Slatki mali teroristi

Kasno je, a vi prolazite kroz park primećujući da bi mogao biti bolje osvetljen. Sami ste i vidite kako vam se približavaju tri tinejdžera sa navučenim kapuljačama. Niz leđa vam se spušta osećaj jeze, prsti su vam hladni, srce udara u grudi i ubrzava vam se puls. Strah vas je, a to što vam se dešava klasična je slika stresa. Patološka fiziologija! Beži ili se brani! Možda su ti momci dobri? Ne znate. Možda su već nekog opljačkali, ili ste vi taj kome će isprazniti džepove i koga će prebiti ukoliko se bude branio? Momci i vi deo ste društva koje ima svoja pravila, ali koja se ne poštuju jer nisu učena i naučena. Zbog čega se plašite tinejdžera koji uživaju ljubav roditelja i celog društva? Plašite se jer ste čuli, videli ili pročitali da usred dana četiri petnaestogodišnjaka dugo i zverski tuku starijeg čoveka ispred škole, tačno preko puta ulaza u NIN, u Cetinjskoj. Qudi stoje, gledaju, a prave se da ne vide. Prolaze ćutke, jer 20 drugih narogušenih tinejdžera/ki daju savete gde i kako udarati nesrećnog čoveka na trotoaru. Na delu je mladi naraštaj u kome svi vidimo svoju budućnost! Primera ima bezbroj, a broj mladih prestupnika iz boljih kuća prepunih ljubavi, polako se izjednačava sa onim iz sumnjivih sredina. Da li je ljubav prema deci predispozicija, ili je to samo socijalna konstrukcija koja ne mora biti podjednako uspešna u svakoj sredini ili porodici? To što majka i otac u svojoj roditeljskoj ljubavi prema detetu često zatvaraju oči pred očiglednim pretvaranjem deteta u malog divljaka, ne uklapa se u logiku majke prirode. Osim ljudi, nijedan sisar ne voli svoje mladunce, već ih samo instinktivno štiti i čuva, sve dok ne budu sposobni da se snalaze sami. Kad greše dobiju šapom po nosu. Sa ljubavlju je drugačije. Ona je slepa, sužava svest i razlog je što o besprizornom ponašanju sopstvene dečice govorimo s razumevanjem, dok se grozimo divljačkog ponašanja tuđe dece. Šimpanza brine o svojoj bebi i doji je mlekom četiri godine. Mladunče je posle četiri godine samostalno. Za ljudsko dete neophodno je 15 godina da bi se koliko-toliko osamostalilo. U tih 15 godina njemu je neophodno vaspitanje. Što se tiče ljubavi prema detetu trebalo je sačekati 18. vek da bi se rodila i odomaćila. Setimo se Sparte i čitajmo Seneku. Nekad su suvišna (naročito ženska) i bolesna deca ostavljana da umru bez ikakvih emocija. Imao sam nedavno u rukama prikaz knjige Sare Blafer Hrdi „Majka priroda: prirodna selekcija i žena”, gde se daje izvod iz pariskog registra novorođene dece za 1780: od 21.000 novorođenčadi samo je 5 odsto i to najsiromašnijih, bilo hranjeno na majčinim grudima, a sve ostale bebe slate su na selo gde su ih hranile i negovale za to plaćene žene. Smrtnost je bila tako visoka da su seoske dojilje imale naziv „proizvođačice anđela”. I pored činjenice da je umiralo preko 90 odsto ustupljene dece, ta praksa se ponavljala do pre stotinak godina. Emocionalnu vezu majke i deteta i, uopšte, la sensibilite, promovisao je sredinom 18. veka čuveni čovek prirode – Ruso, perjanica romantičarskog pokreta, čije se političke i filozofske posledice osećaju i danas. U to vreme nastali su dotad nepostojeći pojmovi: „maternji jezik” i „majčino mleko”. A Šekspir, pre toga? Gde i kad je on govorio o majci i majčinskoj ljubavi? Nigde. Doduše, ledi Magbet kaže: „Dođi na moje grudi i neka ti moje mleko bude žuč”. Takva je bila ledi kad se naljuti. Ali, šta je donela ljubav? Možda odbacivanje rigoroznih mera u vaspitanju dece? Zbog čega i pored roditeljske ljubavi i toplog doma kriminal cveta u tinejdžerskom dobu. Da nije ta ljubav pogrešna i da li ćemo i dalje voditi beskrajne diskusije o uzroku divljanja nekih tinejdžera koji u svojoj razularenosti ne prezaju ni od ubistva. Da li su uzroci agresivnosti nedostatak ili preterana ljubav prema deci, da li su to raspadnute porodice, mladalačko napijanje koje postepeno prelazi u alkoholizam, ili su to „igrice”, TV i film u kojima preko sadističkih scenarija i ludačkih režija mnoštvo umetnika-psihopata svoj patološki duh projektuje do mladog sveta? Možda je krivica u društvu u kome je otuđenje postalo normalno? Kad je nedavno ovde gostovao britanski dečji psihijatar Majkl Rater, otac dečje psihologije i pisac medicinskog bestselera „Psihosocijalni poremećaji mladih ljudi”, pokazao je jednu svoju računicu iz koje se vidi da je kriminal među mladima porastao za pet puta od Drugog svetskog rata naovamo, uprkos poboljšanim uslovima života. Ono što je sasvim jasno jeste da vrh kriminalne aktivnosti koji je, inače, između 14. i 18. godine za dečake, a 14. i 15. godine za devojčice, ide naniže. Da li je ljubav prema deci puštanje da rade šta hoće ili je to mnoštvo uputstava, ograničenja i zabrana (kroćenja) i sa roditeljske i sa školske i sa društvene strane? Možda je to staromodna formula vaspitanja, jer ne podrazumeva ulagivanje deci, niti neprekidno zatvaranje očiju pred ispadima nasilnika kojima hormoni na uši izlaze i koji za šamar razrednom starešini dobiju samo dvojku iz vladanja, a za bezobrazno pitanje nastavnici: „Da li pušite?” – ukor. Da li je ljubav prema deci to što roditelji tinejdžera uspevaju da s posla najure profesora koji „ne oseća ljubav”, jer je imenom i prezimenom označio dečake i devojčice sklone drogi i kriminalu. U aristokratskoj kulturi, pre Rusoa, deca nisu bila voljena, u najmanju ruku ne na današnji način, i na njih se gledalo sa svom strogošću, kao na buduće učesnike u strukturi moći, a u nižim slojevima kao na buduće obrađivače zemlje. Kad se pročita šta je u toj prerusoovskoj kulturi Rene Dekart pisao o deci, vidi se da nema ni traga o sentimentima, već se o deci govori kao o nerazumnim bićima koja se moraju prisiliti na red i s tim u vezi preporučuje se kažnjavanje, a bogami i povremena upotreba batine koja je danas nepravedno ostala zaključana u raju.