmu, dizanju tegova, mačevanju i gimnastici. Već na narednim igrama u Parizu broj disciplina je proširen na 18, među kojima su između ostalih bili tenis, ragbi i kriket (koji će kasnije izgubiti status olimpijskog sporta) ali i danas malo poznati sportovi kao što su nadvlačenje konopca, kroket ili pelota. A već na sledećim igrama u Sent Luisu, u olimpijski program uvršteni su i Roke i Lakros. Na desetogodišnjicu obnoveljnih Olimijskih igara, 1906. godine, u Atini je održano takmičenje koje se jedno vreme smatralo četvrtim igrama. Na “pravim” četvrtim igrama u Londonu 1908. godine medalje su se osvajale i u danas široj javnosti nepoznatim disciplinama “ž du pom”, “rekets” i u motonautici. Inače, britanski kralj Edvard VII je pozvao crnogorskog kralja Nikolu da pošalje kršne momke za takmičenje u nadvlačenju konopca i rvanju, ali je to tada bilo preveliki luksuz za siromašnu balkansku kraljevinu. Tokom petih po redu Igara, 1912. u Stokholmu, biva primljen u MOK kao Srpski olimpijski komitet, a bili su, u trci na 100 metara i Dragutin Tomašević u maratonu. Već te godine u Stokholmu došlo je do redukcije sportova sa 22 koliko je bilo u Londonu, na ukupno 14. Sledeće igre nisu održane zbog Prvog svetskog rata, da bi se najbolji svetski sportisti ponovo okupili 1920. godine u Antverpenu. Doduše, ne baš svi najbolji pošto su sa Igara izbačeni sportisti iz zemalja koje su započele rat, Nemačke, Turske, Bugarske, Austrije i Mađarske. Kraljevina SHS je učestvovala sa jedanaest igrača. Fudbalska ekipa, bez rezervi. Desete olimpijske igre u Los Anđelesu 1932. godine usled velike ekonomske krize imale su manje od hiljadu i po takmičara, što je daleko manje od tri i po hiljade četiri godine ranije. Kraljevina Jugoslavija zbog velikih troškova puta nije slala svoju delegaciju. U Los Anđelesu se pojavio jedino bacač koplja Veljko Narančić, koji je u Ameriku putovao o svom trošku. Ove igre, inače, uspostavile su neke običaje koji su održali i do danas. Prvi put takmičenja su trajala samo 16 dana, a ne po nekoliko meseci kao do tada. I prvi put je uvedena ceremonija proglašenja pobednika nakon svake discipline uz pobedničko postolje i podizanje nacionalne zastave, i prvi put sportisti su bili smešteni u olimpijskom selu. Posle dvanaest godina pauze zbog Drugog svetskog rata, nova olimpijada se organizuje u Londonu 1948. godine. Ponovo ratni krivci propuštaju Igre, ovog puta Nemačka i Japan. Jedan od protivkandidata Londonu za organizaciju Igara bio je i Beograd. U Helsinkiju 1952. prvi put na Igrama se pojavljuju sportisti SSSR-a. Wihovi sportisti su se, inače, od 1928. godine takmičili na posebnim igrama koje su nazivane Spartakijade. Dobile su ime po Spartaku, antičkom heroju koji je okupio robove svih nacija u borbi protiv klasnog robovlasničkog sistema. Što je u SSSR-u prezentovano kao “simbol proleterskog internacionalizma i suprotstavljanja aristokratskoj prirodi Olimpijskih igara, na kojoj se bazira moderni, kapitalistički olimpijski pokret”. Od Helsinkija, Olimpijske igre postaju dvoboj dve dominantne sile – SAD i SSSR. U Meksiko Sitiju 1968, prvi put u takmičenju učestvuju sportisti iz preko sto zemalja, a tenis i pelota ponovo se igraju, ali kao ogledni sportovi (tenis će tek 1988. dobiti status olimpijskog sporta). Naredne igre obeležio je poznati teroristički napad, u kome je život izgubilo 11 izraelskih sportista. U Montrealu 1976. godine dogodio se prvi masovni bojkot Igara zbog učešća Novog Zelanda. Južna Afrika je zbog aperthejda 1964. godine izbačena iz Olimpijskog pokreta, a ragbisti Novog Zelanda su igrali mečeve protiv Južnoafrikanaca, zbog čega je 28 afričkih zemalja odustalo od učešća na Igrama, zajedno sa Novozelanđanima. Naredna dva takmičenja su takođe obeležili bojkoti. Prvo u Moskvi 1980, kada su Amerikanci i još 58 zemalja zbog rata u Avganistanu odustali od Igara. Revanš je usledio u Los Anđelesu 1984, kada se nisu pojavili sve zemlje istočnog bloka sem Rumunije. U Seulu 1988. godine već učestvuje osam i po hiljada sportista iz 160 zemalja. U Barseloni 1992. ne učestvuju naši sportisti zbog sankcija, ali se prvi put pojavljuju profesionalni košarkaši iz NBA lige, nazvani “Drim timom”. U Atlanti 1996. učestvuje preko deset hiljada sportista iz 197 zemalja. Na stogodišnjicu modernih olimpijskih igara, postojale su jake težnje da Igre budu održane u Atini. Logika kapitala je pobedila tradiciju, i Igre su održane u Atlanti, gradu u kome se nalazi sedište “Koka-Kole”.