Pokret iz nepoznatog

Osmog dana protestne šetnje beogradskim ulicama, u grupi od stotinak pretežno mladih ljudi, osamnaestogodišnjak nam na pitanje zašto protestuje, odgovara: “Zato što želim da se zna da i mi imamo dušu!” Ko da zna? I kakve veze Radovan Karadžić ima s tvojom dušom? Potreba mladog čoveka da traga za odgovorima, da izlazi na ulice i menja svet na poslednjih nekoliko protesta, a posebno poslednja dva – protiv proglašenja nezavisnosti Kosova i protiv izručenja Karadžića u Sheveningen – predstavila se pod istim imeniocem. Nepravdom koju osećaju dok tragaju za nacionalnim osvešćenjem. Iako malo zna o politici, a posebno o delu bivšeg predsednika Republike Srpske, srpski tinejdžer će protestovati tamo gde ga pozovu da nosi srpsku zastavu i gde ne mora da se stidi svojih obeležja. Ne divljak, nego mlad čovek u Srbiji, obrazovan na zapadnim medijima više nego sve prethodne generacije, psiholozi kažu, ima krizu nacionalnog identiteta i svaka će mu represija izazvati bunt. Baš kao što je slučaj i sa svakom drugom vrstom identiteta – porodičnim, seksualnim, emotivnim... Nema tog bunta niti te emocije koja može opravdati nasilje. No, s nasiljem na mitingu koji su i sami organizatori instrumentalizovali da potkače svog protivnika, završićemo zaključkom da je nasilje imanentno svakom masovnom protestu i da ga bez pogovora treba kazniti. Pri tome, svakako, ne treba zaboraviti da su nasilnicima nazivani i Havijer Solana kada je u svom rodnom gradu Madridu u mlađim danima protestovao protiv NATO-a, da je nedavno u Danskoj u samo jednoj noći i zbog jedne karikature Muhameda podmetnuto 200 požara, da su u Francuskoj za samo nekoliko dana razorena predgrađa naseljena Francuzima afričkog porekla zbog policijskog ubistva dvojice mladića muslimanske manjine. Očigledno, nasilje je imanentno demonstracijama, ali nije imanentno samo Srbima. Nasilje je i pitanje kućnog vaspitanja i zanemarenosti, porodičnih nesreća i sistemskih propusta kojih je ova država imala napretek poslednjih decenija. No, na poslednjem protestu je privedeno pedesetak prestupnika i isto toliko na višednevnim protestima protiv nezavisnosti Kosova, a ostao je ceo pokret mladih koji je spreman da koliko sutra nekim drugim povodom izađe na ulice. Šta je to što ih tera na pobunu? Mediji, neprofesionalno, čitavu stvar otpisuju kao puko huliganstvo. Huliganstvom nazivaju čak i najmirniji vid građanskog protesta, svaku akciju koja ne ide u prilog “višem cilju”. Ti mediji danas su režimski, ako se i nazivaju nezavisnima, i zažmuriće na oba oka dok policija, čije efikasnosti su im puna usta, prebija njihovog kolegu iz druge kuće, a vlast će zauzvrat najstrože kazniti svakog ko ih takne. Ti mediji upadaju u zamku državne televizije s početka devedesetih godina koja nije želela da vidi grupu studenata koji su pešačili od Niša do Beograda da saopšte nešto predsedniku, pa se godinama posle pravdala zbog te neobjektivnosti. Ništa manje, danas je širok pokret potpuno zanemaren, a od njega nam se čini da vidimo samo ekscese, jer se svako ko peva srpske (uz to prezenteri vesti uvek naglašeno izgovaraju i: “nacionalističke”) pesme, tendenciozno povezuje sa neonacizmom. Bilo da smo voljni ili ne da prihvatimo ciljeve tog pokreta, on postoji i nije malobrojan. Ako su i na margini, poznato je da margina postaje veća što se više potiskuje. Boško Obradović, glavni i odgovorni urednik časopisa “Dveri srpske”, čija organizacija okuplja mlade od 15 do 35 godina, među kojima je najviše studenata, kaže da za te mlade ljude sudbina Radovana Karadžića ne znači ništa drugo do “projekcija naše sudbine”: “Radi se o fizičkoj, ako ne o bilo kojoj drugoj vrsti reakcije, na konstantnu nepravdu koju mladi osećaju. A mladi ljudi su pravdoljubivi i buntovni, reaguju srcem i nikada nisu želeli da budu deo lažnih stvarnosti koje im se preko televizije nameću. To je pitanje identiteta. Ne žele da se stide svojih nacionalnih vrednosti, nego da ih ravnopravno razmenjuju sa drugim narodima. Wih niko nije učio pravim vrednostima, svaki sistem vrednosti bi padao i moguće je da mnoge stvari shvataju pogrešno, ali ih ne treba onemogućavati u želji da ostvare nacionalni identitet i interes kao i drugi narodi. Političke partije ne artikulišu sistem vrednosti, ne prepoznaju interes mladih, jer se fokusiraju samo na svoje interese. Ali se tom nezainteresovanošću ne može sprečiti reakcija na pritisak, na oslobađanje zločinaca koji nisu Srbi i istovremene višedecenijske kazne Srbima u Haškom tribunalu. To je reakcija koju nameće elementarna logika.” Obradović kaže da aktivisti ovog pokreta prave razliku između autentičnih vrednosti Evrope i vrednosti Evropske unije sa kojima imaju problem. “Kvazivrednosti poput ukidanja nacionalnih suvereniteta i imperijalizma ne mogu da nam se predstave kao nešto pozitivno. Dok, s druge strane, veoma cenimo korpus socijalnih vrednosti, socijalnu pravdu, borbu protiv korupcije, ali i poštovanje međunarodnog prava i pravde. Iz istrošenosti političke elite i nedostatka autentičnih reprezenata stavova mladih ljudi, kao i nedostatka moderne političke organizovanosti, nastaće novi pokret. I kada bi se neka politika deklarisala kao da prepoznaje tu snagu, plašim se da bi to bio lažni i privremeni patriotizam u korist nekog uskog stranačkog interesa. Da ne govorim o nevladinim organizacijama koje ne reaguju na očigledna kršenja ljudskih prava, plašeći se gubitka svojih finansijera.” Sajt “Srpski nacionalisti”, koji je u proseku imao tri nova člana dnevno, od proglašenja nezavisnosti Kosova ima 50 novih članova dnevno. Isto je i sa izručenjem Karadžića. Ova dva povoda, lako je pretpostaviti, pothranjuju osećaj nepravde. Prvi kršenjem međunarodnog prava koji podržava međunarodna zajednica, a drugi verovatnije oslobađanjem Ramuša Haradinaja i Nasera Orića, nego zbog samog Karadžića. Ti mladi ljudi koji nose nacionalna obeležja, jedva da se sećaju devedesetih u kojima su rođeni. A imaju potrebu da se odrede prema svetu pritisnuti snažnim političkim podelama u Srbiji, neprestanom krizom identiteta, nedostatkom vrednosti, a pre svega nedostatkom jasne predstave višeg dobra za koje bi se odricali. Prisutna u svim porama društva, politika im, ipak, ne nudi rešenje za njihovu krizu, a pogotovo ne razlog zbog koga bi bili ponosni. Generacije koje dolaze, a tek što su punoletne, živele su u tri do četiri države, preživele isto toliko ratova, odrasli su na kulturi protestnih šetnji u kojima su njihovi roditelji aktivno učestvovali. Odrasli su i na masovnoj kulturi i komunikacijama, ali nisu bili u dodiru s narodima van Srbije. Razočarani u ulogu države i političkih partija u rešavanju kriza, osećaju se kao tranzicioni gubitnici i kolateralna šteta loše politike. Ali njihova potreba da se izjasne i politički odrede probila je granice straha od opredeljenosti. Igor Ivanović, sociolog, autor knjige “Kultura i identitet – pogled zdesna”, kaže da je nova generacija realnija i životnija od prethodnih: “Mojoj generaciji, rođenoj pedesetih godina, nedostaje osećaj za nacionalno koje se ne bi svelo samo na sportsko ili lokalno u najužem smislu. Moja generacija je generacija mladog slabog srpskog čoveka, koji je vaspitavan da treba da uči i da će država da se pobrine za njega, generacija koja nije znala da je život znoj i nije uspela da iznese nijedan protest do kraja osim kada je bio u pitanju njen hedonizam. Nova generacija je izvan komoditeta i pokazuje sve što bi pokazali i drugi mladi ljudi širom sveta. Prirodno je da imaju pojačan osećaj za pravdu, solidarnost, dužnosti prema drugome. Analize naše generacije pokazuju da smo stožer evropskih vrednosti a da smo, s druge strane, upravo mi najdalje od tih vrednosti, jer smo njeni plagijati, lutamo između različitih vrednosti pop kulture, a daleko smo od suštine. Današnja generacija mladih ima šansu, jer nije živela u udruženom radu i nije letovala četiri puta godišnje. Osetili su i vide da je život teška stvar i zbog toga su veoma praktični. Među njima ima veoma ozbiljnih pokreta i nisu malobrojni kako su predstavljeni. Osim toga, na mladima je da pokazuju bunt kada je reč o socijalnoj ili nacionalnoj pravdi, a te dve idu uvek zajedno”, kaže Ivanović. Uvreženo verovanje da, ako si za Evropu, prihvataš sve što ti EU učini, a ako ne prihvataš, nisi za Evropu, te pokušaj da se netolerancijom učvrsti demokratija, još i više podstiču aktiviste u ovim “nacionalističkim” organizacijama. Na njihovim su tribinama srčane rasprave, a sve akcije bezuslovno praćene od strane simpatizera. Ali, među njima je lako i “zalutati” u vode mržnje prema drugome. Prosrpske organizacije koje su sa radikalima govorile sa Trga Republike i insistirale na “otrežnjenju nacije”, osim “Dveri”, bile su još i “Obraz” i Pokret “1389”. Izuzev “Obraza”, ne vole da ih dovode u vezu sa Nacionalnim strojem, koji i sami smatraju neonacističkim. Tu su još i “Naši”, “Familija srpskih navijača”, “Krv i čast”, “Mlada Bosna”. Kažu da insistiraju na svetosavskom pravoslavlju i “zdravom narodu”, koji ne podrazumeva čistokrvne Srbe nego svetosavske vrednosti. Premda neki od njihovih slogana, poput “Za soj, a ne broj”, dozvoljavaju i drugačije tumačenje. Nemaju članove, nego aktiviste, u programima prave razliku između borbe za tradicionalne vrednosti i potencijalnog govora mržnje, “negovanja srpstva” i netolerancije prema manjinama. Poslednjih su meseci organizovali dvadesetak ogranaka širom Srbije, imaju od nekoliko stotina do nekoliko hiljada aktivnih pristalica. Radojko Qubičić, predsednik Upravnog odbora “1389”, kaže da je reč o “ozbiljnoj društvenoj snazi, jer ovih nekoliko organizacija pokreće do dvadeset puta više omladine nego što ima aktivista”: “Oni delimično prepoznaju da niko ne deluje u njihovom interesu, ali imaju svoje ideale i nose u sebi patriotizam iako ih niko tome nije učio. Potpuno izloženi haosu vrednosti, oni pokušavaju da iskristališu prave. Posle detaljnih studija napravili smo spisak patoloških oblika patriotizma u koje spadaju kafanski, huliganski i drugi, i desetak oblika zdravog patriotizma. Pokrenuli smo raspravu o nacizmu i neonacizmu, budući da smo stalno izloženi žigosanjima te vrste ukoliko pokazujemo makar i najmanju dozu patriotizma. Mi u sebi nosimo jak nacionalizam, ali i antifašizam. Oni koji nas optužuju za fašizam su, zapravo, sami najbliži tome. Možda toga nisu svesni, ali postupaju upravo po proglasima iz Drugog svetskog rata. Kako možemo da budemo fašisti, za šta nas optužuju, ako se borimo protiv toga?” Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, u vreme režima Slobodana Miloševića, andergraund pokreti među studentima, omladinom i navijačima koji su se protivili tom režimu bili su više nego društveno poželjni, politički korektni. Kako među intelektualnom elitom, tako i u medijima koji su sebe voleli da nazovu nezavisnim. Na kraju, ta podzemna kretanja u društvu i dovela su do demokratskih promena 2000. godine. Posle toga, sve se promenilo. Srpska omladina postala je retrogradna, andergraund društveno nepoželjan, zato što se suprotstavlja proklamovanim evropskim vrednostima od kojih još ništa nije video. Ili su, to, samo, intelektualna elita i nezavisni mediji postali deo režima koji, kao RTS Slobodana Miloševića, ne želi da vidi stvarnost koja se valja ulicama? Svi znamo kako se to završilo.