Komšija koji redovno kosi travu

Sedmog jula 2005. godine London je bio potresen terorističkim atakom: grupa terorističkih samoubica, nekim slučajem islamske veroispovesti, aktivirala je bombe u podzemnoj železnici blizu stanice King kros i, nešto kasnije, u autobusu gradskog saobraćaja. Sve se to dogodilo u ranim jutarnjim satima. Poginulo je više nedužnih osoba. Francuski predsednik Širak je svojim zemljacima poručio da mogu biti srećni što nisu Englezi, ali, zahvaljujući njegovoj ranijoj izjavi o užasima britanske kuhinje, to niko nije ozbiljno shvatio. Ali, svejedno, teroristički čin o kome govorimo prekinuo je fatalnu zakonitost da ljudi i zgrade lete u vazduh jedanaestog dana u mesecu. Teroristička akcija u kojoj su otetim avionima srušene kule-bliznakinje STC-a, simbola transameričke finansijske moći, dogodio se 11. septembra 2001. godine. Kolateralna šteta: više hiljada poginulih osoba, uglavnom knjigovođa ili tome sličnih zanimanja. A 11. marta 2004. godine na nekoliko stanica prigradske železnice u Madridu došlo je do sinhronizovanih eksplozija čije su (brojne) žrtve bili ljudi koji žure na posao ili deca koja su pošla u školu. U oba slučaja, teroristi su vremenom, pre ili kasnije, identifikovani. Slučaj London stavio je tačku na takvo pravilo. Zar Englezi uvek moraju da budu izuzetak od pravila? Po mom mišljenju, međutim, oni mogu biti pokusni kunići jednog novog pravila. Naime, kao što je opštepoznato, bombaški napadi su se dogodili 7. jula. Bio je to, naizgled, običan dan. Ali, ne. Dan pre toga, dakle 6. jula, u Parizu je odlučeno da V. Britanija bude domaćin Olimpijskih igara 2012. godine. I u kakvoj su vezi ta dva događaja? Pretpostavka (koja još nije dokazana) poručuje da je teroristički atak od 7. jula bio samo pokazna vežba onoga što se Englezima sprema sada još daleke 2012. godine, u vreme Olimpijade. Šta ovog potpisnika nagoni na ovakvu (zlo)misao? On pripada onima koji veruju da su OI, osim sportskog nadmetanja, i eminentno politički događaji sa povremenom fašistoidnom tendencijom. O tome su (mnogo bolje) već pisali drugi. Koristeći takvu političku pozadinu Olimpijade, koja je brutalno uvedena na berlinskim Igrama 1936. godine, ekstremistički islamisti su u tome videli svoju šansu. Svet je bio potresen 1972. godine, u vreme Olimpijade u Minhenu, kada su teroristi Crnog septembra upali u olimpijsko selo i pobili izraelske sportiste. U prvi mah su prošli nekažnjeno: avionom koji im je ustupila (bavarska?) vlast odleteli su u Zagreb, gde su tankovali gorivo, a onda u neku arapsku zemlju, gde im je priređen veličanstveni doček. Bila je to zora terorizma kao političkog sredstva. Međutim, na inicijativu tadašnje izraelske premijerke Golde Meir, Mosadovi tajni agenti su, iz godine u godinu, likvidirali jednog po jednog, a između ostalih, greškom, i nekog kelnera koji je avgusta 1972. godine radio u Portugaliji i bio taman toliko obrazovan da na zemljopisnoj karti prstom pokaže Nemačku, koja je tom prilikom ispala sused Aljaske. O svemu tome su napisane mnoge knjige. Otkrilo se da je jedan minhenski policijski psiholog (danas bi se reklo profajler), konsultovan od snaga bezbednosti, skicirao dvadesetak scenarija mogućih nevolja, od kojih je jedan opisao baš upad palestinskih komandosa u olimpijsko selo. Bila je to čista slučajnost. Jer, istini na volju, članovi Crnog septembra uopšte nisu imali nameru da, predstavljajući se kao tobožnji brazilski novinari, upadnu u olimpijski kamp i pobiju Izraelce. Niti su uopšte imali bilo kakvu smislenu ideju. Krenuli su u Minhen odlučni da naprave neko sranje. Plan koji će ih proslaviti u svetu terorizma poslužen im je na tacni od strane jedne druge terorističke skupine. Ostalo im je samo da stvar tehnički osiguraju. Ispostavilo se da je to najlakši deo posla. S druge strane, mada su svi članovi Crnog septembra bili islamski vernici, njihov atak na jevrejske sportiste nije bio na verskoj osnovi, dakle na način koji bi podržao (kasniju) Hantigtonovu tezu o sukobu civilizacija. Oni su, prosto, bili palestinski borci u ratu sa izraelskim okupatorom. S tim što incident unutar tog specijalnog rata može dobro poslužiti u ideologiji budućeg terorizma. Šta se pod tim podrazumeva? Onaj koji je sačuvao engleske tabloide iz tog vremena, lako će dokučiti tajnu. Prva reagovanja na 7. jul bila su uzdržana, što će reći, traljava. Razlog ovome je, verovatno, bio u činjenici da se, igrom fatalnog slučaja, te nedelje obeležavala godišnjica od masakra u Srebrenici. Bilo je teško, praktično nemoguće, da tabloidi oplakuju nevino stradale srebreničke muslimane dok, istovremeno, optužuju teroriste kao militantne islamiste. Kada je Srebrenica prošla, sve se volšebno izmenilo – odmah se otkrilo ko su bombaši samoubice. Wima je to svejedno: bili su mrtvi. Sigurnosne kamere, koje postoje na svim stajalištima metroa, snimile su bombaše dok odlaze na svoj posao. Delovali su odlučno, ali sasvim obično. Bili su praktično dečaci. Mali problem je predstavljalo to što su svi bili britanski državljani. Većina ih je čak i rođena na Ostrvu. Zato je ondašnji britanski premijer Bler hitno sazvao sastanak sa viđenijim islamističkim liderima, uglavnom teoretičarima vere ili mulama. To je, u prvi mah, delovalo kao kukavički potez. Ali je bio čin dalekosežne politike, tako redak za Blerove vladavine. Jer je lepuškasti stanar Dauning strita 10 znao da je Britanija na putu da postane islamistička zemlja. Patrik Bjukenen, katolički fundamentalista, nekadašnja zvezda CNN-a, tvrdi da je (pra)koren tog procesa u opadanju nataliteta u gotovo svim zemljama Evrope (osim u Albaniji!), što će, posledično, zahtevati dalji uvoz radne snage iz arapskih i afričkih zemalja, te, konačno, dovesti do toga da Englezi postanu nacionalna manjina u sopstvenoj državi. Problem zapravo i nije u tome: isto koliko je evidentno da u muslimanskom mnoštvu postoje osobe sklone suicidnom terorizmu (koji u toj religiji vizira pasoš za večni život u raju), tako je osnovana i pretpostavka da će mule, obdarene sposobnošću ubeđivanja, vremenom na islamističku stranu privući mnoge belce, katolike i protestante, koji baš i neće postati ubeđeni vernici, ali će biti spremni da polože život protiv postojećih nepravdi. Jedan američki profesor je nedavno izneo tezu da će, za godinu-dve, najduže za jednu deceniju, naš mirni sused biti potencijalni terorista. U filmu Stvor, Hoksovom remek-delu antikomunističkog usmerenja, u kome se priča o invaziji ljudi-biljaka, poslednja rečenica glasi: Osmatraj nebo, osmatraj nebo! Za našu budućnost ova zakonitost može da znači: Posmatraj suseda koji redovno kosi travu!