Sve predsednikove stranke

Nekada, dok još nije ujedinio svu vlast u zemlji Boris Tadić je igrao basket protiv Vlade Divca. I Srbija je glasala da dobije predsednika koji ne izgleda inferiorno ni kada igra jedan na jedan sa legendom NBA lige. Sada, kada je proklamovao ideju nacionalnog pomirenja Boris Tadić igra basket sa Ivicom Dačićem. Dačić ima pola metra manje od Divca ali je kao i Divac bio predsednik KK “Partizan”. Ivica u vreme Miloševića; Divac u vreme Đinđića. Kada je već bilo izvesno da će novu vladu činiti koalicije okupljene oko Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije novu ljubav trebalo je legitimisati još nečim osim digitronom i flašom šampanjca. Boris Tadić je izašao sa idejom o nacionalnom pomirenju; koja je simbolično trebalo da otpočne saradnjom dveju stranaka sa punoletnom istorijom sukoba i različitog pogleda na sve(t). Međutim, umesto najavljene skupštinske deklaracije o nacionalnom pomirenju i početka smirivanja političkih strasti dešava se nešto sasvim suprotno. DS i SPS razvlastili su narodnjake i radikale gde god je to bilo moguće; od Titela do Beograda. Svaki šor u Vojvodini, svaka mesna zajednica sada je ili žuto–crvena ili ređe radikalsko–narodnjačka; mešanja više nema. Kada su veliki favoriti majskih izbora SRS i DSS-NS shvatili da im nisu ostale ni mrvice vlasti pojačali su, u kampanji već previše zaoštrenu retoriku. Kada se desilo hapšenje Radovana Karadžića, najgore kvalifikacije, pretnje i vitlanje motkama po ulicama postale su srpska politička svakodnevica. I ovog trenutka od nacionalnog pomirenja izgleda izvesnije da će se patriote i izdajnici, moderne i retrogradne snage potući među sobom i tako pesnicama i motkama konačno utvrditi ko je u pravu. Ili je ovaj utisak posledica samo trenutnog besa i frustracije, te da će sve biti drugačije kada se političari iz vlasti i opozicije vrate sa odmora iz Porto Karasa, idiličnog letovališta na srednjem prstu Halkidikija. “Odsustvo ozbiljne argumentacije opozicija trenutno zamenjuje uličnim performansima i teškim rečima. I to neće moći dugo da traje. Poziv Borisa Tadića na nacionalno pomirenje jeste pre svega poziv na dijalog i na utvrđivanje zajedničkog sistema vrednosti. Pokušaj pronalaženja najmanjeg zajedničkog imenitelja ovog društva, koje je veoma podeljeno”, objašnjava naš sagovornik koji pripada najužem okruženju Borisa Tadića. Srbija je zemlja koja nema bazični konsenzus ni oko najvažnijih stvari: prilikom prošlogodišnjeg gostovanja na Hrvatskoj televiziji čak ni predsednik Tadić nije imao jasan stav da li se devedesetih vodio građanski rat ili je to bila srpska agresija – tako da su ovakve ideje više nego dobrodošle. Međutim, politička opcija Borisa Tadića je i pobedila u januaru i maju ove godine u velikoj meri zahvaljujući i potcrtavanju te razlike u odnosu na devedesete i režim Slobodana Miloševića. I onda ta stranka ulazi u koaliciju baš sa SPS-om, koji se ponosi načinom na koji su vladali devedesetih i onda sa tom, nekada svemoćnom a sada ipak malom strankom otvaraju priču o nacionalnom pomirenju. Ostavljajući izvan nje i Srpsku radikalnu stranku, već pet godina partiju sa najvećim brojem glasova u Srbiji i svog doskorašnjeg partnera iz vlade Demokratsku stranku Srbije sa sve Koštunici (još uvek) vernim Velimirom Ilićem. Što pod sumnju stavlja namere Demokratske stranke da zaista prevlada oštre, skoro nepomirljive polarizacije koje cepaju srpsko društvo već sve izgleda samo kao opravdanje za ispoljeni politički pragmatizam. Međutim, kako kaže Jelena Trivan, portparolka Demokratske stranke, ponašanje SRS-a i DSS-a je ponašanje gubitnika i ona očekuje da će oni nastaviti da radikalizuju političku scenu u cilju svoje “jeftine političke borbe” i zbog toga ne vidi da bi ove dve stranke mogle da se priključe “velikom projektu političkog pomirenja”. “Nacionalno pomirenje podrazumeva dogovor oko toga šta je dugoročni interes Srbije. Po nama to su dalje evropske integracije i stvarna, a ne samo verbalna odbrana Kosova i na- žalost ja ne vidim da sada oko toga možemo da napravimo konsenzus sa SRS-om i DSS-om”, kaže Trivan. Zbog toga, kaže, neće se odustati od platforme o nacionalnom pomirenju, već će ona uskoro biti potpisana kao partijski sporazum između DS-a i SPS-a. Baš zbog toga, Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, kaže da se ova ideja pretenciozno nazvana nacionalnim pomirenjem iako niti je nacionalna, jer je pola Srbije ostalo izvan toga, niti je pomirenje. “Ne znam šta se time želelo postići; valjda bi trebalo da se izbriše razlika između Miloševićevog i postmiloševićevog perioda. Ali, samo insistiranje na tom brisanju ne samo da ne vodi pomirenju, već sasvim suprotno vodi turbulencijama”, kaže Janjić. Janjić, generalno, smatra da je platforma o nacionalnom pomirenju priča iz nekog drugog vremena; da su se takve priče u Srbiji obično završavale tako da svi stanu iza jednog vođe i da, baš zbog toga Srbija treba da ostane pluralno društvo. Inače, platformu o nacionalnom pomirenju pisali su Trivo Inđić, savetnik za politička pitanja Borisa Tadića i Petar Škundrić, ispred SPS-a – sadašnji ministar energetike. Platforma se sastoji iz osam delova. Ovim redom: državno jedinstvo i politički sistem, odbrana Kosova, evropske integracije, moderno organizovana državna uprava, borba za jačanje srpske ekonomije i stvaranje socijalno odgovorne države, borba za smanjivanje socijalnih razlika, borba protiv bele kuge i zaštita životne sredine. Na poglavljima koja počinju rečju “borba” insistirao je, kako i dolikuje partiji nastaloj iz Saveza komunista – SPS, prvih nekoliko poglavlja i poslednje delo su Demokratske stranke. Demokratska stranka, pogotovo otkad je na njenom čelu Boris Tadić postavljena je dosta široko i interklasno. Iako su za tu političku opciju uglavnom glasali dobitnici tranzicije i oni koji se nadaju da će to tek postati, Boris Tadić sada nastoji da stranku smesti u socijaldemokratsku ravan – i baš insistirajući na socijalnoj pravičnosti pokušava da žutoj boji privoli i gubitnike tranzicije. Što mu je, delimično, prvi put i uspelo proteklog maja. Takođe, Tadić uspeva da balansira i između neminovne težnje da Srbija bude deo širih procesa, da stavlja akcenat na univerzalne slobode i prava: individualna ljudska prava i pravnu državu, na otvorenu ekonomiju i učešće zemlje u svetskim tokovima, a da se ujedno predstavlja i kao neko ko vodi nacionalno–odgovornu politiku, kome nacija nije sekundarna. I tako uspeva da među svojim glasačima ima i ljude kojima je teško palo hapšenje Radovana Karadžića, ali i one koji zaista veruju u katarzu, slušaju “Peščanik” i groze se Guče i srpskog primitivizma. E sad, da li idejom o nacionalnom pomirenju Boris Tadić želi da još poveća ionako širok raspon ruku DS-a? Da li mu ta priča može doneti nove glasače? “Naravno da se ne može neposredno izmeriti koliko Tadiću može doneti priča o nacionalnom pomirenju, ali ukupno gledano ona je deo jednog šireg paketa i uklapa se u kompletnu sliku o Borisu Tadiću”, kaže Srđan Bogosavljević, direktor “Stratedžik marketinga”. On kaže da građani Tadića doživljavaju kao čoveka koji uliva poverenje, koji će uvek pre biti za kompromisno nego za grubo rešenje i u najvećoj meri ga ocenjuju kao dobronamernog. “I on iako ne deluje kao jedan od njih, iako ga ne doživljavaju kao narodskog čoveka, već duže vreme jeste najpopularniji srpski političar”, objašnjava Bogosavljević. Priča o nacionalnom pomirenju u ovom trenutku mogla bi da se oceni i kao igra na terenu DSS-a ali bez uključivanja radikala, što je posebno prihvatljivo za manjine. Podsetimo, DSS je od oktobarskih promena insistirao na uvlačenju pre svega radikala ali i socijalista u sistem; uostalom i pozicija DSS-a kao stranke koja može i sa jednima i sa drugima je najjača ako i DS i SRS imaju jednake šanse da dođu na vlast. DSS kao što je kohabitirao zvanično sa Tadićem i DS-om, sve vreme je radikale činio bitnim, pa je u svim projektima Koštuničine stranke, uključujući i onaj najveći: Ustav, značajnu ulogu imao Tomislav Nikolić. I Koštunica je u tom periodu uspeo delimično da srpsku skupštinu i srpsku političku scenu, sve do proglašenja nezavisnosti Kosova i majskih izbora, dovede do toga da izgleda kao u drugim evropskim zemljama. Ali, na kraju ne samo da nije uspeo da radikale prevede preko linije razdvajanja stranaka koje bi bile prihvatljive za međunarodnu zajednicu već je, posle kosovske nezavisnosti, i sebe i svoju stranku prebacio u taj “neprihvatljivi korpus”. Tadić idejom o nacionalnom pomirenju, naravno, da ne želi da reanimira DSS i SRS, bar ne ovakve kakve su sada. U njegovom je interesu da im pokupi još ono malo birača što im nije uzeo a mogao je (DSS) ili da deo njihovih birača otera u apstinenciju (SRS). A onda da ove stranke uđu u nekakva unutrašnja prestrojavanja, iz kojih bi možda mogla da izađe i neka nova stranka. A s njom će se i lakše dogovarati. Jer, ako je Tadić pokušao i delimično uspeo da od SPS-a napravi evropski prihvaćenu stranku levice zašto to sutra ne bi pokušao i sa nekakvom strankom Maje Gojković ili nekim drugim krilom radikala, koju bi mogao da predstavi kao modernu stranku evropske desnice. Pogotovo, što je utisak da je Rusija područje Balkana definitivno prepustila u interesnu zonu Evropske unije i Sjedinjenih Država pa će još dugo oni udarati pečat na potvrdu da li neka od srpskih stranaka može da dođe na vlast u Srbiji ili ne. A put do tog željenog pečata može da vodi baš preko basketa pomirenja sa Borisom Tadićem. Intervju: DUŠAN BAJATOVIĆ, SPS Nećete pomirenje, ne morate “Nisam za nulti princip ali ovde tako stvari funkcionišu. I da je u Kikindi ostala vlast radikala i SPS-a Kikinda ne bi mogla da računa na domaće fondove, niti bi mogla da računa na pretpristupne fondove Evropske unije” Lider novosadskih socijalista Dušan Bajatović smatra se jednim od ključnih ljudi koji su opredelili novi put SPS-a. SPS polako postaje prihvatljiva stranka evropske levice, a Bajatović će uskoro postati prvi čovek “Srbija Gasa”. Na početku razgovora pitamo ga da li se pomirio, ne sa teškoćama koje nosi buduća funkcija, već sa demokratama. I da li je Srbiji potrebno nacionalno pomirenje? - Svima nama treba pomirenje. I to sudeći po ostrašćenosti u svakom, ne samo političkom smislu. A pogotovo u ovom trenutku kada nam se čini da je odsutna bilo koja vrsta strategije. Intelektualci kao da su se povukli u neke podrume i nisu spremni da uđu u fajt sa izazovima vremena, politička elita pritisnuta gomilom dnevnih problema, pritiscima tajkuna, stranih ambasadora i ko zna čime sve još, kao da nema vremena da se bavi dugoročnim planovima ovog društva i sve to stvorilo je jednu veliku konfuziju. I ja ovu platformu o nacionalnom pomirenju vidim kao način da se dođe do fonda ciljeva oko kojih će postojati konsenzus u društvu i iza kojih će stati i vlast i opozicija, i levica i desnica. Formiranje ove vlade jeste prvi korak u toj platformi jer ona objavljuje političko pomirenje koje je prvi korak... Političko pomirenje ali između DS-a i SPS-a? A ona druga polovina Srbije koja glasa za SRS i DSS ostaje izvan toga? - Ne bih ja baš rekao da su oni pola Srbije. I to će tek da se vidi. Jer, nova vladajuća koalicija uvodi nove odnose snaga, uvodi jake stranke levice na političku scenu, jer SPS do sada nije bio prepoznat kao stranka levice, a DS to možda još nije bila postala. I ako ova vlada pokaže rezultate, i u ekonomiji, i ako pokaže da je kadra da brani Kosovo, ne vidim veliki prostor za ove stranke desnice, koje već kao da hvata panika. Srpska desnica, kao što je nekada flertovala sa klerikalizmom i šovinizmom sada flertuje sa nekom nacionalnom demagogijom i ide na izazivanje emocija. Treba da izađu pred građane sa konkretnim idejama, konkretnim rezultatima, a ne galamom na ulici. Kako da izađu sa rezultatima kada ste im gde god ste mogli uzeli vlast. Čak i lokalne koalicije koje je SPS sastavio pre mesec dana sada raskidate. Šta se promenilo u tih mesec dana pa su vam npr. u Kikindi juče dobri bili radikali, a sada je to DS. I da li pored tih vratolomija da očekujete političku stabilnost? - Činjenica je da je politika kohabitacije, koju je vodio Vojislav Koštunica, dala rezultate u pogledu političke stabilnosti. Ali, nismo mi raspisali referendumske predsedničke pa referendumske parlamentarne izbore već Tadić, Nikolić i Koštunica. I nismo mi doveli do nepomirljivosti dva bloka nego dve nekadašnje dosovske stranke. I mi smo se morali opredeliti. I kad smo se opredelili onda je logično što raskidamo koaliciju u Kikindi, ne zato što je tako neko naredio, već zato što mislimo da je to bolje za građane Kikinde. Ja lično nisam za nulti princip, ali ovde tako stvari funkcionišu. I da je u Kikindi ostala vlast radikala i SPS-a Kikinda ne bi mogla da računa na domaće fondove, ne bi mogla da računa na pretpristupne fondove Evropske unije i to je jedini razlog što smo u tom gradu kao i u nekoliko drugih opština poništili nedavno napravljene dogovore sa radikalima. Sa takvim odnosom nije li onda licemerno govoriti o nacionalnom pomirenju; zašto onda ne govorite samo o pomirenju na levici? - Mi nudimo svima da se dogovorimo oko budućih ciljeva ovog društva. Ako oni to neće da prihvate, to je njihov problem i o sudbini partija koje se tako ponašaju sudiće građani na izborima. Kad smo već kod toga, kako vidite dalju sudbinu SPS-a. Navodno, izuzev najužeg vođstva nema zadovoljnih u SPS-u, a prema istraživanju Strateškog marketinga od 21. jula za mesec dana ste izgubili oko tri odsto podrške? - Pustite vi te ankete. Dugo je kod nas u SPS-u trajao sukob kako treba da izgleda moderna partija levice. I struja koja je pobedila na Šestom i Sedmom kongresu stranke i sada ima podršku za svoju politiku. I imaće je u sve većoj meri, jer sam uveren da će građani prepoznati da SPS ima viziju. A naša vizija je pogled u budućnost, a ne u prošlost. I zato sam uveren da ne samo da ćemo zadržati najveći deo našeg biračkog tela već ćemo dobiti i dosta novih birača. Vi ste vlasnik i televizije “Most” koja je do sada bila poznata po tvrdo nacionalno–patriotskoj uređivačkoj politici. Hoćete li sada i to da menjate i da umesto npr. Nemanje Đorđevića i Milijane Baletić angažujete neke druge ljude? - Ja sigurno neću prodati veru za večeru. Uostalom, Milijana Baletić već dugo ne radi na televiziji “Most”, a Nemanja Đorđević me u svakoj emisiji u poslednje dve, tri godine gazi više od svih. To znači da ja i kada sam mogao nisam hteo da se mešam u uređivačku politiku, a pogotovo to neću činiti ubuduće pošto formalno više nemam nikakve veze sa televizijom “Most”.