Vize i konvencije

U jeku letnje sezone, kada najveći broj građana ili već letuje ili se uveliko priprema za letovanje, malo ko razmišlja o tome šta činiti kada ti se na letovanju desi maler pa polomiš ruku ili nogu. Logikom “ma, nema šanse da mi se baš za tih deset dana nešto desi”, građani ili uopšte ne uzimaju potvrdu o osiguranju ili to urade zato što su primorani. Jer, vizu za skoro svaku zemlju, a naročito zemlje Šengenskog sporazuma, neće moći da dobiju bez plaćenog putnog osiguranja kod neke od mnogobrojnih domaćih osiguravajućih kuća. To osiguranje uglavnom nabavljaju turističke agencije preko kojih se odlazi na letovanje, a koje sa pomenutim osiguravajućim društvima već imaju sklopljene ugovore. Vaše je samo da platite. Cena osiguranja zavisi od vremena trajanja i iznosa na koji se osigurava, kao i od zemlje u koju se putuje i starosne dobi korisnika osiguranja. Osiguranje najčešće traje deset do petnaest dana, osigurava se na 30.000 evra i košta od 1.200 do 1.500 dinara. Domaće osiguravajuće kuće zadovoljne su; pored osiguranja automobila, građani Srbije najčešće kupuju međunarodno putno osiguranje. S druge strane, retki su oni koji znaju da potvrdu o osiguranju ne moraju nužno da plate, ako su već osiguranici Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RZZO) koje će im garantovati plaćanje hitne medicinske pomoći prilikom boravka u inostranstvu – upravo ono što se kupuje kod privatnih osiguravajućih kuća, što znači da istu stvar plaćamo dvaput. Uprkos tome što svaki osiguranik ima pravo da od svog lekara zatraži pre puta potvrdu da je zdrav i sa njome i garanciju da će mu biti plaćeno eventualno hitno lečenje u inostranstvu, ambasade najčešće ovu potvrdu ne priznaju. Tako, građanima ne preostaje ništa drugo do uzimanja osiguranja od neke od osiguravajućih kuća. U RZZO-u kažu da Srbija ima sporazum o socijalnom osiguranju sa 25 zemalja, dok sa 18 država sporazum sadrži i zdravstveno osiguranje. Među tim državama su i Austrija, Nemačka, Francuska, Italija kao i najveći broj zemalja Evropske unije i Šengenskog sporazuma. Većina ovih ugovora potpisana je još sedamdesetih i osamdesetih godina. I dok državni organi kažu da ni njima nije jasno zašto većina ambasada ne prihvata potvrdu o putnom osiguranju za vreme boravka u inostranstvu, ambasade se pravdaju da dok Srbija nema sporazum sa svim zemljama Šengenskog sporazuma, niko im ne može garantovati da će lečenje u stranoj zemlji biti plaćeno. Iako, čini se, svesne da krše sporazum koji je njihova zemlja potpisala, ambasade se pozivaju na odredbe donete u Briselu još devedesetih godina a koja propisuju na koji način i pod kojim uslovima će se građanima Srbije izdavati viza. S druge strane, ni naša zemlja nije do sada zahtevala od članica Šengenskog sporazuma da uvaže konvencije, odnosno sporazume o socijalnom osiguranju i dozvole našim građanima da sa potvrdom dobijenom od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje dobiju vizu. Zorica Pavlović, pomoćnik ministra zdravlja, kaže da će tek u narednom periodu zajedno sa Ministarstvom inostranih poslova pokrenuti razgovore sa ambasadama kako bi počele da uvažavaju potpisane sporazume, umesto što zahtevaju međunarodno putno osiguranje nekog od privatnih osiguravajućih društava. Osim država sa bele šengen liste koje se pravdaju jedinstvenim tržištem i mogućnošću da neko zatraži hitnu medicinsku pomoć u Sloveniji ili Španiji sa kojima sporazum o socijalnom osiguranju ne postoji, Srbija ima sporazum i sa bivšim jugoslovenskim republikama, sa Egiptom, Libijom... U Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje ističu da sistem zdravstvenog osiguranja besprekorno funkcioniše sa Velikom Britanijom, koja priznaje obrasce o zdravstvenom osiguranju na osnovu ugovora koji je potpisan davne 1955. godine. S druge strane, i pored postojanja ugovora, lekari u Bugarskoj, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini često naplaćuju lekarsku pomoć pruženu našim građanima. U zemljama sa kojima Srbija ima potpisan sporazum prethodna potvrda čak nije ni potrebna, jer će građani svakako dobiti hitnu medicinsku pomoć a kasnije će ta zemlja od domaćeg zavoda za zdravstveno osiguranje tražiti potvrdu o plaćenom osiguranju. U zemljama sa kojima sporazuma nema, građani imaju pravo na nadoknadu troškova hitnog lečenja samo ako su pre puta izvadili potvrdu iz RZZO-a. I to 95 odsto računa, dok pet odsto plaća sam korisnik. U ovom zavodu podsećaju da je naš državljanin teško povređen u prošlogodišnjoj nesreći u Dominikanskoj Republici dobio od zavoda 60.000 evra za plaćanje lečenja u inostranstvu jer je imao potvrdu od RZZO-a koju je izvadio pre odlaska na put. Takva potvrda potrebna je, recimo, za letovanje u Turskoj, Tunisu ili omiljenoj destinaciji među domaćim turistima, Grčkoj. U protivnom, bez potvrde svaku eventualnu posetu tamošnjim lekarima turisti će platiti iz svog džepa. Osim što nemali broj ljudi nikada nije ni čuo da postoji mogućnost da besplatno dobije potvrdu o zdravstvenom osiguranju, ovu potvrdu ipak ne mogu dobiti svi, već samo oni koji su relativno zdravi, kako to kažu u Republičkom zavodu. Isključivanje velikog broja ljudi koji pate od hroničnih bolesti, u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje pravdaju mogućnošću zloupotrebe. Oni objašnjavaju da bi ovu potvrdu bubrežni bolesnik koji odlazi na dijalizu ili bolesnik kome je potrebna transplantacija nekog organa mogao da zloupotrebi tako što bi pomenutu intervenciju uradio baš kada ode na “letovanje” ili na put u inostranstvo. Slično je, međutim, i sa privatnim putnim osiguranjem. U ugovoru sa osiguravajućim kućama piše da se ono ne odnosi na hronične bolesti, na zdravstveno stanje koje je trajalo pre kupovine osiguranja, pa ni na trudnoću stariju od sedam meseci. A podrazumeva se i da ćete svaku posetu estetskom hirurgu ili zubaru platiti sami.